Krik na severnjački način

(odlomak)

Nad malim severnim prostorom danima je pucalo nebo. Iz oblaka teških boja, kao da ih je neko pesnicom obeležio, lile su kiše teške poput one jedne tajne koju svako nosi sa sobom. Zemlja je omekšala. U nju se mogao zakopati svako, pa i običnim hodom. Ko bi rekao da će promenu doneti tek jedan običan krik. Ne uzbudjujte se previše. Krik koji se čuo bio je sasvim uobičajeni jutarnji vapaj petla jer je svanulo. Dobro, možete da se iznenadite, jer ipak, iznad malog seoskog prostora po prvi put nakon dugo vremena mogli smo razaznati dan od noći. Poslednji nagoveštaji kiša polako su se stapali sa bojom plodne zemlje, zemlje koja tu kišu više nije mogla primiti u sebe.

S. iskorači iz svoje kuće. Zaletili smo se. S. iskorači iz kuće. To bi bilo dosta. Osvrne se i ugleda u dvorištu ispod prozora svoje sobe stari panj gde je nekad visok bor stajao, onaj čija su prsa doticala crepove kuća. Veoma slikovito, protrčaše mu životne slike smrti koja se dogadjala tako često – ona koja učini da ljudi nestanu (iako su neki od njih i dalje živi). Iz misli koje su vodile do potomaka, jednako naglo kao i iz bare u kojoj se davilo njegovo stopalo, S. se trgao na krik petla i znao je da će doći do promene.

U. je ležala u svojoj kući, ispred koje je S. stajao. Nevešto sagradjen, taj dom imao je oblik tunela na čijem kraju se nije nazirala svetlost. Bila je to teška noć. Dobovanje kapi po prozoru nije pomoglo, naprotiv. Iako je znala da nije dobro, nije mogla da ne misli zašto su stavili baš dvokrilni prozor, a dnevna soba je plakala za Suncem. NJene biljke su umirale, jer od svetlosti televizora malo ko može dugo da poživi. Pored levog okna, na rubu prozorskog simsa, falilo je parče zida. Iako je znala da je taj nedostatak prouzrokovan jednim od mnogobrojnih susreta čaša, flaša, činija, pa i njene glave sa tim zidom, S. bi se i danas zaklela da je to ona, pa makar pogledom, odvalila. Sa malog nedostatka pogled joj skrenu na D. koja je ležala na krevetu do nje. Nije znala da li D. spava ili ne, ali je u sekundi uspela i njoj pripisati sve pukotine koje su bile oko i u njoj. Odjednom, D. je bila kriva i zbog krika petla.

***

Kada biste malo bolje pogledali u tu zastavu, mogli biste da vidite da nije tačno na pola koplja. Ne, ne, nemojte osudjivati što je neko to primetio. Neko i to mora. U dvema prostorijama poslednjih pozdrava dva čoveka ležala su na nekoliko metara udaljeni jedan od drugog. Naravno da su se znali, na severnom prostoru se svi znaju. Iznad njihovih glava stajale su porodice i, kroz suze kojih nije bilo, primećivali da su ih neki tamo ljudi jako lepo obukli. Na rečima se nije štedelo. Život osobe levo jedna pristojna žena glasno je prepričavala od samog početka, pa do samoga kraja. Pristojna žena je, takodje, umela da se zaustavi u pričanju da nekome kaže Dobar dan. O osobi desno se nije mnogo pričalo, ali se vrlo često, revnosno, davalo do znanja svima, njemu bliskima, kako njega više nema. Tako stojeći na otvorenom severnom prostoru, gde je vetar, da je hteo, mogao ostavljati duboke ureze po licu, S. U. D. i strašno mnogo ljudi moglo je da se priseti gde se neko njihov sve urezao. Bila je to moć potpisa koji ne može da se izbriše kao obična slova sa kamena. Svi ti potpisi ostavili su večne ugovore, sad zapečaćene crnom zemljom i otiskom celog tela.

Nemojte nas pogrešno razumeti. Sve je to bilo i sve će se to ponovo dogoditi, ali na nekom drugom prostoru ostaće potpisi u otisku srca na zidu, dok će neki drugi, srasli sa tlom, ostaviti trag i biti prisutni, poput peščanika. Medjutim, moramo obratiti pažnju svaki put kada čujemo krik, jer neki petao leti prema nebu i ne želi da se vrati.

Autorka: Nadja Rozati

One thought on “Krik na severnjački način”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *