О читању и књигама (фрагменти)

Ништа ме на овом свету не покреће као осредње књиге. Довољно добре да нису изумрле, довољно лоше да има и после њих нешто да се каже.

Само књиге које нису тежиле да ме ичему науче су за мене вредне. Јер чим те књиге напустимо, ми смо већ нечим поучени.

Они који сматрају да је писати поезију један трен, блаженство духа, разврат неусиљености, не треба заливати, јер ће израсти као велики бодљикави кактуси што ће да штрче међу добром утабаном земљом која је једини показатељ да све добро настаје од ње и да се у њу враћа.

Не треба сопствено тело уступити провери својих књижевно-теоријских замисли. Јер кад то исто тело заурла у соби хотела од надимања туђих руку и туђих одлазака једне сасвим безазлене ноћи, неће то више имати везе са књижевношћу, а ни са уметношћу. (Онима који стварају у уверењу да се уметност може живети)

Страшно је са тим речима – помагалима и штакама, које ништа не предузимају, а све покрећу у нама. Још страшније је кад други мисле да све то што кажете мора да вас и боли. Али мене ништа не боли, осим тога да би могло да ме боли. То је већ извесна разлика. Ја сам лична, али и манипулишем другима, наравно не свима, само онима који поверују да је то моја лична бол.

Да бисте читали, потребна вам је ужасна кондиција, а она се не огледа у томе колико брзо протрчите кроз књигу, колико изгубите калорија, колико потрошите времена, јер можете све ово време света провести међу књигама, а да се се са вашим читањима никад ништа не промени. Та кондиција, чини ми се, стиче се у свим оним процесима пред улазак у књигу: 13 дана је само посматрате, 6 дана узалудно покушавате да јој се приближите, 4 цела дана само проведете како бисте је миловали, 3 дана покушавате да у њу уђете, али се након прочитаног предговора са њом растанете, потом је оставите у страну међу гомилом (у том тренутку непотребне литературе) и кажете: доста је било, одустајем! А заправо сте тада најспремнији да је у једном даху прочитате.

Готово сви водећи књижевни ликови пате од интензитета живота у себи, који на неки начин морају да подесе на скали преосталог времена, да не би изазвали велике трагедије. Али заправо све те „велике трагедије“ настају баш у том подешавању. У животу је другачије, људи беже у подешавања како би избегли велике крајности, бескомпромисна корачања, снажне осећаје. Сваки њихов бег виталнији је од сваког претереног смештања у себе. Зато, као да нам живот поручује, срећан је онај човек који живи у складу са собом и не чини ништа да би тај склад потресао. Али, какав је то човек, питам се, који живи у складу са собом? Вероватно онај, који да је у могућности да постоји, већ би се појео од досаде.

Сећам се кад сам била мала да ме је старија сестра слала стално у библиотеку да јој узимам књиге. Имала је обичај да се определи за једног писца и онда док не прочита сва његова дела није мирна. Те недеље је био на реду Хесе. И тако ја библиотекарки дам списак и док би она по полицама тражила, ја сам увек имала једну тачку усмерења: стаклена витрина: велика књига са љубичастим корицама на чијој насловној страни је стајала некаква жаба-принцеза. Ех, шта ли сам ја тад све мислила ко сам и ста ћу бити и о чему ли сам тако дивно маштала не слутећи да ћу годинама касније проћи кроз исте те демијане и степске вукове. Никада више после тога нисам жудела за жабом-принцезом, само за оним јунацима који бесомучно обољевају од себе и траже лек за оно што се не може излечити. Одиста, литература је опасна, а још је опаснија ако се по њеним устројствима живи.

Никада ми неће бити јасни они људи који кад чују да студираш књижевност прво што те питају је: а коју књигу би ми препоручила за читање? Искрено, није ми блиска та универзализација наслова, осећања, значења која се могу претопити у једну књигу. Можда је то стога, што, док год бих читала једну одређену књигу, она би ме подсећала на мноштво других, а у ствари само је била једна и непоновљива. То вам је исто као кад неко жели да сазна шта је љубав пре него што је доживи.

О неким односима тешко се може било шта написати, једино ако се то писање схвати као акварел техника, где се све прелива, разводњава и полако губи своје потенцијалне контуре.

Зашто неке књиге никад не довршимо, зашто неке људе никад не докрајчимо?

Људи који сваку ноћ проводе уз лампу дуго читајући све до јутра, су у ствари, они људи који у животу траже оно што не налазе и што неће наћи.

Читање успорава вођење живота.

Јуче сам у превозу видела малу плаву девојчицу са косом у смеру супротном од силе земљине теже (баш каква беше моја кад сам била мала) како замишљено и одсутно гледа ка небу док сам читала Андрићеве Знакове поред пута и одједном се једна моја суза сјурила и зауставила на 85. страни, а жена која је седела до мене је прошапутала: „како је страшна и вражја та књижевност“.

Људи слични вама нису могући. То је чак случај и са књигама. Може вам се учинити да је прва реченица у шестом реду на трећој страници управо она која описује ваш досадашњи живот, али се током читања и читања те књиге обзнањује да то није баш тако. Сличности се гасе када се стварима прилази иза. Оно што је испред, само је страст гола и неукроћена.

Не успева сваки читалац да прокрчи шуму, треба миловати грмље које вам заклања видик и треба савијати кичму тамо куда су сви пузећи прошли.

То је тако, неки људи у једном тренутку једноставно нестану, као кад читаш књигу и таман стигнеш до најзанимљивијег дела, а на том месту нема страница – исцепане.

Kада бих написала књигу, моји јунаци би патили од безосећајних читалаца.

Људи који вас остављају без даха, једино вас они остављају на миру и погодно је то заиста уколико се рецимо бавите литературом. Све је то тако нужно и уједно неподношљиво. Они брину о вашем раду, они вас тако добро разумеју иако ништа нису учинили да буде тако. Они само једноставно постоје, не знате ни с ким, ни где, ни како; спава свет који дању зарађује и глође, ја палим лампу и пишем јер хоћу да будем сигуран где си, хоћу да створим причу која ће ме навести да заправо јеси овде и да ту једино можеш да будеш, јер по целе дане се вртим око својих осећања као сунце око своје осе. То је оно што је поражавајуће, јер видим, кревет је мој празан, не седиш окренута леђима, онако како сам навикао.

Неки људи су као књиге које заволите након само прве прочитане странице и не желите да идете даље јер се бојите урушења основа које сте поставили и на којима настављате да живите и градите зграде које се на вашу жалост никада неће срушити. Такве зграде нису ни планиране за становање, оне само служе као објекти поред којих се неретко задржавате. А говорили сте као да сте прочитали све књиге овог света, као да сте прозрели све људе овог света. У томе и јесте несрећа. Само је храброст потребна да се прочита књига до краја, само нам је храброст потребна.

Ако постоји неки приближни осећај мира и неке необјашњиве лагодности, то је онај осећај кад је толико хладно напољу да су сви градски тргови напуштени, станови закључани и кревети распремљени да једино тада са неком дозом лагодности могу кренути путем својих читања, спорих и раскомаданих, али оних због којих ћу сатима након тога осећати лепоту што сам жива, бар делимично жива.

Зашто су ми дражи они људи који никад нису читали оно што пишем? Зато што се неће трудити да покажу колико су ме разумели у једном лепом дану где је све друго осим једне могућности лагодног познанства сувишно.

Неће вас спасити никакво читање, оно томе и не служи. Ако се о извесном спасавању говори то су они тренуци када други људи живе од вашег сопственог пакла.

Верујем да су књиге они људи које прескачемо да бисмо брже стигли до циља, јер због многих често скренемо с правилног пута. Међутим, правилан пут као ни циљ не постоје у својој константности. Мој циљ је тражење, никад оно што је нађено. Ти ионако знаш да престајање тебе никада не престаје, оно започиње у мојој афирмацији писања.

Једном мушкарцу приступамо сећајући се других мушкараца, тако приступамо и једном тексту, сећајући се других текстова.

Kњиге нас не мењају, мењамо само читање следеће књиге.

Има нешто горе и неподношљивије од лаких жена, а то је лака литература.

Донео ми је књигу у кревет, каже: данас не доручкујемо.

Писати, зар то не значи изнова и изнова насртати? Само, не варај се, не желим да се све то оконча једним срећним загрљајем.

Највише су ме покретале на писање књиге које никад до краја нисам прочитала.

Ауторка: Милица Милосављевић (Hiperborea)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *