Na čaju kod Ljilje Brik

Izbor iz rukopisa Na čaju kod Ljilje Brik koji uskoro izlazi u izdanju I. P. Prosveta, Beograd.

VEČERI POEZIJE U MOSKVI

I ove jeseni, sve isto je,
jedna za drugom,
odlaze generacije buntovnika,
koji su voleli Rusiju u dobru i zlu,
a čije su oči gledale na Istok,
mada okrenute Zapadu,
i kada nije bilo pomoći,
jer ponekad je pomaganje,
samo golemo odmaganje,
u lažnom vremenu,
poezija je u ćorsokaku,
ali samo na kratko,
upamti, baćuška moj,
da nije bilo Puškina,
ne bismo voleli svoje žene,
onako kako to danas činimo,
obećavam ti,
pred svetom, ubiću se,
moja sentimentalna kuco,
ako se pretvoriš,
u kompjuter bez srca!

Bože, podari nama slabima i malima,
neku novu pesničku avangardu,
kao što si podario,
„generaciju šezdesetih“ Moskvi,
Voznesenskog, Jevtušenka, Ahmadulinu,
podari!
Prinesi svežeg cveća za Rusiju,
jer mojoj zemlji preti glad,
prodavnice se prazne,
nestašice su hleba, mesa, mleka,
i svi čekamo u redovima za malo nade!
Bože, nahrani nas i one,
koje na ulicama niko,
ne prepoznaje i ne zaustavlja,
i koji zbog bolesti glasnih žica,
govore teškom mukom,
a čije ruke vidno drhte!
Bože, nikada nas ne prepuštaj rulji,
prostacima i prevarantima sveta,
umesto šećera,
Bože, podari malo soli,
nama što smo navršili pedeset leta!
Iako znam da ove jeseni,
sve isto je,
i sve više vremena provodim u dači,
na periferiji velikog grada,
iz koje tek ponekad izletim,
kao bubamara bez krila,
što se uputila na večeri poezije u Moskvi,
kao nekada davne 1968.
kada su se naglas čitale pesme,
i poneka tajna pisma,
a srce bolelo kao kosti pred promenu vremena,
ne, verujet mi, dragi prijatelju,
kao što ni ja,
ne verujem da je Zemlja plava lopta,
oholo odmahujući rukom,
na sve zablude mladog Bajrona,
i ove jeseni,
kao razgranata divlja lovorika,
pozivam srce za svedoka,
da „poštena krv je najraspevanija!“

 „ŠEZDESJATNIKI“

Ustaću!
Reći ću!
Stisnute pesnice, uznemiriću svet!
Iako među nama nisu,
Ahmadulina, Roždestvenski, Voznesenski,
još je živ,
dobri stari Evgenij Jevtušenko,
i nova vlast koja ponešto skriva.
Ljubav – to je razumljivo!
Rekao bi pesnik,
zanesen talasom ideološke južine,
posmatrajući sebe u ogledalu,
prezuven u gumene čizme perestrojke.
Groznog li dana,
pomislih,
s osmehom koji pre liči na tugu!
Jutros sam lekarima rekla da mi je dobro,
da mogu izaći vani,
i popiti zaboravljeno vino,
u uskom krugu prijatelja,
na adresi gde poštar ne dolazi.

Tu nećeš naći lek!
Neko je vikao,
dok me za povodac vukao moj mali pas,
sibirski haski, malo manji od vuka,
koji se zove Bak, i ima dva različita oka.
Nebo uvek ima načina da pokaže
ko je pobednik u borbi sa pahuljama,
a ja nikada nisam bila bliža Bogu,
nego te večeri,
kada je pesnik pevao na ruskom,
u njujorškom Medison skver gardenu,
dok su mu Ameri plakali na ramenu,
i gužvali sako papagajske boje.

Evo i danas se smejem kao kozak,
i čuvam pisma neljubavna!
Sa nitroglicerinom pod jezikom,
nakon srčanog udara,
otkrivam svetu –
Jedan veliki slikar je umro,
a nije znao šta je žena,
i nekako mi ga je i danas žao.
Dobri moj,
ne, to nije samo telo,
žena može biti srećna,
i sa impotentnim muškarcem,
jer je njena ljubav materinska,
i potpuno drugačija od muške,
bar tako mi je šapnuo Jevtušenko!

A mene?
Ma, pusti mene!
Mene su odavno svi izdali,
čak i jedan pesnik,
koji me učio ljubavi,
koga sam naučila ljubavi!
Moj sat od tada pokazuje tačno vreme.
Kod mene je svanulo, ali se nije razdanilo,
i još ne mogu da otpevam „Bajku o kiši“.

Autorka: Vesna Radović 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *