Meni, za dobro jutro

Od jutros plačem
Odavno već ne znam šta se to sa mnom dešava
Vetar je glasan i miriše na prolaznost
Premešta me s kraja na kraj sveta
Voda me za ruku od smrti do rođenja
Prolazi kroz kožu od rane do rane
Traži neke odgovore koji su davno umrli u meni
Od jutros plačem i budim ih
Očekivanja
Prećutana pitanja i prljava skrivanja
A glas ode sa vetrom do utrobe
Kida kao drhtaj straha
I krv gori
I tresem se
I ove suze su tako hladne
I opojne su
Gušim se i trujem se svesno
Kako su mi ruke dve paničarke
Pustim ih tako do daljine
Da se umire, potraže zagrljaj
One kao gladne mačke dovuku ukočene glodare pred prag
Početak novog kraja divno svira oluju
Da me uspava u njoj
Istina gura prste u oči crkotinama
Kažu mi da se obučem u belo
Samoća je bolest koju prizivaš noćima i tim mrklim idealima
Vidiš li žrtve kako prkose lažima
Kako im se mrtva lica smeju svim tvojim delima
Nestajem kao senka pred zoru kad pobegne u svoju tamu
I sivi su dani
I sivo je nebo pojelo tvoj dom
Kao da me još samo magle i kiše grle ovako ozeblu
Noć dolazi da me ugreje
Mesec je moje ime ispisao i senke plešu da me razvesele
Nebo je topli pokrivač od crnog mermera
Spavam kraj sopstvenog skeleta
ispod prozora smrt mjauče na glad
Dolazi zima kažu mi, spremi se
Obučena u belo pod voštanim zvezdama
Čekam plamen života
i srećna sam napokon.
Jelena, budi se…

Autorka: Jelena Janković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *