Живот ван баланса

живот ван баланса

ноћне море, и таблете за спавање,
и ракија и пиво, и ксанакс
и бромазепам, и грижа савести,
и анксиозност, и девојке, и девојка,
и непостојећа будућност, и формације звезда,
и могућност неуспеха, и свеприсутна смрт,
и ова идиотска земља, и овај безвредни пасош,
и рокови, и аларми, и обавезе и састанци, и мањак времена
и мањак пара, а богами и самопоуздања,
и жеља за нечим већим, и страх од тог истог,
и страх од овога, и страх од онога,
и глупе друштвене мреже, и јебани pornhub,
и права књижевност, и исфолирана, лења књижевност,
и непостојећа револуција, и тај шести Октобар,
и друштвена анксиозност,
и трема, јебала ме трема,
и књижевне вечери, и читање поезије, и читање своје поезије,
и нека туга, нека константна просто необјашњива туга,
и смрт у породици, и сломљена аркада,
и губитак посла, па потом и новца,
и пијана вожња по кривудавим путевима,
и догађаји које не можеш да промениш,
и речи које су заувек урезане у папир, или у сећање,
и прелепе очи које волиш, али које никада ниси
адресирао на начин на који им приличи,
и очи које се правиш да не примећујеш,
а често о њима размишљаш,
има и њих,
и не знам да ли сам већ поменуо тугу,
и позориште, и уметност,
и оно нешто налик уметности,
и праве вредности, и праве емоције
и лажи, и битанге, и принцезе,
и чињеница да су сви они злобни, заиста јесу,
али и сан, тај твој сан,
и он,
и борба, и константна борба,
константан рат
наш велики рат који очигледно губимо,
и некако је тешко заспати
ма колико попио,
ма колико таблета прогутао,
и заиста је тешко заспати
ма колико изморен и измучен био,
и онда постане тешко сањати
када више ниси у стању ни да заспиш,
и онда сан умре, а потом убрзо и ти,
значи ми смо већ увелико
мртви,
али
за ким ова звона,
све ово време, заправо
звоне?

Marina Abramovitch

Ја живим у граду духова,
зато што су сви они отишли.
неки авионом,
неки колима,
неки аутобусом,
а неки жилетом.

Имам седамнаест година,
и зовем се Јелена, и
овде где ја живим
све кратко траје.

овде љубав кратко траје,
породице кратко трају.
пријатељства кратко трају,
пијанства кратко трају,
лета кратко трају,
а о зимама не желим ни
да причам.

Прође,
овде све прође,
па тако и смрт,
али пре свега живот,
живот који,
разуме се,
исувише кратко траје.

Чак и секс кратко траје,
али оно што Ви не можете да скапирате,
што Ви одбијате да видите,
јесте да он кратко траје,
јебали се Ви два минута,
или два сата,
или два дана.

Овде где ја живим,
једино што траје дуго јесте оно што се десило,
оно што је било,
чак је и књижевност,
овде где ја живим,
заробљена у оном што је било,
оно што треба да буде закопано.
не они, не жртве, иако су они заиста закопани,
већ оно.
Једино што траје дуже него што треба
јесте оно што треба да траје краће него кратко.

Овде где ја живим,
а мене нема ни на мапи,
то је тако.
иначе,
често стекнем утисак да Ви желите,
да Ви морате,
да ми одузмете једину ствар
која ме чини људским бићем,
једину ствар коју имам као оружје,
једини одбрамбени систем који поседујем
против ових тривијалности,
против овог свакодневног јебања у мозак,
против бесмисла,
против Ваше запањујуће неинтелигенције
против Вас и свих оних сличним вама.

успевате, Ви у томе
успевате.

Kаква је ово транзиција, питате се,
о чему она прича,
питате се,
и као по добром старом обичају,
Ви потпуно машите поенту.
јебем вас у уста.

Аутор: Матија Павићевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *