Будно око госпође Модре

Фетус једног космоса је трн на длану
Сенка зове искру сумње да шапне свој мрак из детињства
Заборављене године су празни ходници
Провешћу живот склупчана у грумену земље
Рашивено небо плаче потпуно тајно
Откривам јутро по навици
целу ноћ покривене главе су гушиле Месец
И шта умем када ми није добро
Да дишем дубоко
Да гледам високо
Мирише кувани кестен
Са друге стране врата је зид
Предузимач је забетонирао једну породицу
У заблиндирану собу, у стан
У гробницу
Плач пробија кроз цигле и круни се у крв,
По кожи се прелама залеђен ваздух
Светлост,
зраци су игле,
усијане
забодене у тело
И коса је везана у реп
Дрвене лутке имају гвоздено срце
И тужне очи им падају на бетон
Не видим или нећу да знам
одакле им прстен на полудрагим прстима
Трну ми руке,
Гомила прећутаних инвестиција удара печат
По грудима и челу исцртане руже
Црне латице покривају изгубљен дан
Ови људи су стабла из корена живота
Моћници се шепуре уз пластични кез
Знам да гледам високо
Облаци су као поседеле власи
И неће престати да расту док ми на рамена не легну
Тада ћу знати тежину проживљеног века у запаљеном амбару
Kајмак и покупљена стока са површине
Преспавани сни су крвни деликвенти
На врху зграде их чека камена пећ
Kрварим у постељици
Kроз пупак им додајем кутију шибица
Претим и кунем их ватром
Из пепела моје име не зовите
Будим се склупчана и удишем дубоко
Дубље од вас,
Непробојна врата истине без кључа
Вечно гризеш нокте туђе срамоте
Гвоздени грозд застаје у грлу
Срце куца као црквено звоно
Све што умем када је крај
Дишем, дишем до рођења уназад
издишем семе и кост под сакривено парче коже.

Ауторка: Јелена Јанковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *