Mesečev cvet

Oči je izvrnula na više da se u njima nisu nazirale zvezdane zenice. Sa čela su joj kapale srebrnaste kapi kiše dok je ona otvarala usta iz kojih nije izvirao urlik. Pulsirajuće munje skakutale su po njenim udovima, a ona je samo mislila na čudo po kom će je svi pamtiti. Zamišljala je tamnu večnost i njega svetlog u njoj – taj neprevaziđeni klasični kontrast. Želela je da noć u kome njeno čedo bude rođeno prođe u savršenoj tišini. Zabranila je zvezdama da padaju i oblacima da lepršaju, a vetrovi su morali da umuknu. Alu, koja je stolećima volela da lupa belim parčićim zvezdanog stakla po zemlji, je zatvorila u neko jako utvrđenje, daleko, na pola puta između neba i zemlje. ‘Biće tišina’, mislila je ona ‘jer nema ničeg uzvišenijeg, svečanijeg i svetijeg od tišine’. Sunčeva majka to nije mogla da zna. Ona je od rođenja svog sina uvek pravila veliku pompu. Sve te trube, kukurikanja, ode i pesme, sve je to tako malograđanski. Njen sin će biti nešto drugo. On će morati da zna i da čuva tajne, da nadzire lepotu i krišom uživa u njoj, da se preliva po koži nagih devojaka u bisernim kapima vode, da nadahnjuje i da ubija – sve to u tišini.

Udahnula je još jedan prolećni vihor u sebe, a iz nje je izašlo savršeno crno jaje. Obgrlila ga je svojim paperjastim rukama i počela da mu pevuši prastaru uspavanku. Niko nije mogao da zna od koga je Mesečeva majka naučila reči uspavanke koje predodređuju sudbinu njenog deteta i ko zna još koga. Ona je pevušila tiho i tajanstveno, a jaje je počelo da kruni svoju crnu boju. Svaki stih Majčine pesme skidao je sloj crne boje i što je jaje postajalo svetlije, Majčine ruke su više drhtale, a glas joj je postajao drugačiji. Poslednji stih se neizmerno puta ponavljao – ne zaboravi ženu i cvet, jer je u njima tvoja snaga i tvoja večnost. Iz negdašnjeg crnog jajeta iskočilo je novo božanstvo – snažno i mlado vinulo se na svoje mesto išaptano u nekim magijskim stihovima. Na njegovim usnama su se ponavljale reči – žena i cvet. On nije pogledao nazad, jer mu je tako govoreno u nekoj prastaroj uspavanki, ali i da jeste, ugledao bi na opiljcima crne ljuske senicu koja ga je gledala Majčinim očima. Oči su krile tajnu da su negda bile u telu majke koja je svoje čovečno postojanje žrtvovala novom božanskom postojanju i njegovoj slavi.

Bio je to mesec vedrog ružičastog neba. Mesec koji je poznat po trešnjama i visokom Suncu u podne, isti onaj u kom sam se i ja rodila. Na bulevaru to sve nije bilo ni malo važno. Na njemu se trooki aparat palio i gasio, a svi ostali su jurili i jurili ko zna kuda, a možda i nikuda. Vreme nije stajalo, ali je stalno kasnilo, kao onaj jadnik od belog zeca. Ja sam pokušavala da ga stignema ali nikako nisam uspevala. Jurila sam ga često i uporno, a ono je iklizavalo iz mojih prstiju i svaki put slavilo svoju pobedu otkucajima sata i šuškanjem papira kalendara. Večni crni krug se stalno vio nad mojom glavom, a ja sam pak bila željna rozlikaste izmaglice. Bila sam jako zadihana i umorna od  obilaženja tamnog kruga.

Praznina – velika i bela praznina nudila mi je da se odmorima. Gurnula sam u stranu sve svoje misli o vremenu i poželela da se nađem sa sobom, ali ona nije bila kod kuće. Ponovo dolazim na istu reč – Praznina. Vrtim se i dalje u krug i opet u krug. Menstrualni ciklus, ispitni rok, doktorski pregled. U krug i u krug. Sedim na stolici koja se spiralno uvija kao na dečijoj vrtešci. Pokušavam da se setim kada sam prestala da spavam ili kada sam zaspala zauvek. Oko mene je sablasna tišina koja nagriza moju bubnu opnu. Krvarim uspomene koje uvek iscure kada sam u beloj tišini i samoći. Pitam se da li bi neko želeo da ih čuje, ili da ih samo pokupim sunđerom za brisanje i isperem u nekom kutu svog mozga, nadajući se da neće ponovo biti nevaljale i curkave.

Najednom osećam prisustvo nekoga ko me poznaje odavno, ali ko i nije tu – možda sam to nova ili stara ja. Čeznem da je upoznam, ali neko mi je vezao povez preko očiju. Ne vdidim boje, ne mislim boje. Nisam dama u nevolji, a nisam ni skriveni superheroj, postoji li išta između toga? Zašto imam povez? Zašto gubim vid za ono što je lepo i počinjem da zalivam i hranim biljku ironije, ne, ne – biljku sarkazma i cinizma? Pokušavam da je povremeno nađubrim mrvicama nade, ali ona ipak lista sarkastično, cinično. Sećate li se onog čoveka što je crtao cveće po zidovima svog kupatila, a u stvari je slikao portret svog tumora? Da li je ova biljka portret mog kraja?

Jedan dan je živeo svoju večnost u mojim noćnim morama. Bio je to vrlo običan dan sa vrlo neobičnom rečenicom – ‘Napuštam te’. Meni su se reči „snovi“ i „ja“ (pod tim mislim „on“) često družile. Sanjala sam o nekom životu u kući koja miriše poput one sa reklame za Lenor i naš mirni, zaljubljeni život u njoj. Sanjala sam o sebi sa osamdeset godina kako u bašti obrezujem ruže, a kako mi je on pripremio kafu na terasi koja gleda u vrt. Sanjala sam noćnu moru, koja je na svoje lice navukla plašt sunca, mirisa i mira. Noćna mora koja me je surovo bacila na noge kada sam joj rekla da ja sanjam pored nje i neki drugi san. Niko me tada nije uputio u bračno pravo sa snovima. Nisam znala da treba da budem verna samo jednom i da on uvek podrazumeva ubijanje onog drugog.

Od tada sam ostala ja sama i moje razmišljanje u već pomenutoj tišini. Nisam znala zašto nas uče da letimo, ako mi zapravo nemamo krila. Zurila sam u ništa, a moje ništa su svi vrlo rado konstatovali i pokušavali da ga dijagnostifikuju.

Akademska slikarka Vanja Subotić

Zurenje mi je ipak donosilo obilne plavičaste talase ideja i sagledavanja. Tada se beli lik pojavljivao i vodio me kroz njih. Shvatala sam šta me muči i zašto bežim. Gledala sam očima obične devojke jedan napredan, veliki svet koji je jako brinuo za bele medvede, bobičastu ishranu i rado koristio oružje čije ime nisam razumela. U istom tom svetu mi smo bile kao pčela radilica sa rokom trajanja namenjenom trutovima. Rađale se i radile sve što i trutovi u košnici, sa jednakim trudom, možda čak i većim, ali ipak dolazilo je vreme kada su svi zujali da moramo da stvorimo večnost. Niko nije znao kako i zašto, a pitanja su bila zabranjena. Trebalo je stvoriti produžetak sebe i beskonačno postojanje koje će nas vrteti u zujavom krugu. Neki su pronalazili rešenje u stvaranju sebi jednakih. Košnica je brujala o pčelinjim pravima i o produžetku vrste, a niko ni da pomene trutove. Niti jedan bzzz o trutovima, jer to u principu i nije tako važno. Stoga ja sedim i zurim, tražim taj bzz, tražim plavetnilo i nečiji san. Nadam se da će me snoviđenje odvesti spoznaji i razumevanju i da ću tada pisati pesme.

Vulkan želja izbija na mom temenu, a ja nemam nikoga da se baci u njega. Počinjem da se plašim dana i sunca i one užasne buke. Vapim za melodičnom tišinom koja ima toliko elegancije u sebi. Počela sam da izbegavam autobuse u kome vas razjareni starci besno gledaju, a manijaci se lepe za vaš zadnji deo kaputa. Izbegavam redove u prodavnicama gde pogledi najčešće prebrojavaju sadržinu tuđih kolica. Bežim, trčim i nestajem u sebi, pokušavajući da sebe pronađem bez osude tuđe zenice. Tražim intiman susret sa sobom, skriven od svih koji ne mora da traje dugo, ali koji će rešiti mnoge moje probleme.

Akademska slikarka Vanja Subotić

Pogledala sam kroz prozor. Spustio se mrak. Veče je bilo izuzetno tiho, a na nebu se prsio izgizdani mesec kakvog do sada nisam upoznala. Ličio je na bledi lik iz mojih zurenja. On je iznenada pružio svoju ruku i uhvatio se za okvire mog prozora kako bi mi bio bliži. Prijatna toplina je počela da me obliva i ja sam osećala kao da ga poznajem dugo i da mogu da mu kažem sve. Dobila sam želju da mu se prikažem naga, bez tajni, bez laži. Osvrnula sam se oko sebe i našla svoju beležnicu. Želela sam da mu rpočitam neke svoje tajne, da se zbližim sa njim i da zauvek ostanemo povezani ovom večeri. Čitala sam mu nežno moje duge i nespretne misli, a on je slušao ne uzimajući daha. Ispovedala sam mu svoje strahove, sumnje, greške i nade, a on me je tešio. Osećala sam da me njegova ruka miluje po kosi i da me on razume, da mi je blizak kao što mi niko do tada nije bio. Žudela sam da zauvek ostanem sa njim, a on mi je obećao zvezdanim glasom koji je podsećao na prastaru uspavanku, da će me posetiti i narednog dana. Dugo sam gledala za njim, sve dok jutro nije svanulo. Znala sam da je govorio istinu i stoga sam odmah zamrzela kultnu scenu filma “A Trip to The Moon” i zavolela Sinatrinu izvedbu pesme “Moon river”. Nadala sam se da će me izvući iz beskrajnog kruga, bega i jurnjave, da će me podići sa stolice, ubiti moju noćnu moru i zauvek me milovati kao ovaj put.

Akademska slikarka Vanja Subotić

Svakog jutra sam ponirala u istu vodu. Govorili su mi da to nije moguće, a ja sam znala da me niko ne može razumeti. U prve sate sve je bilo tamno, nikoga nisam sretala, samo sam naletala na ideje o kojima bih možda trebala da napišem roman. Tada bi se pojavljivao on i govorio mi koje su boje moji pasusi, gde je blještavost praznih strana i kako da uhvatim brzoplive jarkocrvene ideje.

Akademska slikarka Vanja Subotić

Sjedinjavala sam se sa tom oazom mira i postajala lokvanj. Cvetala sam samo kada me je on dodirivao svojom blještavom rukom zrakova. Osećala sam da sam vitka i mlada, da po prvi put znam šta znači držati srebrni luk. Znala sam da će naša ljubav roditi dete. Trebalo je samo vremena. Rozlikasta izmaglica nas je sve više obavijala i ja sam bila sigurna da smo postali jedno. Šaptala sam poznate redove njemu na uho: Daj mi miris Meseče! Slevaj tvoje rebro u moje oči! U mom oku cveta se veselije. Krv ću nalivati u vazu! Živećeš dugo, dugo… večno!

Iz očiju mi je rastao krin, a u kosi su plutale alge koje mi je donosio iz najgorih plima. Danju me je uspavljivao pev senice koji je podsećao na melodiju prastare uspavanke. Želela sam da zauvek budem lokvanj na jezeru koji će se buditi kad on zasija i zatvarati kad on nestane sa neba. Milovali bi me komarci i vilinkonjici. Postala bih deo klišeirane romantike. Svaki dan je donosio bol i patnju. Postajala sam slična zveri koja beži od ljudi, svetla i buke. Skrivala sam svoje lice i misli van grada, van stvarnosti. Odbacila sam svu svoju čovečnost. Zaboravila sam sopstvenu smrtnost. Osećala sam dodir zelenih polja i poljupce vetra. Sanjala sam stihove i pamtila ih. Osećala sam Pesmu nad pesmama po svom telu. Pila sam iz čaše svetskog bola, a nisam osećala grčeve u grlu. Vodila sam ljubav do iznemoglosti i tada se tek budila. Rozlikasta izmaglica se prvo pojavljivala samo uz njega, kao oreol nad glavama anđela u katedralama, a onda je počela da briše moja plava sećanja i da me obavija u potpunosti. Stvarala je novu mene.

Akademska slikarka Vanja Subotić

Čitala sam jednom o bolesniku koji je na prozoru bolničke sobe imao tri zumbula – ružičastog, belog i rumenog. O ovom poslednjem nikada nije govorio, a ja sam stalno želela da saznam nešto o njemu. Mislila sam da se baš u njemu krije bolesnikova tajna. Jedne večeri sam dodirnula taj zumbul i sve shvatila. Nisam smela više da budem lokvanj. Osetila sam potrebu da se vratim sebi i svojoj drvenoj stolici, da se odreknem poniranja, sjaja i snova i pogleda u nesagledive oči mog dragog. Bila sam spremna da više ne slušam njegovu pticu senicu. On je sve to već očekivao od mene. Uhvatio me je za ramena i obećao mi da me nikada neće napustiti, bez obzira na izranjanje. Ja sam ga gledala očima punim krljušti ideja i obećavala mu da ću ga zauvek pamtiti. – Znam da hoćeš! Tvoja vrsta nikada ne napušta mesec u potpunosti. Ja sam deo vas i vi ste deo mene. Vi cvetate i pevate samo pod mojim milovanjem. Vama je Bog ponudio da budete lokvanji, ali ste vi ipak želeli i glas ptice, zato ste sazdani u ljudsko obličje kao pisci. Njega plaćate samoćom, čestim nerazumevanjem i velikim rečima. Znaj da te ja čekam kada budeš odlučila da ponovo procvetaš i postaneš moja žena, moj divni cvet.  Ne zaboravi da posečeš onu trulu biljku koju si ranije zasadila i držiš je na prozoru svog srca. Ti nosiš dete naše ljubavi, iznesi ga na svet zdravo. Pazi našu malu biljku rozlikaste izmaglice. Piši, stvaraj i doji ga  rečima pod mojom svetlošću. Samo tako nastaje večno drvo života jednog pisca.

Akademska slikarka Vanja Subotić

Otvorila sam oči i jarkocrvene krljušti padale su po papiru, dok je crni povez počeo da se svlači sa mog pogleda. Njihova boja se posebno razlivala pod sjajem mesečine. Moj plavi vulkan je lučio rozlikaste dimove, krugovi su se vrteli, ali ne u meni i vremenu, već u drugim svetovima koje sam stvarala. Biljka je rasla i postajala deo mene. U noćima punog meseca uvek bismo stajale pored prozora i zajedno cvetale pod njegovom svetlošću.

Autorka: Isidora Ana Stambolić

Slike: Vanja Subotić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *