Моје јучерашње музе

Бајка

Моју децу кријем и ћутим о њима
Они зевају у опни чврсте врпце времена
Моја чеда лахоре се у ноћи на сред небеса
Возе их каруце од кудраве власи
Свиласти српови моје косе их гнезде
На успаванку лете са златотиском на одори
Звоно одјекује кад год се крајеви шиљатих звезда сударе
Kолица им се клате у разврату комета
Мазе их млечни путеви и певају сиринге
Деца су рођена од жене и Онога
Чије име не смем рећи

Ласцивни дани

Лале на столу
Шипљасти облици
Сазрела бресква
Угојене бутине жене
Kоврџа
Неравна полуга
Свака кривуља и завојица
све неправилно
узбуђује ме

Где да се одложи таква сладостраст

Да се умукне похота
Према сили облика коју ствара Свевишњи.
Хоћу да одложим чулност
Нека ми неко умири разуларености и немире
Сваки је атом жеља која гризе
Ево
Kако на столу лале расплињују румене косице
Сваког сата све више
Отварају им се касице
Kако би дале мирисе
Заробљене у вазни
моје јучерашње музе

Одрон тела

Од када се моја љуштура претворила у бика
или кловна
њен вео плутао је ка месецу
ронећи висине бестелесне рибе
из њеног репа је млечни пут
на тлу су чекали житељи града
у сударању глобусима и мислима
завијени у ковањ тундре
падала је жута перут с неба
а они су дизали обрве и руке
да ухвате још једну
срећну звезду

Ауторка: Катарина Гајић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *