Podnebesje (treći deo)

Podnebesje – prvi deo
Podnebesje – drugi deo

GLAVA PETA

Tri dana kasnije, ona prosto umre u svojoj postelji, a njena smrt razdvoji oca i sina još više; Gavril se nekako bitno izmenio, doduše sva ta nagla promena izgledala je – vi biste rekli sasvim prirodna, budući da osta bez supruge – gotovo veštačka. Te ta novina bi potpuno suprotnog uticaja. Najednom posta isuviše osetljiv, izgledajući kao kakav pajac, a po kafanama i varoši on neprekidno naglas pričaše o njenoj smrti, kako ga je ona pogodila, kako bi sve dao da se ona vrati, da njegov život sada nema nikakvog smisla. Toliko ga je ta osetljivost razmazivala od silne umiljatosti u tim zanosnim trenucima sećanja na nju, da su mu čak vikali po kafani ”a da mi tebe na hleb počnemo mazati, a Gavril?”

Čak je, nesretnik, znao i da zaplače. Ali najgluplje od svega bilo je to što on poče dovoditi kući najgori ženski ološ sa sela. Te bi ih posedao u udobne fotelje,  nameštajući svaku u odgovarajući položaj, i nekako svečano obučen, i istog tona, sa dozom osećajnosti poče ih ugošćavati, poslužavati, darivati. One su to nekako sramežljivog osmejka gledale, postidjenim glasom odbijale a bludnim rukama uzimale, dok je on bežeći od njihova pogleda spuštao glavu, kao želeći da kaže ”ta takav sam ti ja, nije to ništa…”

Paul Cristina

Petar sve to primi sa prezirom, te se počeo zavlačiti u svoju sobu sve češće i češće, ponekad je danima ne napuštajući, a te dane on ispuni besom da mu se zglobovi počeše grčiti, zubi boleti, a čak i u trenutku pisanja ovih sećanja, ja po tom mrskom ružnom, nečitkom rukopisu, mogu primetiti svu snagu besa kojom se olovka držala u rukama:

”Meni večito bi u glavi rasprava sa njim. Htedoh mu reći mnogo toga,  unapred spremih sva pitanja i odgovore, sve prekore i grdnje, ispunih se besom,  ali se nikad ne usudih započeti ikakvu raspravu. Htedoh ga poniziti, reći mu celu istinu njegove gordosti, oštrine, gluposti, sebičnosti i straha, učiniti ga ipak nekako nižim od sebe, ali se ne usudih…opet, ni jednog jedinog momenta.

Već se počeh udaljavati gotovo ga i ne gledajući danju, izbegavajući sva njegova ponižavanja semog sebe, mene, imena, prezimena, kuće, koja je svakako ponižena već dovoljno, ali ima li ljudskoj šteti kraja? Poče se u meni sada javljati neobuzdana želja za samostalnošću, odlaskom, bez osvrta ali sa idealnom pobedom. Želja koja se mešala sa onom prethodnom klicom besa, te sav scenario smislih i odlučih u mašti da kada bih otišao sigurno da bi odlazak izgedao tako teatralno, ne bih li barem malo poremetio taj duševno oboleli džak, vreću kostiju i mesa; te sam taj odlazak zamišljao ovako: silazim iz svoje sobe, sa ruksakom na ledjima, i smirenim glasom započinjem: ”sa tobom je teško živeti, od nje si napravio  bolesnika, od sebe sada praviš ludaka, premda si to odavno, a sa mnom si tek u začetku.. I zato odlazim.”

Ali kao što rekoh i to osta samo u pukoj mašti,  kao i slika mene u gradu dalekom, gde me niko ne zna, i gde moj život počinje iznova, kao kakav novi izdanak…”

GLAVA ŠESTA
(nastavak doslovnog prenošenja zapisa)

”Meni je već prošlo punoletstvo i kao iz vedra neba, sasvim neokivano, u našoj varoši ja nabasah na novopridošlu devojku; o tome neću dužiti. Bila je nekako bolnih očiju, blaga i bleda lica, činilo se mogao bi je čovek jednom uvredom svu slomiti na komade, i sva ta bol mene neopisivo privuče k njoj. Izgledala je kao bolešljiva (i dan danas je), nesigurnog koraka, kao golubica uplašena, i puna slabosti za ikakvo odupiranje. Isprva se samo zbližismo, ali kroz odredjeno vreme ta igra predje u pravi odnos, i mi se počesmo vidjati  često, grliti, ljubiti i najzad voleti. Prvi dani behu tako radosni i vedri. I pored sve te naizgled čednosti, kao da je, ispostavilo se kasnije, imala klicu djavolju. Odnos osta bez ikakve radosti kao prvih dana i mi padosmo gotovo u  čamu, beznadje i dosadu. Ja sam se čak trudio svojim namernim greškama nju oterati od sebe ali uvek bezuspešno, ma šta sve nisam radio, bez srca da je na svoju sopstvenu odluku odgurnem od sebe. Nekako se činilo lakše navesti nju da sama učini prvi korak k razilaženju. Tako bih se ja oslobodio odgovornosti. I u tako gasnutoj strasti, neredu, mi se odasmo najgorim perversijama, bežeći od dosade, tražeći uvek nešto novo, novije i žešće. Strast toliko posta nemoguća za kontrolisati i sasvim prirodno u meni se javlji nekakva želja za asketizmom. Tome sam se i posvetio od sve siline moje želje za čistim i čestitim životom, vizije da se čovek može sinom božijim nazvati, samo ako li posuša njegove savete, i da se koristeći svoj um on svakako može vinuti u visine u koje se vinuo Sin NJegov, i to sve zahvaljujući svom vlastitom naporu, spremnosti i pameti, a NJega koristeći samo, i samo kao sredstvo. Te ja želeći svoj život da dovedem u red, najzad stadoh neobraćati ni najmanju pažnju za nj, prestah joj davati ikakve ljubavne signale, nagonske, izbegavajući je u svakom pogledu. Koliko je moja pažnja za nju slabila, toliko je njena potreba jačala, gotovo neopisivo, čak bi se ljutila zbog kojekakvih sitnica, i najmanjih povoda, ili bi, dok ležimo, okrenut joj ledjima, mogao čuti kojekakvo coktanje silne želje da bude makar i pogledana! Prezirao sam je.

Paul Cristina

Medjutim, sve to isuviše je i razjari, a moj cilj uspe, i zaista, ona prekine sav kontakt ali bez naročitog pozdrava i poslednjeg zbogom, nego tek tako, kao da ranije ništa i ne bi. Izvrsna, izvrsna misao javila mi se povodom svet tog bolesničkog odnosa: kada bih ja, ovako izvučen iz nevolje, uspeo sačuvati svoju dušu, i kroz dogledno vreme našao normalnu ženu, jedno je sasvim sigurno – svu moju prošlost, svo moje iskustvo u svakom slučaju ja bih morao da prećutim, ali šta bi se iz toga moglo izroditi? Ni po koju cenu ne bih smeo govoriti o vezi koje sam se spasio, pogotovo ne perversne pojedinosti. Jer iz sujete, samo iz sujete, ona, normalna, odmah će lukavstvom nastojati da doživi sa mnom sve ono što sam već proživeo sa bludnicom, kako bi se mogla osetiti bar na istoj ravni, na kojoj je bila ona bivša…No, eto, ipak se u meni se razvijala  misao o monaštvu, i gotovo da sam bio spreman upututi se na taj put. Divio sam se njihivoj visini, životu u samoći, pustinjaštvu, čitao knjige, čak i sam krenuo u  crkvu, da se molim,. Zamišljao sebe  u najrazličitijim situacijama. Odlazim ja u manastir, a tamo me dočekuje bratija sa igumanom na čelu raširenih ruku, kao da su znali da ću doći, i kao da su mi hteli poručiti ”Baš takav nam i treba, mi smo, našom sposobnošću uma mogli zagledati malo i prosto predosetismo da nam dolazi nekakav bitan čovek i eto, pripremismo se”, i ja bih se tada uklapao u njihov koncept, izglednjivao se postom, suzdržavao, i najzad; preuzimao prevashodstvo, a mnogi od njih, koju tu u pustinjake dodjoše ne s naročitim motivom, najzad bi meni zavideli…I tako, posle nekoliko godina mog života u samoći, skroman i smiren,sijajući kao sunce u zimu, dobio bih blagoslov da posetim staro mesto, mog rodjenja, i u crkvi vodim litugiju. Većina varošana dočeka me gotovo na nogama, neki se, vekovitim strahom počeše plašiti mantije, visine i  čistine moje, ali većina ipak padaše predamnom blagoslova radi, i ja im ga dajem, s osmehom na licu. Liturgija se održi tako svečano, crkva bi prepuna, sva masa nagrnuše, tamo iza, kod ulaznih vrata ču se kakvo gurkanje, od svetine što želeše da prisustvuje i bude što bliže mome preosveštenstvu.  Umirim ih kroz dve tri reči, liturgija poče i završi se, a ja stadoh besediti: i svi padoše na noge preda mnom, kao sam andjeo  da sidje sa neba i govori im najsvetije tajne, i ja izustih:

Gospodo, draga braćo i sestro, (ne znam zašto bih rekao baš tako ”draga Braćo i sestre kad nit su mi dragi, nit su mi braća i sestre, nitsmo u istoj ravni),nama je ostalo samo jedno, – da budemo rodoljubivi, da ljubimo jedni druge, ispunimo se saosećajnošću za drugog. Ali kako je pojedinac u stanju da ljubi drugoga, saoseća sa drugim ako nije u stanju voleti sebe usled svih svojih jada. Lako, draga braćo i sestre, iskrenošću i upoznavanjem. Jedino upoznavanjem dvoje ljudi može se zavoleti, ali da bi se oni upoznali, ipak je potrebna potpuna iskrenost. A ne spletke, zavrzlame, foliranja, laži! Ja sada to veoma dobro razumem, jer ako bi se čovek lažno predstavljao, on bi se u svojoj lažio gubio, jer sasvim prirodno ona bi odlazila toliko daleko da on ni sam više ne bi znao šta je rekao za istinu a šta za laž. Ona bi rasla i ravijala se. A kako bi onaj drugi bio u stanju da zavoli nešto što je lažno, ili onoga koji laže? Kažu mnogi učenjaci, prihvatajte tudje mane, a zar je čovek u stanju prihvatiti toliku manu kao što je potreba za lažima?

Čujte! Čak i da lažna predstava uspe, i drugi zavoli tu vašu lažnu predstavu, budući zaslepljen svojom neučenošću, naivnošću i glupošću, misleći da je ona istinita; ta kakva je korist od toga, ako ne kratkotarajna manipulacija i vlast? Ali na duge staze kakva je korist ako taj drugi zavoli ono što je lažno, ono što ne postoji, zavoli li iluziju? Jer verujte mi na reč, kad tad mora doći trenutak iskrenosti, i kada on nastupi, šta će onaj drugi reći – ta ko si ti, ja tebe ne poznajem? Predstavi se, jer ovakav nisi bio! . Prah osta od svega toga. Zato dragi moji, budite iskreni, pre svega – prema samome sebi, a odmah zatim i prema drugima, jer jedno bez drugog i ne ide i ne može.  I tek tada, u svojoj iskrenosti zaživeće ljubav i smiraj. Istina je put do ljubavi, draga moja čeda!

A oni svi aminuju, bacaju se pod noge zadivljeni, kao u ludilu, staricama navrnuše suze na oči, žele da me dodirnu, opšta galama nastaje usred svetog mesta; a tamo u dvorištu crkve, u uglu, kod kapije, grupa varošana stoji u krugu, razgovaraju se medju sobom i čuje se tek pokoja; ”ta on je sin…razvrata, nemorala…Ko je on da nam išta kaže?”

Paul Cristina

GLAVA SEDMA

Već se ispričalo da je medju ocem i sinom odnos posle smrti supruge  i majke, postao nekako zategnutiji  i  udaljeniji, da se Gavril bitno izmenio ali opet u službi svojih klaunskih predstava; i da je za to vreme, Petar, posle kratkotrajne ali ipak upečatljive  veze počeo samovati, oblačiti se kao kakav pop, a u svojoj veri posta gotovo fanatičan, osuši se od izgladnjivanja, obrazi mu nekako upadoše, tako da je izgledao kao da mu je  pedeset, a ne tek devetnasta godina. Ocu naročito zasmeta to njegovo naglo pobožno raspoloženje, toliko to podsmešljivo zavole da čak i poče kući ostajati samo da bi ga gledao u svom tom pustinjačkom zanosu. Tako da je voleo mladića da bocka pitanjima, a katkad i napravi scenu, tako da bi za ručkom, dok bi mladić sav u zanosu gotovo i ne primećujući ništa oko sebe čitao naglas kakvu molitvu, zatvorenih očiju i rukama nekako uvis dignutim, kao da čeka blagoslov direktno s neba. Gavril bi to posmatrao  s osmehom na licu, jednom obrvom podugnutom naviše, karikirajući i kao se suzdržavajući da ne prasne u smeh, a kada bi mladić stigao do zahvalnice na datu mu hranu, Gavril bi najednom porumeneo i bitno izmenio svoj podrugljivi izraz lica i sav u besu lupio šakom o sto,vičući:

”Ja sam ti dao hranu, i šta ima bre da zahvaljuješ ikome drugome do meni?”

Molitva bi se prekinula a ručak se nastavio u neprijatnoj tišini, ali nedugo zatim Gavril, po svojoj prirodi, umro bi a da ne postavi pitanje:

”A je li, da te pitam, šta će ti dati Taj tvoj? Ti ipak preteruješ u svem tom, a možda bi i najbolje i bilo da se ostaviš tih ludorija, i uradiš pokoju, ako ne novčanu, onda bar za nas korisnu stvar?”

Tada bi Petar spustio kašiku u tanjir, ne ispuštajući je iz ruke, već samo blago dižući glavu bez pokreta vrata, tako da smogne pogledati starca sa izvesnim prezirom  pravac u oči; i rekne:

”Ja možda ni sam ne verujem NJemu, ali ipak moram ga poštovati, kao nekoga ko učini prvi, ovo je bitno, prvi, prilično veliku stvar. Možda on i nije to za šta se predstavljao, ali ipak u jedno ja sam siguran, da je on nama ostavio putokaz i učenje kako se postaje takav, i da bi svaki čovek, pridržavajući se NJegovih novih pravila, mogao da se se uzdigne, ako ne do istih, onda bar do približnih visina. On dodje kao kakvo srestvo, a ne istina, već samo sredstvo za postizanje viših ciljeva, i ja sam na tom putu.”

”Bo’me si ti amciozan, haha, ali ipak moram da primetim da se tvoj i NJegov motiv znatno razlikuju, jer ipak, tvoj je vezan za nekakvu gordost a njegov ipak zaza skrušenost, nisam li u pravu? I ne zaboravi da on reče, Bez mene ne možete činiti ništa”, znači,  i da postigeš sve što si tako bajkovito zamislio, ti bi ipak morao NJegovom autoritetu i njegovim zakonima ostati podan i veran,a  od tvoje slobode ne bi bilo ni početno S. Ta zar ne misliš da je i to rekao samo, kako ti kažeš, kao sredstvenu misao?”

”Ja bih rekao da je nauka na izvesnom putu da dokaže da ne postoji Bogočovek, ali da čovekobog ipak treba da postane, sam, po svojoj zasluzi ali ipak njegovom posredovanjem… Zasad, je bilo samo pojedinačnih slučajeva, ali kroz nekoliko hiljada gotina…možda čitavo čovečanstvo…”

Starac tad oćuta, budući oslabeo i uputi samo prekoran pogled koji prekinu Petrovo izlaganje, i zamisli se odakle mu uopšte snage da sve to izgovori, njemu, jer to bi gotovo prvi put da Petar uspe bez drhtaja glasa išta odgovoriti ocu…

GLAVA OSMA

Od smrti majke ne prodje ni dve pune godine, a već jedne zimske noći, ranih jutarnjih časova Petra probudi lupa gvozdene kapije, nekakvi urlici, životinjsko mumlanje, te ogrnu kaput i strča.

Oštar mraz, zalepljen za svaku tvar, a sitne nazubljene pahulje vetar nosaše na sve strane, samo dva gospodičića stajaše kod  kuće Kavezića, naslonjeni na stubove koji držaše kapiju. Jedan od njih, ledjima naslonjen na stub,rukama se pridržavajući za nj, sav zadihan kao jedva spasen iz vrtloga vira. Drugi, rukom se držaše za stub, povijen u struku, gotovo bez snage. A kad spaziše Petra,  onako pijani počeše opet mumlati kojekakve gluposti;

– Desilo mu se, pao tamo!

I vukući ga za rukav kaputa, prstom pokazujući prema jarku u ulici, vodeći ga kao nekakvi ludaci za sobom; a Petar prepozna čoveka u kaputu, kako leži u rupi; prepozna ga smrznutog, svoga oca.

”Moj otac je alkoholičar, tačnije bio je, i celog svog života borio se sa tim alkoholom, živeo kao pas, mučio sebe i one oko sebe, i kakva blažena smrt za takvog jednog čoveka! Gotovo da nije ni osetio zimu koja ga je pojela, pun alkohola on samo pade i osta tu nekoliko sati, u nesvetici, a posle i mrtav. Od njega, meni je ostalo ovo imanje, dovoljno da sam obezbedjen, i ukaljano prezime, ali ipak, sve što on činjaše, gotovo svi prekori, priredjivane scene, to besprekorno duševno mučenje, pogledi, pretnje, batine, ne vredi jedno zrno ostavljenog novca. Sećam se; kada sam prolazeći pored kafane bio pozvan da svratim, kao još sasvim mali dečak, i tamo, unutra, smešten u njegovo krilo, obgrljen ogromnim rukama, uplašen razvratnih pogleda uprtih u mene; bio nateran da naiskap popijem čašicu žestine. On sav osećajući se na alkohol, krvavih očiju ali nekako umiljat prema meni, ponesen alkoholom, sav u nekakvoj pijanoj roditeljskoj ljubavi, naglo promenjenoj, približi mi čašicu usnama, i nagne; pola se sli niz moje grlo, pola niz bradu, i ja istog trenutka povratih po sebi, po njemu, po podu. On, uvredjen, besan, odgurnu me iz krila udarcem po ramenu, padoh na pod upišan od straha, i bi isteran kao kakvo pseto, poslan kući, da ga čekam, dok on ne završi, i da ne pomislim da se skrijem, da plačem, ili se tužakam, jer biće, kako kaže, mnogo gore, da ću ga zapamtiti. I evo, pamtim ga…. Setih se još i gotovo prvog urezanog sećanja, obeleške mog ranog detinjstva, ona prva sećanja, ali na svu nesreću, gnusna. I sva kasnija ponavljanja istih scena, meni se suzbilo u jednu, strašnu sliku Bilo mi je možda 4 godine; otac se vraćao kući kada sam već bio duboko u snu, budila bi me glasna, uznemirujuća lupa kapije, i kao u nekom bunilu, probudjen slušao otkucaje srca, gotovo prestravljen. Sa ulaznih vrata dopirala bi nekakva buka, smena muškog pa ženskog basa, opet nerazumljiva, kao u bunilu. Glas bi postajao sve jači, bliži meni, dok se najednom ne bi pretvorio u sasvim razumljivu galamu, prišašvši skroz tu, do moje sobe, i ceo horor prerastao bi u oštar muški bas i jecanje tučene  žene… Ja ni dan danas ne bih mogao govoriti o ovome bez drhtaja glasa, tek možda u trećem licu, ali i tada bih, siguran sam, odavao nekakav bojažljivi pogled, da iko može primetiti da je u stvari reč o meni samom…I eto, takvi dani obeležiše moje detinjstvo, i neka mi zato niko od učenih ne kaže da greh nije prenosan, kada sam ja evo živi dokaz! Ta zar bih mogao postati ovakav, da je moje okruženje kojim slučajem bilo iole ljudsko… Zar bi čovek odrastajući u skladu mogao razviti u sebi tako prefinjenu i tako pedantnu majstoriju uvidjanja tudjih mana, ružnih lica i njihovih nedostataka? No, na stranu sve to; jer eto, sad, ja, u svojoj velikodušnosti ovom prilikom svečano opraštam; ta ne prevrći se starče ne prevrći!

Iste večeri, Petar zaspe čvrstim snom, gotovo bezteretan.

Autor: Dušan Banjeglav

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *