HUMANA ARMIJA – DRUGI DEO

Bilo jednom.

U dvorištu oko tvrđave trčali su za nagradom. Neki su zaostali već na startu.
Nećete da trčite? Pitali su ih uniformisani nadzornici.
Sve u zatvorskom dvorištu je bilo isplanirano do detalja, kao i vekovima do tada.
One, koji nisu hteli da trče i da se bore, zatvarali su u tvrđavu. Bili su mladi. Ukrali su im spavanje i snove.
U jutrima, kada je zatvorski čuvar otvarao teške kapije tvrđave, po hodnicima se razlegalo:
NIKADA NEĆETE BITI VITEZOVI!
Mnogi su umirali u tvrđavi, drugi su poludeli ili su se obeleženi vraćali kući.
Tvrđava je bila stara koliko i ljudski rod.
To jutro je bilo prazno i zbijeno. Nisi trčao, nisi se borio, nisi čistio puške, spremao kasete i krevete, nisi marširao, nisi ustajao.

Ali tog jutra si se probudio pre njih.669980ae12ba69af4ce2da226ff7acd9 Otvorio si prozor i komad za komadom izbacivao u dvorište. Izašao si napolje i legao na travu.
Čudio si se da se i na tom mestu iz jutra rađa novi dan, kao da je prirodi svejedno za tvoj bol i strah.
Došao je dan, kada si morao nešto da prelomiš u sebi.
Nag, samo sa uprtačima i opasačem, ulaziš u zbor, dok uniformisani mrmlja dnevnu zapovest.
Srce ti lupa brže, mišići postaju tvrdi, oči vlažne.
Priđe ti poručnik B. Odmerava te pogledom, zuri. Stoji dva centimetra od tebe, dere se, a ti ga jedva čuješ.
Frančiču, šta je to sa tobom, zar si sasvim poludeo?! Odma’ ga vodite kod doktora!
Vrana zaleprša krilima i poput crne tačke se izgubi na horizontu.
Lekar te pregleda i opipa. Pogleda svaki pedalj kože, da bi pronašao mesto uboda. Ne nalazi ga, jer ga nema. Pretura te kao mumiju, gura u tebe, a ti ćutiš.
Više ni ne klimaš.
Šta ja znam što je s njim, pa sigurno je jeo neke tabletice. Vodite ga u Split. Ovo mi je deseti ludak u četrnaest dana, šta ja tu mogu?
Na nekoliko sati te zatvore u posebnu sobu. Oduzmu ti sve što bi ti moglo pomoći da se obesiš. Kaiš, uprtače, učkur na gaćama, čak i pertle.
Desetaru K. ne miriše ideja da motri na tebe. Kada sazna da još danas odlazite u Split, svane mu.
Zguren sediš na tlu. Njišeš se u nežnom ritmu bubnjeva. Otputuješ daleko od glasova i slike života, koji protiče sa one strane zidova koji te čuvaju. Najradije bi ustao i zaplesao, a ovako se samo ljuljaš napred-nazad.
Džipom vas odvezu u Dubrovnik. Desetar K. te drži za rukav dok kupujete karte za autobus. Umesto obrva ima samo dve crvene urezane linije, ali je ipak odgovoran za tebe.
Vozite se pored mora. Kondukter precvika karte i upita desetara K.
Šta je sa njim?
Bolestan je.
Okreneš glavu i pogled ti pliva po morskoj površini. Na plavoj ravnici se iscrtavaju putevi koje vidiš samo ti.
Sa prvim mrakom stignete do velikog, super modernog kompleksa vojne bolnice u Splitu.
U hodniku, gde čekate, napadne te nepoznati čovek.
– Ej, vojniče, gde si dobio tu uniformu, pa to je nova stvar, to je potpuno novo SMB odelo, nikad ga do sad nisam video, oduševljeno govori i ulizuje se.
Ostavite ga na miru, kaže desetar K.
Nepoznati se uvređeno skloni.
Uđeš sa desetarom prijemnu kancelariju. Ispituje te doktorka koja ima grčki profil i konjski rep na glavi. Dlanom ti podigne bradu i osvetli ti oči.
Zažmiriš i ćutiš.
Svučeš se i istuširaš. Plava, prugasta pidžama, koju su ti dali je prevelika, izgledaš kao neko strašilo. Oduzmu ti sve, osim cigareta, šibica i nešto sitnine.

jevgenjinska-bolnica-osoblje
Desetar K. okleva, rado bi nešto rekao, ali ne zna šta i kako. Plećati bolničar ti kaže na poznatom jeziku:
–  Za mnom.
Po hodniku se šetaju plave uniforme. To je zatvoreno odeljenje, gde su pomešane starešine i vojnici. Hodnik je zastakljen pleksiglasom. Vrata soba su otvorena. Kroz mlečno staklo vidi se park sa klupama, cvećem, ukrasnim grmljem. Zaklizaš se po linoleumu uglačanom voskom.
Približi ti se Ciga i žica cigaretu.
Brzo zapali, strasno povuče i lukavo se smeje.
– E, jebo te pas, zašto si došao ovamo?
Slegneš ramenima. Informiše te, a da ga za to nisi zamolio.
– E, ti Slovenac, vidim ja tebe, i ovaj ludi bolničar je Slovenac iz Celja, ali, ne brini, najebaće on. Znaš, prije smo bili na četvrtom spratu, pa je neki iz Pančeva skočio dole i ubio se. E, jebo ga pas! Još prije sedam dana mogli smo svaki dan na sat izaći u park, pa jedan iz Tuzle go pobegao u grad. E, jebo ga pas! Šta ćeš, to ti je život, jebo ih pas! Ima svakojakih ovdje, je li, ti nećeš da razgovaraš. E, jebo te pas!
Cigu zaustavi plećati bolničar, i zapreti mu na lošem srpskohrvatskom:
– Ti, Ciga, ako i dalje budeš piš’o v posteljo, ima te udavim. Dosta mi te je.
– Gledaj svoja posla, jebo te pas! sikne Ciga i istrgne se bez pogleda.
– A kaj ti stojiš tamo i buljiš. Pročitao sem tvoj karton, narkoman si, eh, ziher si blefer kot večina. Za dobrih nedelju dana če te vratiti u kuhinju. Još češ ti jebati ježa, bez brige. Čuj, puno blefera…
Učiniš isto kao i Ciga.
U dnevnoj sobi ti se približi riđokosi. Otvori usta i prstom pokazuje na grlo.
– Vidi ovo, sve je oteklo, ugušit ću se na spavanju, malo po malo pa neću moći da dišem. Imam ja ženu u Novom Sadu, znaš ti kako je to zgodna cura. Plavuša, visoka, učiteljica. Treba danas da joj pišem neko ljubavno pismo. Znaš li šah, ’ajde, idemo jednu partiju.
Vučete poteze, njegovi su neobični, lovac je tvrđava, seljaci se šetkaju, i, naravno, riđokosi pobedi.
– Znao sam da si slab. Svi ste ovde slabi, niko me još nije pobedio. Pogledaj, je l’ mi još oteklo? Ugušiću se kao pacov, a doktor mi kaže da će sve biti u redu.04b33ae0ea1c37ff8302abaaa5c90d7f
Ćelavi vodnik se češe po mudima i blesavo osmehuje. Stari borac, kapetan prve klase, čita stripove. Tetovirani Boro iz Užica nepomično zuri u tamu sa druge strane pleksiglasa.
Ciga žicka cigaretu, dve, istrese nove informacije, i kada mu ne odgovaraš.
Visoki ženski glas peva neku tužnu pesmu.
– Žene i djevojke su na onoj strani. Čuješ Jovanku, kako lijepo pjeva. Što ti je to zgodna pička, pojebao bi je za tren. Njen muž je potpukovnik, tukao ju je po tri puta na dan, pa je poludila. E, jebo ga pas! Sad će večera, videćeš, hrana ti je kao u hotelu.
Uz hranu ti daju prve tablete. Kada odbiješ da ih uzmeš, plećati bolničar ti zapreti:
– Nećeš, e, onda ćeš dobiti injekciju.
Pred spavanje je zaista dobiješ.
– Sad ima da spavaš k’o beba. Nego, slušaj, nešto mi se čini da si i ti jedan od blefera. Pazi se.
Uprkos apaurinu ne možeš da zaspiš. Pušiš u WC-u, uskoro ti se pridruže Boro i Ciga. Boro je go do pojasa, na podlaktici ima istetoviranu pola-ženu pola-zmiju.
Ciga melje k’o mlin:
– Noćas je opet ovaj majmun dežuran. Pa on ti je po dvadeset sati tu. E, jebo ga pas! Svejedno, ipak ću se danas opet popišati u krevet. Znaš da me ta budala budi svaka dva sata i vodi na pišanje. E, pa, nećeš bolan, e, jebo te pas, maznuću te jednom.
Sedite jedan pored drugoga na hladnim keramičkim pločicama. Boro ćuti. Pušite cigaretu za cigaretom.
Nisi progovorio već dan i po.
Vrata spavaonica su otvorena. Plavo neonsko svetlo peče oči. Iz susedne sobe se začuje zavijanje koje prelazi u ječanje:
– Komandante Mark, gde si, ej, komandante Mark, ja sam tu, tu sam, zar me ne čuješ?
Ciga čvrsto spava, riđokosi se vrti na krevetu. Kapetanovo ječanje narasta do krika.
– Komandante Mark, pomozi, komandante Mark …
Bolničar i dežurni lekar mu daju injekciju.
– Šta je to sa njim, pa pod ovim medikamentima bi spavao i konj, on dobija po tristo kapi Haldola, i još ne spava.
– Sad će, gospodine doktore, ne brinite.
Plećati bolničar uđe u našu sobu.
– ’Ajmo, Ciga, na pišanje!
U deliću sekunde kroz vazduh poleti aluminijumska stolica koja stoji između kreveta, i zaustavi se na bolničarevoj glavi, skok, krik, mlaz krvi mu oblije čelo.
– Nećeš me ti buditi svake noći, jebo te pas!
– Zgromiću te, ubiti, samleti!
Bolničar podivlja, sruši Cigu na pod i savije mu ruke na leđa. Zajedno sa lekarom ga odvuku do ambulante.
Natrag vrate mlohavo telo bez svesti. Dvama kaiševima mu privežu ruke, dvama noge za ivice kreveta. Preko grudi mu povežu čaršav.
– Sad će biti miran četrdeset sati, kaže lekar i obriše znoj sa čela.
– Sreća što ste bili tu, da nije bilo vas ne znam šta bih uradio sa njim, dahće bolničar.
Kada odu, okreneš se ka Cigi, koji nemirno hvata vazduh.
– Zar ti ne voliš majku domovinu? –  pitaš ga.
Ciga samo kratko lovi vazduh.
Iz susedne sobe se čuje pritajeno ječanje kapetana prve klase:
– Komandante Mark, pomozi, komandante Mark, ja sam tu…
Zelena svetlost neona treperi u noći. Kreveti postanu lađe. Kukavice, dezerteri, bleferi; spavaju, omamljeni magijom hemije.
Kraj zida stoji Boro. Snažne grudi upire o beton.
– Hoću, hoću, hoću, tiho mrmlja.
Kao mora te probudi plećati bolničar kome je povijena glava.
Besno kevće na sve strane:
– Ajmo, ajmo, diži se! Šta ti, bleferu, šta buljiš, a, šta, to može komotno da se desi i tebi, nikad ne bulji. Za nedelju dana će te vratiti u kasarnu, i još ima da te strpaju u vojničku ćuzu.
A ti ga samo gledaš, nepomično, s prezirom.
Ciga spava vezan kaiševima. Riđokosi opipava nepce. Boro, napet kao struna, stoji naslonjen na zid i puši. Sedokosi vodnik se češe po jajima.
Kapetan prve klase čita stripove.
Jovanka peva novu tužnu pesmu.
Boro svuče gornji deo pidžame. Mišićavi čvorovi mu se napnu. Noktom pažljivo odmeri tri milimetra na žiletu i jednim zamahom povuče preko trbuha. Na početku se vidi samo crvena linija.
Prstima snažno rastegne zarez. Mlaz krvi se izlije po pidžami.
Krv curi na linoleum.
Krv se skuplja u baricu.
Dajte krv za majku domovinu, dajte život, budite snažni, veliki, budite junaci, pobeđujte, ne plašite se krvi, domovina se hrani vašom krvlju, domovina zahteva vašu krv, vaša krv je krv domovine. Dojure bolničari i odvuku ga na šivenje. Scena se odvija filmskom, nestvarnom brzinom.

884c33c78a6bd793ef7cc761c63cb824 Ostane samo barica krvi.
Pokupiš žilet i skloniš ga u kutiju šibica.
Kao zarobljena životinja juriš sa jednog na drugi kraj hodnika, pušiš cigaretu za cigaretom, zaustaviš se, pokucaš po pleksiglasu, duboko udahneš i izdahneš, zažmuriš, stežeš pesnice i opet kreneš na drugu stranu hodnika.
Visoki Jovankin glas peva:
… u krčmi stari nikog nema, zora je svanula, ciganin stari tiho drema, ne svira tambura, ona se više vratiti neće, takva je sudbina, ej majko majko, što me rodi kad sreće nemam ja, ej majko, majko, što me rodi, kad sreće nemam ja…
Nemoćan si, zarobljen, napet, sada ćeš pući, počećeš da vrištiš, zaletećeš se u okno, skinućeš sunce sa neba, poludećeš, udarati glavom o zid, žuta sluz će se razliti ih lobanje.
Odvedu te u laboratoriju, gde ti uzmu dva decilitra krvi. Usledi razgovor sa psihijatrom, koji se završi tako što te istera napolje.
– Pričaće ti, budi siguran, puno je već bilo takvih, a svi su propjevali!
Priđeš ulaznim vratima. Čučneš i viriš kroz pukotinu.
Jedva možeš da veruješ da na onoj strani ljudi žive svoje obične živote.
Nakon podnevne doze hemije većina drema i spava. Odeš u kupatilo. Stakla na prozorima su presvučena mrežom.
Iz kutije šibica izvučeš žilet. Na trenutak ga držiš među prstima. Zavrneš rukav. Vene na zapešću se napnu.
Ne možeš, bojiš se, to je tvoje meso, tvoja krv, ne možeš, a šta ako ne dođu, ako te namerno puste da crkneš, da pogineš kao pas, da se utopiš u svojoj krvi?
Moraš, moraš, moraš!
Domovina je tvoja bleda mati!
Podsvesno okreneš ruku i povučeš nekoliko puta po gornjoj strani. To su male crte. Krv polako promiče kroz zareze. Triput povučeš jače. Krv oblije ruku.
Krv, krv, krv.
Sediš na podu i gledaš kako krv kaplje na bele pločice.
Kada izađeš u hodnik otrčiš do plećatog bolničara.
– Šta si to radio? kaže hladno.
Skačeš oko njega i vičeš:
– Ti pizdo, ti fašisto jedan, ti bleferu, ko je bre blefer, odjebi bleferu, ti svinjo fašistička, ti kurvin sine, frka, a, dođi vamo, dođi, razbiću te, zdrobiću ti pičku, razjebaću te, ubiću te, dođi, dođi, svinjo fašistička …
Prvim udarcem ga okrzneš po slepoočnici. Vešto se izmiče. Rvete se i srušiš ga na pod. Zgrabiš ga za vrat, daviš ga, ne puštaš, udara ti glavu o zid, ali ti ne puštaš, držiš ga čvrsto, vidiš kako mu se iskolače oči, kako postaju staklene, kako mu pulsira vena na slepoočnicama, ne puštaš, ne smeš da ga pustiš.
Ležiš na krevetu, svet pleše. Metalno svetlucavim kleštama ti šiju kožu i meso.
Kroz suze vidiš milo lice maršalove fotografije koja visi na zidu.
– Zašto se nisi sekao na pravoj strani, kaže beli uniformisani kada ti previje ruku.
Uveče se probudiš vezan kaiševima.
Rado bi povikao iz sveg glasa, ali ne možeš, rado bi otvorio oči, ali ne možeš, rado bi plakao, ali ne možeš, rado bi se pomerio, ali ne možeš, radi bi pustio samo jedan jadan glas iz sebe, ali ne možeš.
Nekoliko dana koji su kao duge godine, hemijski te obrađuju. Premeste te u neki nov, bestežinski, beščulni svet. Spavaš po dvadeset i više sati dnevno.

 Probudiš se u zlatnoj svetlosti. Prezalogajiš i odmah   se odvučeš u krevet.
 Jedeš i spavaš.
 Sereš i spavaš.
 Crkavaš i spavaš.
 Pokušaš da ustaneš, ali zaspiš.
 Malo, malo energije, govoriš sebi.
 I opet zaspiš.
 I tako spavaš, godinama.
 Privide ubija spavanje.
 Želju ubija spavanje.
 Svaku aktivnost ubija spavanje.
 Konačno doživiš barem jednu moru.

Jezdiš po parku oko tvrđave. Pustili su me, konačno su me pustili, treperi u tebi.
Na hrastovo deblo je zakucan Aleško. Lice mu je unakaženo. Nešto želi da ti kaže, ali ti ne čuješ.
Gola žena, slična Ireni, dotrči do tebe.
– Ja sam tvoja mati, peva, krv sam dala za tebe i sada ćeš ti dati krv za mene. Onda ćemo otići na dug izlet na more. Jedrićemo, ljubiti se, bićemo samo nas dvoje.
– Ti nisi moja mati, domovina je moja bleda mati! vikneš i probudiš se.
Ubrizgaju ti novu injekciju.
Ubijaju te, na trenutak panično pomisliš.
Ali već opet zaspiš.

Proganjaju te nakaze. Ne, ne, nećete me uhvatiti, nikada, rastu mi krila, letim visoko, visoko u samo krvavo nebo, sve nestane, padneš u prazninu.
Ne, ne, ne smem više da spavam, nikada se više neću probuditi, pomisliš sa strahom.
Ali ponovo zaspiš.

Ugledaš stvarno lice tvoje majke. Priđe ti i odseče ti kosu. Njeno lice je bledo i zastrašujuće.
– Ne, nikada te nisam volela, nikada te niko nije voleo, nikada nećeš voleti samog sebe!
– Neeee…!
Probudiš se izmožden, iskidan, preplašen. Obrišeš suze i pokušaš da ustaneš. Strovališ se natrag na krevet. Daj, daj, daj, ponavljaš.
Sa mukom se odvučeš do zastakljenog zida. Krvav zalazak sunca. Barem to krvavo nebo si već video.
Prešao si granicu između snova i stvarnosti.
Senka si koju truju, senka kojoj planski ispiraju mozak, senka, koja nestaje.
Ne, na onoj strani je život!
Da, ali za koga?

Za mene, za mene, boriću se sa svojom senkom, boriću se sa snovima i prividom, boriću se protiv onih koji od mene stvorili senku, boriću se sa vetrenjačama, boriću se protiv vitezova, postaću vitez bez štita, pa neka cena bude visoka, boriću se boriću protiv svih vas, rečju, kletvom, krvlju, istinom, boriću se i nećete me pobediti, možete samo da me utišate, možete samo da me ubijete, možete da me pokopate u zemlju, ali ja ću ustati, ustaću, goniću vas, seći ću vas rečima, jer i vi imate srca i kamen će se pretvoriti u meso i poraženi će postati pobednici!

Tri dana pre otpuštanja dobio si jedino pismo od kuće:

Jani, kod kuće ništa novo. Juče je tvoj otac plakao. Rekao je, moj prvi sin je otišao u vojsku, a ja ga nisam ispratio.
U kasnu jesen se vratio u rodni grad.

Autor: Franjo Frančič

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *