Још ништа видели нисмо

Мој незрели двадесетогодишњи урлик

Видео сам сломљена
срца,
видео сам поцепане
блузе,
видео сам крв просуту
по подовима разноразних кафана,
дискотека, кућа и станова, паркова,
видео сам ножеве
и пиштоље,
видео сам људе који конзумирају дрогу,
а видео сам дрогу која конзумира људе,
видео сам преваре, бестидне преваре
видео сам абортусе, али не уживо
видео сам похлепу, видео сам чисти
суви људски очај
видео сам ћерке које
се стиде својих мајки
мислим да је вредно нагласити да је то
можда и најгоре нешто што сам видео, али
видео сам синове који се
туку са својим очевима
видео сам мајке које
то никада нису хтеле да буду
видео сам један брилијантан ум
спржен спидом
видео сам један
не – толико брилијантан ум
обешен због новца, опипљивог, запаљивог, духовно безвредног новца,
видео сам превише суза,
а можда је прецизније рећи
да сам ипак
приметио превише суза.
Ми смо сви те ствари видели,
а још ништа видели нисмо.

Ни жив, ни мртав

Гледам серију четири сата.
Цевчим сок од брескве, али
имам и једну росу у фрижидеру,
и ништа друго.
Читам Kортасара,
великог Kортасара.
Цео дан се не јављам на телефон.
Размишљам по мало
о Милени Марковић, и
све се осећам
као да нисам
ни жив, ни мртав.
Мука ми је,
заспим у шест поподне
устанем у осам.
Напољу је пао мрак, а ја
једем пљескавицу од синоћ.
Читам Толстоја, и
нисам одушевљен
смрћу Ивана Илића.
Размишљам да се истуширам.
Узимам свеску
пишем пар песама,
нисам одушевљен.
Враћам се серији
на још четири сата,
глупој серији,
Америчкој серији,
подразумева се.
Заливам бромазепам
соком од брескве.
Сат времена касније
узимам још пола, да не бих
случајно претерао.
Овога пута га заливам
пљувачком,
а следећег пута ћу претерати.

Аутор: Матија Павићевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *