Na Rečimestanu

Silne izvirečce, bez mane i straha
Strašne kao potop, glasnik smisla mrka
Vi jurnuste tada u oblaku praha
I nastade tresak i krvava trka

Zaljuljano carstvo survalo se s vama
Kad oluja prođe hartijom promisla
Belina postade nepregledna jama
Kosturnica strašna palih reči, smisla

O, smislonosnice, zasluga je vaša
Što poslednje beste. U krvavoj stravi
Kad prognan smisao izrečja se maša
Svaka reč je svesna žrtva, junak pravi

Danas nama kažu, deci ovog veka
Da smo nedostojni Poezije naše
Da nas zahvatila smislolomna reka
I da nam se reči neizrečja plaše

Poezijo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si Mati
Jer pre tebe ni polja ni betoni goli
Ne mogoše nikad čisti jezik dati

I danas kad dođe do poslednjeg poja
Neozaren starog oreola sjajem
Ja ću dati Pesmu, Poezijo moja
Znajući šta dajem i zašto je dajem

Autor: Dušan Zaharijević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *