На покорици свести

37.
Људи су одувек били
глуви за опроштаје
иронија нагриза
њихова погана уста
пуна притајеног једа и
непомирљиве мржње.
Празни умови су увек
правили највећу буку.
Преусмерена пажња
формира нови ток мисли
до ушћа другачијих идеја.
Емотивни импулси
узрокују кратак спој.
Куршлус свести.

41.
Федер инерције нас не пушта из вида
и сваки пут враћа на полазну тачку.
Док трагамо за изгубљеним временом
простор нас сече на полутке и тако
половични, половни тумарамо
по тамним ћошковима слепих соба.
Оглувели смо од својих мисли
у журби да кажемо неизрециво
заборавили смо да слушамо једни друге.
У бљеску реторичких преиспитивања
увек се поставља исто питање
још колико пута је потребно одсањати
неострварен сан?

46.
Говор ћутње и освртање уз осмех
права су невоља која мами на грех.
Фуриозни егзистенцијалиста
кидише на случајну смрт
као обезглављени бескућник
у морбидном призору.
Патолошка отуђеност и
немоћ борбе са ситуацијама
доводе до губитка
маскулиног идентитета.
Маргинални ликови су одувек
потврђивали правила ескапизма.

50.
Трулеж влаге покорности
воња на болестан ум.
У рефракцији личности
интерактивним надмудривањем
тражиш пречице за бег.
Уз дубоки поклон Дажбогу
апотропејским поступком
уједања за језик
настављаш да верујеш
да си успео умаћи злу.

52.
Заробљен у
артифицијелној идолатрији
као слепи послушник
кришом враћаш казаљке сата
смишљаш нове игроказе
на апокрифној сцени
проширујеш просторе
и тражиш заједнички именитељ
несклада и сукоба
смехотворног и трагикомичног
човека аморфног карактера и
прозаичних речи.

Ауторка: Сања Рашчанин

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *