Pesnik bez strofe

I

dršće utrlo lišće
i truli na prozoru klen
ušiljena poluimbecilna stoka
u paradnim odelima
šljampa mi po umu
bez ideje i stila,
pristojnosti i iole šlifa
prosipaju pravo na moj život
i odluke
plasiraju poruke za zaostale
majmune
nadobudne tajkune stavljaju na tron
lažne doktorate, vidne plagijate
kvazi profe
pesnike bez strofe,
bez napisanog stiha
veličaju reketaše,
hoće da ih se ljudi plaše
pa šta?
nebitno, vlast ili ne,
pobednike ili poražene
da li je to normalno?
truju mozgove,
guraju botove
pa šta?
nemamo granice,
nismo država,
sevaju varnice sa svih strana.
padaju nedužni,
glasaju mrtvi
imaju dva zuba, ružni su
ne znaju zašto, koji su ciljevi
oni su omiljeni u narodu
tračeri furaju život u svom fazonu
svih nas
pa šta?

II

Sakrivam u rupu sve reči koje bih izlio na papir.
Nijedna od njih dovoljno ne opisuje.
Lakše bih ti poklonio sav purpur i safir,
lakše bi mi bilo da te opsujem

Psovno bih te kao iz stopa
i u trenutku bih poželeo da sagorim.
Ne postoji figura u pesmi ni tropa
da iskažu koliko te volim

Ej, ludo, plašim se odlaska
i da bi sve ovo moglo da se sruši.
Stari namćor ljubavlju polaskan
nesvesno te ljubomorom guši

Ne kažem „U redu je“,
samo dodji i postani.
Neka ona po svom deluje,
poljubi me i ostani

kuštravi mi kosu više nego što je,
smej se, pričaj… ili ćuti…
ne zanimaj se za sumnje što se roje
ubedi me da su poljupci usputni

da je medju nama sve okej
i da su to moje zaludne misli.
Da je presrećan džokej
koji neće jahati i koji visi

III

Ponoć svoje čari navuče
i prišije mi izgled pijanca.
Na prošlost gledam, i to od juče,
kao na humorni svet mrtvaca.

Ona sedi s moje desne strane,
vesela je, priča s okolinom…
Sad u sekund ne mogu da joj stanem…
Evropu bih spalio za toliko…

Odveć ljubav ne misli o meni,
kao trunje u vatri što sagore.
Misli su joj mnome opapreni..
mrtvi se borci za pobedu ne bore

Kasno? Rano?
Ko uveli list kad pokrije pahulja,
ona se, o Bože… već odavno,
od mene odljubila

IV

Sedeli smo, a da nismo znali,
upoznali se i rastali
s mišlju da se više nećemo videti.
Usputna priča za šankom,
slučajni pogledi sa zastankom…
čudno je šta srce pre mozga primeti

Useljenje, avgustovski dan,
nešto sam posebno bio presrećan,
kad ulećeš ti… skakutko
Na putu za poklon dobrodošlice,
nas dvoje, ko usred košnice…
Smotao bih te u klupko
i čuvao u sebi

Vesela noć poljupce ne broji,
niko sem tebe ne postoji…
ni svet. Samo ti.
Prošpart’o bih vasionu
da ti drpim zvezdu onu
koja ljubav može dokazati

Autor: Marko Conjagić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *