Izbor iz proze: Galeb

Galeba je nestalo iz njenih dnevnih rutina, ali ga je bilo tamo gde joj je najmanje bio potreban.

U zorama oktobarskih noći – a noći su bile siguran teren njegovih javljanja – ni sasvim u snu ni sasvim budna (nikada nije mogla da razazna da li to sanja ili samo prebira svoje misli), čula bi onu kazaljku na zidnom starom časovniku kako vešto klopara. Jorgan u koji je bila obmotana postajao bi hladan, a snažno lupanje srca i vreo znoj u predelu desne slepoočnice nestajali bi nakon nekoliko puta jedva čujno izgovorene molitve. Nekada bi se od njega oprostila jednostavnim okretanjem na drugu stranu kreveta i posle serije dubokih uzdaha i izdaha, nastavljala da spava. Nekada bi zore bivale duge, a soba mračna, čak i onda kada bi odavno svanulo jer su roletne bile spuštene, a njeni mišići nespremni za pokret.

Kada su joj dani bili ispunjeni aktivnim radom i kada je sebe zaticala u potpunoj usmerenosti na posao, činilo joj se da je Galeba nestalo iz svih njenih odaja. Nije ga više viđala na krevetu gostinske sobe niti za kuhinjskim stolom kako pije čaj.

S proleća su biciklističke staze raznosile misli o Galebu po okolnim parkovima. Izgledalo je da niz dunavsku još prohladnu vodu odlazi nepovratno. Zaustila je da ga pozdravi, ostavila bicikl pokraj stare lipe i htela da mu mahne. Tada je sa malo sete i mnogo slutnje bila spremna da ga pusti da ode. I zaista, Galeb više nije dolazio tako često.

Samo ponekad, kad bi sa novobeogradske strane retko prelazila Savu i odlazila u stari deo grada, idući poletno niz Prizrensku ulicu od Terazijske česme ka Zelenom vencu, dole pri samom njenom dnu, na posledenjem stepeniku (ako se čovek uspinje), odnosno na prvom (kada čovek silazi), videla bi ga kako šeretski stoji naslonjen na  kamenu ogradu stepenika, prilazi  joj nečujno i tiho joj na levo uho govori kako mora da ode. Ona ga sluša, zaustavljajući dah (iako je dobro znala da voli da je sluša kako diše), gleda  susedne prolaznike nepomično, gleda u sve, samo ne u Galeba i čeka da ode.

Prošlo je vreme kada je bila ljuta na Galeba. On je sada mogao slobodno, bez bojazni da će je uznemiriti, da dolazi i odlazi po svojoj volji.

Na morskoj obali u dugom letnjem danu nije je posećivao. Nadala se da ga je nestalo, trajno i nepovratno. Zbilja, dan na moru bio je dug i svetao, a pesak pod njom vreo i sitan. Tada je želja za novim putevima rasla ubrzano i nesputano, kao što uzbudljivo i nestrpljivo raste zrno graška u bašti njene majke koja ga brižljivo čuva i svakodnevno, jutrima i večerima, zaliv uz osmeh. Mimo te želje, otežale pod jakim suncem, sve druge, uključujući i želju o dolasku Galeba, zaustavile su se u jednoj tački.

U jednom takvom danu (nije sasvim sigurna da li je to posle dugog plivanja usnila dok se sunčala ili je Galeb zbilja došao), kao magnovenje, žmirkajući na jedno oko jer je licem bio okrenut ka suncu, Galeb joj je pružio ruku koja je neko vreme visila u vazduhu. Umesto ruke, pružila mu je belu kovertu.

–  Ispričaću ti jednu priču – izustila je. Bilo je to prvi put da je Galebu nešto rekla  u toku niza njihovih susreta nakon što je otišao.

– Ponešto sam već čula, dosta toga sam izmislila. Pročitaj je kao neko ko je u detinjstvu obožavao bajke.

Nekada davno u jednoj dalekoj zemlji živeo je jedan dečak. Često bi išao na obalu mora u čijoj blizini mu je bila kuća. Obožavao bi da na morskom pesku štapom iscrtava figure izmišljenih likova i da skuplja kamenčiće neobičnih oblika i boja. Jednom, sasvim slučajno, nakon opasne bure i mnogo vetrova, more je na obalu donelo beskrajno mnogo kamenčića. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Skupljao ih je sa detinjim ushićenjem i naivnom radošću verujući da je zbog nečega  nagrađen čim je, po prvi put, na jednom mestu video toliki broj blistavih kamenčića. I taman kada se umorio od skupljanja, baš onda kada je sunce zalazilo, zaustavio se sumnjičavo, ne mogavši da poveruje da je ugledao nešto potpuno blistavo i sjajno. Po svemu je bilo drugačije od onoga što je do sada nalazio.

– Biserna školjka – pomislio je usplahireno.

Toliko je od mešatana slušao o njoj. Mala, neprozirna, glatka kao staklo i blistava kao sunce. Ne, nije bilo srećnijeg dečaka od njega u tom trenutku. Pažljivo ju je uzeo, oprezno kao da uzima najveće blago i napravio joj kutak, tu na obali mora. Godinama je negovao i posmatrao kao najveću dragocenost i potpuno zaboravio na svoje kamenčiće. Ko će sada misliti o nečemu tako bezvrednom kada pred sobom ima nešto što ga svojom blistavošću čini srećnim, najsrećnijim.

Godine su prolazile. More je i dalje izbacivalo mnoštvo lepih kamenčića, ali oni nisu dečaku više bili zanimljivi. Pronašao je šta je tražio, mislio je. Školjka je mogla sasvim biti zadovoljna načinom na koji je negovana. Obasipao je pažnjom sve dok se jednog jutra, nakon snažne oluje i podmuklog vetra sa mora, na obali nije dogodilo nešto čudno.

Dečaka je privukao neki čudan sjaj.  Bila je to školjka. Ista kao ona koju je već imao, a opet, drugačija. Po čemu, nije mogao znati. Zanemeo je od čuda. Zbunio se jako. Dobro je znao iz priča meštana da se čuda ne dešavaju i da more izbacuje samo jednu bisernu školjku pred svakoga od nas.

– Da li i nju da uzmem? – pomislio je.

Dobro  je znao da njemu može pripasti samo jedna jedina. Dobro je znao da se pohlepa skupo plaća i da bi trebalo da se okrene i ode. Ipak, nova školjka blistala je nekim novim sjajem. Topla i nežna, po obliku samo ista kao prethodna, činila mu se kao neko koga  ne sme pustiti da ode. Odlučio je da je zadrži (zagonetka  ima opijajuće dejstvo i čovek se ne usuđuje da joj  ne podlegne). Opijala ga je mirisom i zavodila. Morao je da oseti nežnost koja se krila iza njenih oklopa.

Stara školjka se nekako menjala. Njen sjaj kao da je iščezao. Tada uopšte nije shvatao da je ona zapravo oduvek bila takva. Ono što je trebalo da dobije od nje, dobio je. Jedno drugom više nisu ništa mogli da pruže.

– Šta se to dogodilo? – pitao se dečak.

Nije znao da je bisere teško naći i da samo jedna školjka sjaji posebnim sjajem. Koja od ove dve?

Jednog predvečerja more je postalo zlovoljno, suviše se približilo obali i odnelo blistavu školjku.  Dečak je bolno zaplakao.

Godine su prolazile, a on je dugo čekao da mu more vrati njegovu mirisnu školjku. Nikada je više nije ugledao.

Vratio se staroj školjci koja je bila na sigurnom daleko od morske obale, negovao je i dalje, ali više ne sa onom strašću i posvećenošću. Dečak je postao veoma nesrećan. Shvatio je da je u životu najvažnije voleti. Shvatio je da biserima nije mesto na obali. Biserima je mesto u moru.

Dečak je sada starac. On ćutljivo sedi pored stare školjke, gleda je čežnjivo, nada se čudu i žarko želi da ona zablista ponovo, iako zna da je blistavi sjaj čudom pripao dubinama pred njim.

– Priča je naivna. I tužna pomalo, rekla bih. A nisam htela da pišem o tužnim stvarima. Sve priče koje počinju sa Nekada davno u jednoj dalekoj zemlji trebalo bi da imaju srećan kraj. Opet sam odstupila od šablona. Otelo mi se kontroli, šta ću.

I pre nego što je izustila da mu kaže još i to da je priču napisala mnogo pre nego što ga je ikada srela sluteći njegove neprestane i neočekivane dolaske i odlaske, Galeb je zamicao za oštru okuku podno okolnih brda. Nije ga više bilo u njenom letnjem danu. Ni u ovom ni u narednom.

Ritmovi Kube zaokupljali su je u celosti. Pokretima, onim sporim i mističnim, i plesnim figurama, britkim i zanosnim, upijala je u svoje malo telo čitav jedan narod, jezik i kontinent. Ne zastajkujući ni trena, laka i okretna, umela je da igra do prvih bolova u nožnim mišićima, a ni onda nije znala da prestane. Časovi plesa dolazili su kao lek, opijajući zanos, kao isceljujuća potreba za pticom u letu koja nikada ne sleće čoveku na ruku osim u retkim momentima, a i tada tek na toliko da se shvati da je stvarna i opipljiva. Ne stigne čovek ni da je drugom rukom dotakne, a ona je u svodu, predaleko.

Jedne decembarske noći kada je sumaglica obujmila Karađorđevu ulicu i sve ostale podno Kalemegdana, ustalasani podijum Savskog bureta pričinio je zadovoljstvo nekolicini okupljenih posmatrača i slučajnih prolaznika. I tada je, prekinuvši igru, onim jednim perifernim delom svoga oka posmatrala ispruženu Ivanovu ruku  koja je čeka i lebdi u vazduhu i njegovo zbunjeno lice (jer pauza je došla iznenada, onako kako nikada  ne dolazi, a trajala je neobično dugo), a celim svojim bićem, očima otvorenim kao da su naumile da čitav jedan svet upiju u sebe, gledala stvarnu figuru Galebovu. U masi ritmično oduševljenih ljudi, ona je bila stvarnija no ceo ovaj podijum, jasnija no Ivan pred njom i celovitija no njegova ruka koja je tu ispred čekala na nastavak igre.

Usledio je jedan od onih retkih trenutaka kada vam se čini da sreća kratko traje, ali da je baš takva, u svoj svojoj minulosti, stvarnija, potpunija i opipljivija nego čitav jedan život ljudski. Ruka joj se, ne gledajući Ivana, po navici smestila u  njegovu krupnu i nežnu šaku, telo je izvila, a levu nogu priljubila uz njegovu držeći je tako neko vreme. Uvodna spora figura stopila se sa narednom, znatno bržom, onako kako se stapaju i priljubljuju jedna uz drugu zategnute žice na violini sa štapom koji brzo i mahnito prelazi preko njih.  Galeba je bilo na svakoj njenoj silueti. Tu na podijumu Savskog bureta igrala se igra veća i značajnija od svih igara, stara koliko i ceo jedan vek, a priznata od svih koji život vole, kliču mu i raduju mu se.

O igri je ona znala sve, a sve je znala i o onoj prvoj sekundi nakon poslednjeg koraka, kad se Ivan izmakne i napravi joj prostor za  prostrani završni okret. Znala je i da će Galeb nestati sa njenim poslednjim korakom. Svoju najdužu igru nastavila je da igra bez pauze i predaha i kada je Ivan ostao bez snage, a svi parovi napustili  podijum. Nikog više u tim ranim satima pred zoru nije bilo u Savskom buretu sem nje i Galeba. Kada je iscrpela sve svoje snage i krhko telo spustila na pod, shvatila je da sem nje u sali nema nikog. Galeba je nestalo iz njenih decembarskih dana. Ovoga puta, mislila je, konačno i nepovratno.

Ulica u kojoj je stanovala poslednje dve godine bila je dovoljno blizu reke i starog dela Zemuna, a dovoljno daleko od saobraćajne gužve, vreve i uličnih šetača. Osim pokojeg atlete koji je, uglavnom jutrom, trčao igralištem preko puta njenog stana i retko neke dece željne igre sa loptom, nije bilo nikog ko bi narušio dugo osvajani mir u Mandrinskoj 28. Nema ničeg u ovoj ulici što košava ne bi raznela po okolnim sokacima, niti ima ičeg što se trajno i sigurno zadržava među našim prstima. Utabana staza kojom se vraćala sa posla sabrala je u sebi sve pređašnje staze, duge i kamenite, vratolomne i vijugave. Prelazila je taj tihi i ravni zemunski put uvek sporo, ne želeći da ga pretrči, zanemari i ostavi, iako osim duge stare barake i skromnih, uglavnom višespratnih kuća i prostranog, mahom praznog igrališta preko puta njenog stana,  nije imao šta da ponudi. Zastala je pored poštanskog sandučeta, a sumorni dah vetra koji joj je disao za vratom doneo je i miris kašmira. Odnekuda je znala za taj opijum. Ponekad joj se javljao dok se u letnjim mesecima uspinjala na prste da dohvati rukodržač prepunog gradskog autobusa linije 18, ne razaznajući znoj radnika koji su se posle osmočasovne dnevne smene vraćali sa posla; u nozdrvama joj je bio i svaki put kad se, nakon serije sklekova i laganih, no za nju napornih vežbi razgibavanja, vraćala stazom sa Ušća, sa slušalicama u ušima, i baš na blagom zavijutku, tamo gde Novi Beograd počinje da prestaje, a Zemun da nastaje, lagano je iščezavao, kao kakav mangup i prepredenjak, navikao da dođe po navici. Pored poštanskog sanduka Mandarinske 28 tog opijajućeg mirisa nije  bilo nikada. Zapahnuo je sada snažno, iznenada, i ona se, vođena strahom za koji dosad nije znala, priljubila svojim malim telom za metalnu kapiju. Okrenula se pažljivo, držeći se obema rukama za šipke. Čeka ga mesecima da mu kaže da ga više čekati neće. I da jednom zasvagda prestane da je posećuje. Čeka ga da mu kaže da je zaboravi. Dugo je, žilavo i jako, dlanove upijala u hladne šipke svoje kapije, očekujući Galeba. U vidokrugu je bio samo kovitlac vetra što je, sada jače, raznosio listove stare lipe.  Miris kašmira bivao je bleđi dok se potpuno nije izgubio.

Kuda si krenuo, Galebe? Taj put kojim ideš nije staza kojom si onomad hteo poći. Izgubićeš se, Galebe!  

Pisak jutarnjeg voza u 5.22 što je prolazio železnicom tri ulice ispod Mandarinske probudio je ponovo. San je bio mutan. Ona više ne zna gde počinje pisak lokomotive, a gde se završava jauk devojčice koja mahnito trči niz uvek isti put za onim istim čovekom koji, čini se, ne zna kuda ide.

Put se gubio u sumaglici. Na početnoj stanici sa koje je krenuo (ne seća se tačno kada) ostalo je neko mučno sećanje što je živo i uvek prisutno u njegovoj glavi. Na toj kamenoj ploči još stoji šestogodišnji dečak i sa setom u očima posmatra odraslog mladića kako se pentra u onaj gromadni tamnoplavi voz i kako  zastajkuje na prvom stepeniku – imao je čudan osećaj da je nešto veoma važno zaboravio. Kada je voz zamakao za prvu krivinu, pisak se oglasio kao znak da je u punoj brzini i njega nešto kosnu posred grudi i javi mu se užasan osećaj da vagon u kom sedi nije onaj koji vodi ka onom mestu što mu se u snu često javljalo.

Od vraćanja nazad i novog mučnog iščekivanja na hladnom betonu železničke stanice bilo mu je lakše susresti se sa novim stajalištima, nepostojećim i stranim. Lakše mu je bilo da  cestu što se ukazivala pred njim priželjkuje kao jedan kratak put čiji kraj naslućuje i za kojim se žudi, a koji nikako da stigne. Cesta se tako nastavlja bez jasnog plana, zlokobna i puna krivina iza kojih ni drvo kraj puta nije više stvarno već liči na priviđenje, senku ili kakvu avet. I baš tu, na dobro poznatom, a po svemu stranom putu, odvija se putovanje kao po kakvom sumanutom zakonu, bez pravila i bilo kakve logike.

Autorka: Milena Stanojević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *