Kult(u) disanja

 Uvodno slovo

Determinisan si vremenom.
Tvoja duša je kopljanik između vetra
koji nanosi prašinu u ostatak tvoga lika.
Peščanik ispred tebe je oklop koji ti otkriva pluća.
Ističe ti vreme koje on ne prepoznaje –
tik-tak, tik-tak.
A, tek si u uvodnom slovu.
 
Ako želiš dah, ostavljam te na
reanimaciji reči.
Bez borbe u slušanju.

Stih-i-ja

Moj se stih širi u daljinu,
pliva korovima beznađa
kao disanje
u utrnulom moru.

Treba suziti vreme
sedamdesetih leta –
no sad, iz tačke suženja
guram kadencu
u beskrajnu tišinu

Da je bar na raskršću
ova tuga za stihom
prelivena u radost
neotkrivenih mrlja

Jer ja žurim da stignem reči
A sustiže me vreme,
Kako da otkrijem stihovanost
zemlje?

Nek priča drhtanje
u ime sebe –
za vreme,
poslednju konvenciju
disanja.

Kosilica s neba

Kosom čistim naslage uzdaha
zemlje od korova bezdana
proleća

Ionako niko ne vidi
Činim da zadržim parče
kore da sam postojao
tu negde –
kao onaj što jesam
 
I tamo gde šestar postoji
trza se u nepravilnim potezima
ptice
zbog beskonačja
u koje verujem
da beži

Mislim unutar dve slike
nje i njenog poteza
uspostavljam kos
da vidim zvezdano nebo

U korenima zemlje postoji
svetlucanje,

poziv i javljanje smrtnog
da prođem po njegovom

umu

Ostrugaj me, veli
da bi očuvao želju
da brisanje znači
nesvesno trzanje
kraja

Nisam bio
nisam postojao –
To je lakoća dijaloga,
teret košenja
Boga

Skica tela

Grudni koš raširen međ stene
otvara polemiku
srca i disanja
na frekvenciju misli pisanja

Bore od brade do trbuha
vode ljubav
sa žilama u rukama –
za muziku krvi

Od linije do mreže
me grčevito vuku da
U vreteno misli
prozaično ukrase
mozak i desnu mi ruku

Dok zamršenost linija
sprovodi konekciju
neboglasja: trzanje moždane žice
uvija sopstvo
u kosmičku frulu

Bez pitanja sam
u drami koja
mapira moje čelo.

Do prstiju čekam
da vidim –
kako o stenu
razaram
deo po deo.

***

Završno slovo
 
Transcedentiram pesmu u Hrista.
Nek je razapeta u čitanju i interpretiranju.
Al’ nek postoji, nek snosi bol.
 
Nek reči kao čavli probuše nebo i puste nam prostor za udisaj.
Od početka smo samohrani disanjem,
pesma to potvrđuje.

Jer, sve što smo izgovorili propratilo je disanje.
A, ti to ne znaš – ne postojiš,
dok ne osvestiš drhtanje bića.

Autorka: Ljubica Zekić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *