Bila jednom jedna knjiga

Izvinjavam se na „kako si?”

Sve što sam ikada poželela
bilo je u istini
da se ne ponovi
ono kroz šta smo svi prošli.
I htela sam da mi se ponudi
u onoj noći kad je sve moglo biti moje
da bude sve moje,
jer bi i drugi tako bili srećni.
Smrt je neizbežna stvar.
Svi smo bežali
svi se pokrivali krilima
koje su drugi odsekli,
ali niko, osim nas,
neće nositi svoju glavu
u danima patnje.
Dobro je onda kada smo srećni
kada glava leti
i misli iznad nas.
To je onda kada pitamo
„Kako si?”
I dobijemo, a možda i ne,
isto to pitanje.

Bila jednom jedna knjiga

Čitam i pijem ovu kafu
četvrti sat
niti je crnja, niti hladnija
od onoga što trenutno mislim.
I čitam ispovest čoveka
koga mogu nazvati „kolega”.
Ne samo po profesiji
ili podeljenoj fakultetskoj stolici,
nego i patio je čovek.
I pati na preko dvesta strana
faktografski i
pa iz tudje perspektive,
a svoj bol ostavlja samo na naslovnoj strani.
Mislim da nije ni zaplakao
kad je sve video i čuo,
ali evo kroz prozore
čuje se dečji plač
koji prestaje kad sam zatvorila knjigu
i došla do taloga.

Opet, bila jednom jedna knjiga, ali ne i mi

Kada mogu reći: Ja sam iščupala!
Kada mogu reći,
jer sam videla.
Ja sam ti dala tu knjigu gde je život.
Ja sam ti dala tu svest
koju je neko drugi predočio.
I ti kažeš nekom svom dobrom prijatelju:
Znam, znam to od ranije.
Kad mogu reći da će se ponoviti
ona magija tvog, mog posla
ona magija koja nikoga ne ostavlja
ne pušta
da diše u ravnodušnosti…
Videla sam cvetanje
ono koje je jednom godišnje
na izmak mog fakulteta
koji je obeležio moj život
a taj cvet svaki mir posle.
Mogu da umrem.
Bila bih ispunjena,
jer mogu reći,
jer možeš reći:
da sam ja znala
kao i ti.

Autorka: Gorica Radmilović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *