Hronika vode

Talas: nabor vetra otisnut u kalup. 

Nisam više mogao da izdržim. Stop. Morao sam pobeći. Stop. Video sam poternicu. Stop. To je rđav znak. Stop. Iz Sautemptona sam se iskrcao pre tačno dvanaest dana. Stop. Španski je brod. Stop. Prevozi konzerviranu hranu. Stop. Zove se Sv. Alberto Hurtado. Stop. Svukuda oko nas je nepregledna voda. Stop. Predstoji mi preko pet meseci putovanja. Stop. Pisaću ti kada stignem u Bahiu Blanku. Stop. Naći ćemo se u Buenos Ajresu. Stop.

Tvoj Stjuart. Stop.

neodređeno na Atlantiku,
1917.

Jason deCaires Taylor

Jason deCaires Taylor

 

Kao suza krhka je ta šarka,
taj zglob u kojem slika pokreće se
od pamtiveka do kraja i natrag.

Dan je 6207. od kad sam u zatočeništvu. Treću noć od kako spavam izvan samice. Ponovo sam u svom bloku. Tamo je bilo užasavajuće i zastrašujuće. Bio sam primoran da mokrim po tim zidovima. Ponekad se dešavalo da se toliko usmrdi ćelija da mi se od tog zgusnutog smrada sloši. Nekoliko sam puta padao u nesevest. Hrana je bila odviše slaba. Retka supa tek toliko začinjena da nema sasvim nalik ukusu vode, te malo starog hleba.

Stražari su me obilazili svakog drugog dana. Tada bih nešto jeo i odlazio na tuširanje. To je trajalo ukupno petnaest minuta. Za to su vreme čistili ćeliju. Nisam smeo da govorim sa njima za vreme obilazaka Takva tišina mi je dodatno zagorčavala život. Dok sam bio tamo, čitava tri meseca, sve o čemu sam intenzivno brinuo i razmišljao bilo je kako da ostanem pribran, ali mi to nije uvek polazilo za rukom. Snovi su mi bili skoro isključivo neizlečivi mračni košmari. Davim se bez prestanka i bez ikakvih naznaka da ću se možda ikada probuditi. Odvratne neprolazne agonije. Kao utopljen u hladnu vodu.

Međutim, opet sam tu, među svojim ljudima iz D bloka. Zdravstveno stanje mi se poboljšava s obzirom da redovnije jedem i češće vodim računa o ličnoj higijeni. Dobio sam neki kilogram. Ono što me proganjalo prvog dana proganja me podjednako i danas. To je taj prizor, kada na sunce izađemo, obično posle ručka. Taj prokleti okean i to priobalje San Franciska. Toliko se čini blizu, a zapravo nikada dalje od nas nije bilo.

Posle više godina razmišljanja o bekstvu shvatio sam naposletku da su takve pomisli izlišne i neostvarive. Svuda oko nas je voda. Ako bih nekako i uspeo da se iskradem iz ćelije, pa čak i pobegnem stražarima, ipak bih se naposletku udavio nošem svim tim morskim strujama.

Ostaje mi samo da se nadam da će mi neka sudska presuda skratiti kaznu. Mrzim sebe. Svakog jutra se budim sa mišlju koliko mrzim sebe zbog počinjenog. Bolje bi bilo da su me talasi progutali, davno pre nego što sam uopšte i stigao ovde.

zatvor Alkatraz,
1958.

Jason deCaires Taylor

Jason deCaires Taylor

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe
iz koje treba da pođem, običan, među ljude…

Iako su prethodne noći ostali do ranih jutarnjih časova, gotovo do samog izlaska sunca, opijeni preteranim unosom alkohola, u zadimljenom stanu Išmaela Kurta, stalni članovi Nakama1) mogli su da primete jednu naročito zanimljivu pojavu u stavovima dvadesetosmogodišnjeg inžinjera i vodoinstalatera izbeglog iz omanjeg sela kraj Štutgarda po imenu Amičai2) Rotenau. Njegova česta, a naročito glasna, monološka istupanja sve prisutne iznenadila su toliko više što su bila radikalnija i od nekih ideja samog Kovnera. Naime, njegova su se nastojanja da se osveti Nemcima toliko isticala da su ljudi iz samog čelništva organizacije počeli da ga posmatraju mnogo ozbiljnije nego ranije, s ozbirom da je odnedavno postao član Nakama.

Kao čovek koji je pravovremeno saznao za sve strahote logora smrti, čija je majka i sama završila svoj život izgorevši u logoru Treblinka, Amičai je bio spreman na gotovo sve kako bi osvetio bezbrojne stradale Jevreje, na samom početku sosptvenu majku pa je, samim tim, Abi i prijateljima bio jedan od najpogodnijih za skorije izvršenje odmazde.

Ratne godine počeo je proveo sam dobro sakriven u izbeglištvu na severu Egipta gde sam usavršio svoja znanja koja mi baš sada, ovog trenutka, mogu biti od neizmerne važnosti za isvršenje naših prosvećenih ciljeva. Govor o sebi i svojoj istoriji presekao je, iznebuha, mišlju o efikasnosti i raširenosti vodovodne mreže u čitavom Rajhu. Zatrovaćemo im vodu završavao je svoje izlaganje negde oko četiri sata iza ponoći tako da svi pomru. Zatim je podigao obe pesnice pobedenosno u vazduh uz znani poklič Oko za oko, zub za zub! Okupljeni su mu, s neskrivenim, oduševljenjem, tapšali.

Na kraju sastanka, kada su u dnevnoj sobi ostali isključivo ljudi iz samog vrha Nakama, u sveopštem mamurluku, razrađen je prvobitni nacrt plana kako da proguraju svoje ljude u strukture firme za snabdevanje grada vodom i na taj se način približe ostvarenju gorenavedenih ciljeva. Najiskusnijem, Amičaiu, poverili su najodgovornije zadatke.

Minhen,
1945.

Jason deCaires Taylor

Jason deCaires Taylor

Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše…

Jedan skrajnuti dnevni list iz socijalističkog perioda istorije srpske države beleži tog jutra u delu namenjenom crnoj hronici sledeću vest: Velika žalost nadvila se nad našom prestonicom ovog jutra. Jugoslavija je izgubila svoj književni đerdan i veliku diku Bosanske Krajine – Branko Ćopić je mrtav! Kako saznajemo, ovaj se šestdesetdevetogodišnji, višestruko nagrađivani jugoslovenski pisac, juče, dakle 26. marta 1984. godine odlučio na neizbežni čin samoubistva. On je, izašavši u uobičajenu poslepodnevnu šetnju ulicama našeg glavnog grada, odlučio da svoj život tako tragično okonča skokom u hladnu Savu sa mosta Bratstva i jedinstva. Prisutni očevici bili su u šoku te nisu stigli da ga bilo kako spreče u njegovom naumu. Dugogodišnji unutrašnji konflikti na kraju su ipak pobedili Brankovu ličnost.

Ovaj talentovani autor mnogobrojnih pesama, pripovedaka i romana kojima je veličao Narodnooslobodilačku borbu (1941-1945) biće sahranjen na Aleji zaslužnih građana na Novom grablju.

Nek mu je večna slava!

Beograd,
1984.

Jason deCaires Taylor

Jason deCaires Taylor

Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.

Njegova supruga, Marija Prezvitajevna, već je bila ulubljena u stari kućni dvosed kada se Nikolaj vratio sa službe, negde između šest i sedam časova naveče.

Njena dugačka bela letnja haljina bila joj je navučena do samog dna stomaka kada je očima nadljudski iskolačenim, izgubljenim pogledom, tražila po sobi svoga muža. Ubrzano i isprekidano je disala, lica sasvim oblivenog slanim znojem, nabubrelih i raširenih arterija svuda po telu, naročito po punim dojkama i pri zgobovima šaka što tako krvnički stiskahu naslone dvoseda. Komšinica u ulozi babice, sa strane je posmatrala Mariju, uzvikivala nekakve nerazumne reči podrške i držala je prečvrstim stiskom za desno rame. Kao u čudu, Nikolaj je stajao pred njom i unezvereno se šećkao gore-dole po sobi.

Pola časa kasnije krv je bila prolivena niz njene butine i slepljena negde kod početaka gležnjeva. Iscrpljena i slomljena, i dalje raskrečenih nogu, ležala je beživotno bledog lica, gotovo skliznuvši sa fotelje. Komšinica joj je često menjala mokre obloge sa znojavog čela brbljajući sebi molitve u bradu.

Na drugom kraju sobe, zakrvavljenih uplakanih očiju, u rukama je Nikolaj držao njihovu mrtvorođenu ćerčicu, udavljenu u plodovoj vodi, ni ne sluteći da joj on nije otac.

Vladivostok,
1924.

Autor: Stefan Basarić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Posle Drugog svetskog rata, veterani Jevrejske brigade, mahom iz Britanske Palestine osnovali su novu organizaciju pod imenom Nakam (נקם; Osveta). Grupa ubica čiji je cilj prevashodno bio da likvidiraju nacističke ratne zločince u svrhu osvete nemačkom narodu zbog počinjenih zločina tokom Holokausta. Ime proizilazi iz fraze Dam Yehudi Nakam što u prevodu znači – Jevrejska krv biće osvećena. Osnivač organizacije je izvesni Aba Kovner, 1945. godine.
2. Na hebrejskom ovo ime znači – Moj narod je živ.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *