Ничија деца

Варљива ноћ,
Промиче киша…
Кап по кап
Лупа на врата
И носи сестру, брата
Путевима крви…

Нисмо први,
А ни последњи.

Чујем шум,
Гранчице брезе,
Хладан ветар кроз прозор виче,
А мрак умотан у звезде
Пружа ми руке…
Из траве споменик ниче.

Гласови циче:
Мама!
Грми у тишини,
(утроба празна)
На дете личе:
Мама!

Разгрћем завесу,
(чудовишта разна)
Предрасуде, шминку
Скидам спаваћицу,
Зној са лица лије,
У рингу са собом его влада:
Ех, да ми те није –
Мислила сам тада…

Хор ћукова поје у близини,
Ноћ блиста као никада до сада,
А мене гуши слободе зов,
Злослутна мисао
Душу ми комада.

Сахрањено срце
Још живо у мени,
Крв топла,
Зора румени.

Наша деца горе
У паклу горе,
А ми што видимо
Смислили смо доле.

Наша деца
У ланцима рата
Између полова
Не пита се тата
О животу твом
Или твога брата.

Ти си ништа,
Само играчка.

Зар није твој
Живот битнији
Од мог?
Зар не одлучује
О томе Бог?
Тачка.

Заклетва

Кажу ми
Да не верујем
Да их псујем
Да узвикујем и протестујем
Нову земљу оснујем;
Да пророкујем
Да се улизујем
Утркујем
Намигујем
Поскакујем,
Да престанем
И нестанем
Да не остане
Ништа моје
Покупим све своје
И заћутим;
А ја не могу.
Уче ме да лажем
Да кажем и заборавим
Да све своје оставим
Да не видим
Да се свидим
Да се стидим
И завидим;
Да узалуд ссвоју муку носим,
Да просим
И не пркосим
И да се не поносим;
А ја не могу.
Бране ми
Да волим, да љубим,
Да будим, да лудим,
Да узбудим, убедим
Заледим, победим,
Маштам, праштам,
Молим, изговорим,
Кажем, покажем
Докажем
Да вредим
И да смо живи.
Не, нисмо криви.
Али ја не могу.
Ја верујем.
Кажу ми –
Брани је хелебардом,
Срце каже – нећу,
Бранићу је речју.
Кажу ми –
Иди за стадом,
Душа пева – нећу,
Бранићу је и ‘мрећу.

За оног мени намењеног

За тебе,
Јединог, измишљеног,
Из пепела створеног,
Неког сна разореног,
Непознатог лица,
Скривен у алејама мрачних улица.

За тебе што не бираш речи
И свлачиш моју наду,
Што нема ко да спречи
Из уобразиље лоповске усне
Срце да ми украду.
Музика ми шап’ће, музика лечи…

За тебе што те одавно нема;
Под плаштом узаврелих жеља,
Под светлом свеће твоја сенка дрема,
И да нисам хтела, нисам могла,
Родио си се из гнева.
За тебе замишљеног,
Готово оживљеног,
У стварању измењеног
И надању изгубљеног.
Да сам те будила,
Можда бих те убила.

За тебе,
Јединог, измишљеног,
Из пепела створеног,
Неког сна разореног,
Непознатог лица,
Што спаваш у сенци мојих трепавица…

За тебе,
Јер те нисам изгубила.
Ја сам она која се усудила
Да те воли без речи,
Изгубљена у свом болу,
С мислима о срећи
Побегла од свог лудила.

Ауторка: Александра Ђорђевић