O čitanju i knjigama (fragmenti)

Ništa me na ovom svetu ne pokreće kao osrednje knjige. Dovoljno dobre da nisu izumrle, dovoljno loše da ima i posle njih nešto da se kaže.

Samo knjige koje nisu težile da me ičemu nauče su za mene vredne. Jer čim te knjige napustimo, mi smo već nečim poučeni.

Oni koji smatraju da je pisati poeziju jedan tren, blaženstvo duha, razvrat neusiljenosti, ne treba zalivati, jer će izrasti kao veliki bodljikavi kaktusi što će da štrče medju dobrom utabanom zemljom koja je jedini pokazatelj da sve dobro nastaje od nje i da se u nju vraća.

Ne treba sopstveno telo ustupiti proveri svojih književno-teorijskih zamisli. Jer kad to isto telo zaurla u sobi hotela od nadimanja tudjih ruku i tudjih odlazaka jedne sasvim bezazlene noći, neće to više imati veze sa književnošću, a ni sa umetnošću. (Onima koji stvaraju u uverenju da se umetnost može živeti)

Strašno je sa tim rečima – pomagalima i štakama, koje ništa ne preduzimaju, a sve pokreću u nama. Još strašnije je kad drugi misle da sve to što kažete mora da vas i boli. Ali mene ništa ne boli, osim toga da bi moglo da me boli. To je već izvesna razlika. Ja sam lična, ali i manipulišem drugima, naravno ne svima, samo onima koji poveruju da je to moja lična bol.

Da biste čitali, potrebna vam je užasna kondicija, a ona se ne ogleda u tome koliko brzo protrčite kroz knjigu, koliko izgubite kalorija, koliko potrošite vremena, jer možete sve ovo vreme sveta provesti medju knjigama, a da se se sa vašim čitanjima nikad ništa ne promeni. Ta kondicija, čini mi se, stiče se u svim onim procesima pred ulazak u knjigu: 13 dana je samo posmatrate, 6 dana uzaludno pokušavate da joj se približite, 4 cela dana samo provedete kako biste je milovali, 3 dana pokušavate da u nju udjete, ali se nakon pročitanog predgovora sa njom rastanete, potom je ostavite u stranu medju gomilom (u tom trenutku nepotrebne literature) i kažete: dosta je bilo, odustajem! A zapravo ste tada najspremniji da je u jednom dahu pročitate.

Gotovo svi vodeći književni likovi pate od intenziteta života u sebi, koji na neki način moraju da podese na skali preostalog vremena, da ne bi izazvali velike tragedije. Ali zapravo sve te „velike tragedije“ nastaju baš u tom podešavanju. U životu je drugačije, ljudi beže u podešavanja kako bi izbegli velike krajnosti, beskompromisna koračanja, snažne osećaje. Svaki njihov beg vitalniji je od svakog preterenog smeštanja u sebe. Zato, kao da nam život poručuje, srećan je onaj čovek koji živi u skladu sa sobom i ne čini ništa da bi taj sklad potresao. Ali, kakav je to čovek, pitam se, koji živi u skladu sa sobom? Verovatno onaj, koji da je u mogućnosti da postoji, već bi se pojeo od dosade.

Sećam se kad sam bila mala da me je starija sestra slala stalno u biblioteku da joj uzimam knjige. Imala je običaj da se opredeli za jednog pisca i onda dok ne pročita sva njegova dela nije mirna. Te nedelje je bio na redu Hese. I tako ja bibliotekarki dam spisak i dok bi ona po policama tražila, ja sam uvek imala jednu tačku usmerenja: staklena vitrina: velika knjiga sa ljubičastim koricama na čijoj naslovnoj strani je stajala nekakva žaba-princeza. Eh, šta li sam ja tad sve mislila ko sam i sta ću biti i o čemu li sam tako divno maštala ne sluteći da ću godinama kasnije proći kroz iste te demijane i stepske vukove. Nikada više posle toga nisam žudela za žabom-princezom, samo za onim junacima koji besomučno oboljevaju od sebe i traže lek za ono što se ne može izlečiti. Odista, literatura je opasna, a još je opasnija ako se po njenim ustrojstvima živi.

Nikada mi neće biti jasni oni ljudi koji kad čuju da studiraš književnost prvo što te pitaju je: a koju knjigu bi mi preporučila za čitanje? Iskreno, nije mi bliska ta univerzalizacija naslova, osećanja, značenja koja se mogu pretopiti u jednu knjigu. Možda je to stoga, što, dok god bih čitala jednu odredjenu knjigu, ona bi me podsećala na mnoštvo drugih, a u stvari samo je bila jedna i neponovljiva. To vam je isto kao kad neko želi da sazna šta je ljubav pre nego što je doživi.

O nekim odnosima teško se može bilo šta napisati, jedino ako se to pisanje shvati kao akvarel tehnika, gde se sve preliva, razvodnjava i polako gubi svoje potencijalne konture.

Zašto neke knjige nikad ne dovršimo, zašto neke ljude nikad ne dokrajčimo?

Ljudi koji svaku noć provode uz lampu dugo čitajući sve do jutra, su u stvari, oni ljudi koji u životu traže ono što ne nalaze i što neće naći.

Čitanje usporava vodjenje života.

Juče sam u prevozu videla malu plavu devojčicu sa kosom u smeru suprotnom od sile zemljine teže (baš kakva beše moja kad sam bila mala) kako zamišljeno i odsutno gleda ka nebu dok sam čitala Andrićeve Znakove pored puta i odjednom se jedna moja suza sjurila i zaustavila na 85. strani, a žena koja je sedela do mene je prošaputala: „kako je strašna i vražja ta književnost“.

Ljudi slični vama nisu mogući. To je čak slučaj i sa knjigama. Može vam se učiniti da je prva rečenica u šestom redu na trećoj stranici upravo ona koja opisuje vaš dosadašnji život, ali se tokom čitanja i čitanja te knjige obznanjuje da to nije baš tako. Sličnosti se gase kada se stvarima prilazi iza. Ono što je ispred, samo je strast gola i neukroćena.

Ne uspeva svaki čitalac da prokrči šumu, treba milovati grmlje koje vam zaklanja vidik i treba savijati kičmu tamo kuda su svi puzeći prošli.

To je tako, neki ljudi u jednom trenutku jednostavno nestanu, kao kad čitaš knjigu i taman stigneš do najzanimljivijeg dela, a na tom mestu nema stranica – iscepane.

Kada bih napisala knjigu, moji junaci bi patili od bezosećajnih čitalaca.

Ljudi koji vas ostavljaju bez daha, jedino vas oni ostavljaju na miru i pogodno je to zaista ukoliko se recimo bavite literaturom. Sve je to tako nužno i ujedno nepodnošljivo. Oni brinu o vašem radu, oni vas tako dobro razumeju iako ništa nisu učinili da bude tako. Oni samo jednostavno postoje, ne znate ni s kim, ni gde, ni kako; spava svet koji danju zaradjuje i glodje, ja palim lampu i pišem jer hoću da budem siguran gde si, hoću da stvorim priču koja će me navesti da zapravo jesi ovde i da tu jedino možeš da budeš, jer po cele dane se vrtim oko svojih osećanja kao sunce oko svoje ose. To je ono što je poražavajuće, jer vidim, krevet je moj prazan, ne sediš okrenuta ledjima, onako kako sam navikao.

Neki ljudi su kao knjige koje zavolite nakon samo prve pročitane stranice i ne želite da idete dalje jer se bojite urušenja osnova koje ste postavili i na kojima nastavljate da živite i gradite zgrade koje se na vašu žalost nikada neće srušiti. Takve zgrade nisu ni planirane za stanovanje, one samo služe kao objekti pored kojih se neretko zadržavate. A govorili ste kao da ste pročitali sve knjige ovog sveta, kao da ste prozreli sve ljude ovog sveta. U tome i jeste nesreća. Samo je hrabrost potrebna da se pročita knjiga do kraja, samo nam je hrabrost potrebna.

Ako postoji neki približni osećaj mira i neke neobjašnjive lagodnosti, to je onaj osećaj kad je toliko hladno napolju da su svi gradski trgovi napušteni, stanovi zaključani i kreveti raspremljeni da jedino tada sa nekom dozom lagodnosti mogu krenuti putem svojih čitanja, sporih i raskomadanih, ali onih zbog kojih ću satima nakon toga osećati lepotu što sam živa, bar delimično živa.

Zašto su mi draži oni ljudi koji nikad nisu čitali ono što pišem? Zato što se neće truditi da pokažu koliko su me razumeli u jednom lepom danu gde je sve drugo osim jedne mogućnosti lagodnog poznanstva suvišno.

Neće vas spasiti nikakvo čitanje, ono tome i ne služi. Ako se o izvesnom spasavanju govori to su oni trenuci kada drugi ljudi žive od vašeg sopstvenog pakla.

Verujem da su knjige oni ljudi koje preskačemo da bismo brže stigli do cilja, jer zbog mnogih često skrenemo s pravilnog puta. Medjutim, pravilan put kao ni cilj ne postoje u svojoj konstantnosti. Moj cilj je traženje, nikad ono što je nadjeno. Ti ionako znaš da prestajanje tebe nikada ne prestaje, ono započinje u mojoj afirmaciji pisanja.

Jednom muškarcu pristupamo sećajući se drugih muškaraca, tako pristupamo i jednom tekstu, sećajući se drugih tekstova.

Knjige nas ne menjaju, menjamo samo čitanje sledeće knjige.

Ima nešto gore i nepodnošljivije od lakih žena, a to je laka literatura.

Doneo mi je knjigu u krevet, kaže: danas ne doručkujemo.

Pisati, zar to ne znači iznova i iznova nasrtati? Samo, ne varaj se, ne želim da se sve to okonča jednim srećnim zagrljajem.

Najviše su me pokretale na pisanje knjige koje nikad do kraja nisam pročitala.

Autorka: Milica Milosavljević (Hiperborea)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *