Još ništa videli nismo

Moj nezreli dvadesetogodišnji urlik

Video sam slomljena
srca,
video sam pocepane
bluze,
video sam krv prosutu
po podovima raznoraznih kafana,
diskoteka, kuća i stanova, parkova,
video sam noževe
i pištolje,
video sam ljude koji konzumiraju drogu,
a video sam drogu koja konzumira ljude,
video sam prevare, bestidne prevare
video sam abortuse, ali ne uživo
video sam pohlepu, video sam čisti
suvi ljudski očaj
video sam ćerke koje
se stide svojih majki
mislim da je vredno naglasiti da je to
možda i najgore nešto što sam video, ali
video sam sinove koji se
tuku sa svojim očevima
video sam majke koje
to nikada nisu htele da budu
video sam jedan brilijantan um
spržen spidom
video sam jedan
ne – toliko brilijantan um
obešen zbog novca, opipljivog, zapaljivog, duhovno bezvrednog novca,
video sam previše suza,
a možda je preciznije reći
da sam ipak
primetio previše suza.
Mi smo svi te stvari videli,
a još ništa videli nismo.

Ni živ, ni mrtav

Gledam seriju četiri sata.
Cevčim sok od breskve, ali
imam i jednu rosu u frižideru,
i ništa drugo.
Čitam Kortasara,
velikog Kortasara.
Ceo dan se ne javljam na telefon.
Razmišljam po malo
o Mileni Marković, i
sve se osećam
kao da nisam
ni živ, ni mrtav.
Muka mi je,
zaspim u šest popodne
ustanem u osam.
Napolju je pao mrak, a ja
jedem pljeskavicu od sinoć.
Čitam Tolstoja, i
nisam oduševljen
smrću Ivana Ilića.
Razmišljam da se istuširam.
Uzimam svesku
pišem par pesama,
nisam oduševljen.
Vraćam se seriji
na još četiri sata,
glupoj seriji,
Američkoj seriji,
podrazumeva se.
Zalivam bromazepam
sokom od breskve.
Sat vremena kasnije
uzimam još pola, da ne bih
slučajno preterao.
Ovoga puta ga zalivam
pljuvačkom,
a sledećeg puta ću preterati.

Autor: Matija Pavićević 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *