Песма о вољењу

Песма о вољењу

Поред Ваших сенки ја бих да мрем
Да косим Ваше очаје изникле из трава
Да гутам незгодан залогај сачињен од туга
Уместо тога, ходам…
Ходам кроз твоју таму и тражим једно слово
Ходам испред, а затим иза тебе
Не могу те пронаћи, срести, али зато те могу измислити
Смешим се твојим очима старим милион година
У њима је милион година моје задиханости и уздисања
Под стопалима тиња дан
Тонем у снег
Све је тако бело, бело, бело
Да ли будна сам?
Исувише је бело
Изгледа да погинух током ноћи, док држах ти се за руке.

Песма о љубави

Дала сам им имена
Прикопчала им животне струје у вене
Удахнула им ветар у косице
Убризгала отрове, на које постаће отпорни
Живим да видим како прљава стопала одбациваће се о топло тло
Како руке ће им вајати, стварати облике
Волела бих да тела им не пријањају у некакве готове облике
Ако не тражим много, хтела бих још и да се кроз живот крећу попут мене,
стајући поред сваке слике
Слике су знакови, који имају нешто да им поруче
Живим да склопим очи када то видим.

Aurea etas

Тих је град над којим сув је ветар.
Сува је тама, чије обрве дижу се час гордо, час сажаљиво над нама.
Судбина наша је да шуштимо у тишини.
Не вреде ми версови Волта Витмана, јефтини су научени Шекспирови монолози, а ко ме још и пита због чега је Ензор фасциниран карневалима?
Овде сиротости је епицентар.
Љут сам на грижу савест и на гласић Бога у себи.
Када бисмо били бесмртни, сиви, скврчени и чвршћи од кама,
Када би наше стеновите сене искакале у тмини…
Када су то замењени бунтовни са кроткима, суви са слузавима, дебели са танкима, велики са малима?
Перикле, док владао си ти, како не живех у томе добу?
Тада животиње кикотале су се наједене, али никада превише…
Пружали су се у неограничене даљине људски погледи;
Име ти је било Правда, а ја бих молио да кажњен будем.
Данас…
Данас нам се одраз властити свети, док вицкасто озвањају речи о потоњем робу…
Живеће песник, живеће, да о теби, хероју, речи скује и запише.
Знам, доћи ћеш. Нада жилаво опстаје у мени да чистићеш насипе земље са очију,
Плесаћу у твоју част,
За твојим гласом ићи ће ритуали и обреди,
Разбиј секиром ледено море, сажуљај густу смолу са духа, успавај, па отерај студен!
Снови играће, сумња спадаће, далеко досезаће погледи.

Ауторка: Уна Мартиновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *