Žensko biće između neizvesnosti i strahova

O poeziji i poetici Ane Ristović

Prve dve knjige Ane Ristović („Snovidna voda“ i „Uže od peska“) predstavljale su neobuzdan susret sa jezikom i pesničkom slikovitošću, dok se u kasnijim knjigama („Zabava za dokone kćeri“, „Život na razglednici“ i „Oko nule“) pesnikinja usredsredila na prikazivanje oslabljene, krhke subjektivnosti suočene sa iskušenjima vlastitog nagonskog u sebi ili vlastitog socijalnog okruženja. Otuda se u njenim stihovima javljaju Beograd i Ljubljana, sever i jugoistok, spoljni prostori egzistencije, kao i intimni, duboko lični, unutrašnji predeli, trgovi i železničke stanice, javno i privatno, granice novostvorenih država i granice koje čoveku nisu date da ih pređe, melanholija i životne radosti, iskustvo i spoznaja. Pesme Ane Ristović protiču u stalnoj promeni i pokretu. Nekada su to pokreti u spoljnom svetu, a mnogo češće  posredi je putovanje po unutrašnjosti lirskog subjekta. Njene pesme odišu oslobođenom i nesputanom subjektivnošću, čak i onda kada to podrazumeva jaku notu detabuizacije ili suočavanje sa izvorima osveštanih konvencija. Odlikuju se utiscima koje pesnikinja nosi iz raznolikih svetova i prostora, sve u težnji da se pronađe neko mesto ili neki momenat dostojan patetične potrebe da trenutak, a i čovek u njemu, bude zaustavljen u kakvoj poetičkoj razglednici. U stihovima Ane Ristović smenjuju se tolika mesta kako bi se dublje spoznalo ono početno i ishodišno mesto svakog putovanja, cilj svake promene – sam subjekt sa svim svojim strastima i strahovima, odnosno sa svim strahovima kao jedinim preostalim strastima, sa preostalim neutaživim životima i sa spoznajom koja govori kako bi se od nekih želja moglo odustati, sa istinskom težnjom da se bude negde drugde pa samim tim da se bude neko drugi, preobražen i drugačiji u odnosu na onoga ko je putovanje započeo.

Pesnička zbirka „Zabava za dokone kćeri“, objavljena 1999. godine, prožeta je  pesmama u kojima se prelamaju refleksija i melanholija, kritika i ironija, samoća i spoznaja, kao i strast za otkrivanjem vlasitite telesnosti. Oplemenjena je ironično preoblikovanim aluzijama na brojne filozofske i literarne predloške, kojima opominje čitaoca da je svet sazdan od nevidljivih, telesnih niti iskustva i jezika, u čijem doticaju pesnikinja spoznaje izvor bola i užitka, uskraćenosti i obilja, mnoštva i usamljenosti. U ovoj zbirci, u odnosu na prethodne dve, primećuje se promena poezije, tj. njeno izmeštanje iz bajkovitog u svakodnevni prostor i to sa, kako pesnikinja navodi u pesmi „Licem u lice“, „merom podnošljive iskrenosti“. U vidnom polju pesničkog subjekta je „neuravnoteženi svemir“ i u njemu zemlja koja je „tek naprstak Boga“, za svaki promašeni ubod  samo način da se Njegova ruka zaštiti od bola. Naš svet Ana Ristović vidi kao suprotnost početnoj zamisli i standardima kojima smo nekad bili izloženi, a našu epohu, kojom je njena zbirka ozračena – kao scenu „na kojoj jedna mitologija pod stečajem motri na drugu“.

Poetika modernog pesnika neizbežno reflektuje opšte okolnosti i čovekov položaj u njima. Na samom početku već pomenute zbirke, u pesmi „Paund pruža prst“, sa izvesnom dozom ironije i humora, opisan je izgled „hotela za pesnike od kojih je odustala poezija“. Pesnikinja oštrim rečima, u tonu satiričara koji nemilosrdno iznosi kritiku upućenu vladajućem društvu i principima u njemu, jasno iznosi svoj negativan stav prema pesnicima koji vladaju književnom scenom – tadašnjim laureatima, nagradama koje su zaslužili „izmišljenom biografijom“ i poezijom koja je od njih odavno odustala.  U hotelu koji dočekuje pesnike što od književnog stvaralaštva, ipak, nisu odustali, nalaze se male sobe sa pogledom na apokaliptični pejzaž, čije zavese su ispunjene citatima, koji, budući da su spremni za preuzimanje, imaju neodoljivu želju da „od trulog zelenila odmore magleni pogled“.

Pored omalovažavanja lažne i bezvredne literature koja nalazi put do svojih čitalaca u hotelu smeštenom u gotovo apokaliptičnom prostoru: „Katalog bogova deli se na recepciji, džepna filozofija već za obedom“, kroz pesmu se provlači i kritika upućena „duhovnicima“, koji samo prividno žive skromno, povučeno, nenametljivo, u skladu sa dubokim moralnim principima i uverenjima, a ustvari, posežu za materijalnim, potrošnim, propadljivim, jednako kao i sva ona gomila, mnoštvo, masa ljudi, koja bi trebalo da u istim tim „duhovnicima“ vidi svoju paradigmu, model, uzor: „U krovnom bazenu opatice bište perje onemoćalim labudovima. I pre no pesnik vidi, u mantije skupljaju sitan izmet sa dna i umesto njega seju hamburg grožđe“.

Negde u samom središtu, mestu okupljanja nagrađenih, u svečanoj sali „sa bioskopskog platna mrtvi Paund podiže ruku tanku kao viljuška i jednom po jednom laureatu zabija drhtavi prst u oko“. Smeši se ironično mrtvi Paund sa gorkom spoznajom da bezvredne i beznačajne pesničke generacije nestaju brzo, smenjuju jedna drugu, gaseći se i nestajući u svakoj zenici – crnoj cevi „preko koje jedna mitologija pod stečajem motri na drugu“.  Kao prozori sa kojih se posmatra apokaliptični pejzaž, mute se muze, kaže pesnikinja, „od daha pesnika koji ne poznaju distancu: spoj sa svetom uvek traži pruženu ruku koja se odmara na oštrici probijenog stakla“. Ana Ristović završava uvodnu pesmu zbirke stavom da nagrađeni pesnici nisu svesni činjenice da uspostavljanjem bliskosti sa svetom ukidaju svaku distancu između sveta i sebe, između sebe i osećajnog dela svoje ličnosti. Na samom kraju pesme uočava se stih koji nedvosmisleno šiba po poltronskom karakteru pesnika koji jedni o drugima govore kao da nisu više među živima, dodvoravanjem, ulizivanjem, neiskrenim rečima, dok jedni druge veličaju kao da su već doživeli večnost: „Na večernjim časovima uče se da se osećaju posthumno: jedan drugog uzimaju u usta s opreznošću i ustezanjem kao hostije“. Smeši se i dalje mrtvi Paund, cinično i sa spoznajom, koja se može identifikovati sa uglom iz koga Ana Ristović posmatra pesnike sa imaginarnom biografijom i poezijom koja je od njih odavno odustala, pesnike koji će  vrlo brzo preći u mitologiju pod stečajem, crnu cev – zenicu i iz njene tame i praznine motriti na narednu pesničku generaciju.

Pesničko poslanje je, u našem vremenu, lišeno pravog smisla; spomenuta u pesmi „Lajbnic“, čak i poetska lektira ukazuje na to da se autor stihova koje pesnički subjekat čita na putu za Sloveniju „unapred odrekao harmonije sa srcem i duhom“. U spomenutoj pesmi provejava motiv alijenacije, dve neznanke putuju jedna naspram duge i do kraja putovanja ostaju samo to – neznanke: „još uvek neznanke, kao dve lenje muve, sklupčane svaka uz svoj prozor“. Kako je daleko od čoveka do čoveka – konstatovala je  svojevremeno Isidora Sekulić, a svevremenost i aktuelnost njenih reči najbolje se ogleda u stihu : „u malom autobusu, među nama tišina raste kao grad otcepljen od zemlje i sveta“. U završnom stihu – poenti pesme svemir koji traži saučesništvo šalje odgovor: „Braća smo po ocu“.

Pesme Ane Ristović najčešće su realizovane kao lirsko meditiranje o svakodnevnim životnim temama ili kao opis anegdotskih epizoda, prizora i likova svakodnevnice. Bilo koji od ova dva postupka da je na delu – teži se višeslojnosti i obuhvatnosti poetskog govora. U njenim pesmama funkcionišu simultani tokovi iskaza, asocijacije se neprestano granaju; prizvane iz sfera koje prividno nemaju dodirnih tačaka, pesničke slike se na zajedničkom zadatku čudesno ujedinjuju. Karakterističan primer može biti pesma „Književna trpeza“ koja počinje iskazom o „najboljim jelima“ koja sama govore poeziju – što je ironično saopštenje o mestu i smislenosti pesničkog čina. Nastavlja se ova pesma opisom đakonija u tepsiji, kako bi učesnik obeda, pesnik u poznim šezdesetim „harambašice“ uporedio sa revolucionarkama u prevratničko doba. Pesma je finalizovana objedinjujućom slikom šume koja se nad nama sklapa „kao štit od uskovitlanog neba“. Evidentno je da integrativna svojstva poetskog govora obezbeđuju jedinstven čitalački doživljaj.

Foto: Stanislav Milojković

Reč je o poeziji koja je zašla u sve pore života i kojoj ništa nije strano, i kao takva, ničemu ne pravi ustupke i ni pred kim ne savija glavu. U njoj je sve izraženo hiperbolično jer je pesnikinja želela da apostrofira, da problem sugeriše u njegovim najkrupnijim dimenzijama, imala je nameru da ogoli ono najskrovitije, najintimnije  u biću – misao. Pesnički cilj bio je pretvoriti u stihove intimnost koja počiva na sferama razdrobljenosti, fragmentarnosti, dekompozicije, udaljenosti, kao i skinuti maske i konačno reći „ja“ – doduše sa izvesnom dozom autoironije (što je možda nova maska za „ja“, tako dugo sakrivano i potiskivano).

„Licem u lice“ prva je pesma u kojoj je pesnikinja izgovorila „ja“, u trenutku kada se susrela sa pažljivim pisanjem poezije kako se intimni svet ne bi previše otkrio: „ulazeći u reči kao da sklopljenih očiju zašivam dugme za džep iglom ga odižući od kože“. Paradoksalno je da se željom da se intimno, lično, subjektivno izbegne dolazi do progovora o nadubljim osećanjima: „na levoj strani, iznad samog srca, koje zaobilazih pažljivim ubodima jer pročitah negde: tako se kroji iskrena poezija – kada uveriš srce da si odustao od njega“. Pesnikinja se unapred distancira od mogućih optužbi i napada na račun (iskrene) poezije: „tada se sve to, neizgovoreno samo izgovara; i tek tada odgovorna sam za ono što nisam i što ću možda tek jednom biti”. Svaka reč, poput vrha igle, koja je u ovom slučaju metafora za tkanje, stvaranje, pisanje, spušta se sporo, tražeći, pritom, pravu razdaljinu od kože i srca. Mera podnošljive iskrenosti je sredina, nešto između iskrenosti i sakrivanja (određenog dela) ličnosti: „veština krojača koji tkaninom ne skriva lice“. Drugim rečima, podnošljiva iskrenost je veština takvog pisanja kojim lice / ličnost pesnika ne bivaju potpuno sakriveni, ali, sa druge strane, i ne otkrivaju više nego što bi trebalo. Tim povodom, u jednom od brojnih razgovora upriličenim povodom njene poezije, Ana Ristović je rekla: „Po mom mišljenju najbolji su oni stvaraoci koji u delo umeju da transponuju svoj doživljaj, tačnije, koji umeju da posmatraju i dožive svet oko sebe i onda da ga pretoče u književnost, što ne znači da pesničko / lirsko ja nužno mora biti i pesnikovo ja“.

Pesnikinja seje stihove kao pramenje o običnim slikama iz života koje oneobičava, čineći ih poetičnim. Ona komunicira sa već pomenutim Paundom, Čomskim, Lajbnicom, Pavezeom, Popom, ali i sa ocem – Aleksandrom Ristovićem, obraćajući mu se nežnom i potresnom emocijom u stihu: „Na dohvat ruke – taj umnoženi, varljivi prostor oproban u mnogostrukom trajanju, na dohvat kovitlavom snegu i tvoji prsti već oprobani u korenju drevnog drveća, oštrom kao vrh pera, istinita ruža, početna svetlost i prvo izdajstvo pronađene reči“.

Pored ovih stihova, Ana Ristović uspostavlja dijalog sa ocem i u pesmi „Gledajući drveće“, sa podnaslovom strah da nećeš čuti,  iz zbirke „Oko nule“, dok opisuje izgled bujne, rascvetale trešnje, koja je nekada bila tek običan prutić, koji se i od najmanjeg tereta povijao: „Zdravo, tata. Ovde nema ničeg novog pod nebom. Ali, procvetala je ona trešnja koju posadismo pred zgradom. Već dopire do četvrtog sprata, a bila je običan prutić”. Pesnikinja u tihim, jedva čujnim, znacima koje priroda šalje, koje je nekoliko puta u pesmi obeležila onomatopejskim glagolom šuštati, vidi izvor promena, prolaznosti, nestajanja i propadljivosti: „I s proleća, ujutru, vidiš dva-tri bela cveta, a već predveče, na njih stotine. I ne znaš, šušti li lišće ili perje. Čuješ li kako šušti? Samo sam to htela da ti kažem“.

Poezija je u „Tromim veslima“ kao i „odustajanje od svođenja računa jutarnji posao“, ruke, prenosnici stihova na papir jesu troma vesla: „njegova olovka, poput tromog vesla izjutra tone na dno“. Poezija nije zadatak, jutarnji posao, cilj koji treba po svaku cenu postići, već trenutak istinske  inspiracije te je „izdaja svako udaljavanje od mrmljanja dok reči drhte i mrznu se ne površini, izdaja je razmišljati o stihovima”. Suštinsko drugačije misaone preokupacije i emocionalno-intelektualna strukturiranost modernog čoveka utiču na otuđivanje od poezije kroz koju provejava patetični sentimentalizam. Otuda poezija Ane Ristović nije samo poezija, već, u velikoj meri, i poezija o poeziji („Licem u lice“, „Troma vesla“, „Slobodan zidar“).

U pesmi „Slobodan zidar“ lirski glas se približava margini: „Moji su dani privatnog masonstva, do u sitne sate pišem pljosnatom olovkom“. Pesnikinja promišljeno, a opet sa izvesnom lakoćom, preispituje odnos muškog i ženskog  načina pisanja. U jednom od narednih stihova, sasvim nenametljivim jezikom, da bi se stiglo do kulminacije pesničke slike, dat je detalj koji u nekoliko reči opisuje primitivnu balkansku sredinu – poročnost pre svega: „Izjutra, na stepeništu, dugo naginju pivske flaše, ukočeni kao da tečno zlato piju“. Pesnikinja u istoj pesmi pokazuje da je svesna uzaludnosti i smrti poezije, pisanja (možda i smrti čitalaca) – književnosti uopšte: „Dani u kojima priznajem, knjige žive od uzaludnosti: listovi naležu jedan na drugi poput jalovih krovova za koje kuće još nisu izmišljene“. Poezija je za tlo na kome nije shvaćena nešto poput jalovih krovova za koje kuće još nisu izmišljene pa je, samim tim, uzaludno postojanje nadgradnje (književnosti, u ovom slučaju) ukoliko osnova/baza (čitalački auditorijum) ne postoji, drugim rečima, književnost ne može zaživeti na primitivnom tlu na kome nema čitalaca koji bi umeli da je na pravi način percipiraju, na prostoru gde se najveći ideali svode na ispijanje pivskih flaša, i to: „ukočeno, kao da tečno zlato piju“.

Ono što je za Anu Ristović bila dominantna slika „Posle dvehiljadite“ najbolje je predstavljeno  (završnim) stihom: „Na svakoj planeti drema po jedna Lajka koja čezne za buvama“. Po jedno živo biće u svakom kutku, u ovom slučaju pas, vapi za bliskošću, pažnjom, saputnikom, makar to bile i buve, kao spas od otuđenja. Stiče se utisak da živimo na planeti u kojoj nam je sve dato, a opet tako daleko, nepristupačno, nepoznato,  dok se opet nameće tako istinita misao Isidore Sekulić: „Kako je daleko od čoveka do čoveka“. Daleko je toliko da je egzistencijalni prostor postao mesto odvojenih planeta, na kojoj svako, povučen u svoje skute, izolovan i usamljen, živi sa osećanjem duboke intimnosti koja se nikome ne otkriva, sa  gorkim osećanjem usamljenosti u mnoštvu, kada čak i buve postaju predmetom čežnje i želje za begom od samoće.

U pesmi „Opipljivo“ sugerisana je prolaznost, potrošnost i propadljivost  materije – svega opipljivog: „Neko je blagoslovio materiju, ne znajući da ona priželjkuje iščezlu težinu“. Identični su, i gotovo jednaki, prošlovekovni skeleti i prošlonedeljna nabubrela tela, dok je crna rupa mesto susreta udaljenih istorijskih datuma. Svaka materija pretvara se u iščezlu težinu: „Mora opraštaju utopljenicima, vraćajući ih na površinu: prošlovekovni skeleti sustižu prošlonedeljna nabubrela tela, nad zemljinom poluloptom odražavaju se dva tela iste odsutnosti“.

Pesnikinja u pesmi „U policijski čas“ egzistencijalni prostor doživljava kao mesto koje je obeleženo neiskrenošću, licemerjem, pretvaranjem, gde se i dalje upotrebljavaju nežne reči uprkos otrovnim semenkama na jeziku: „Na jeziku držimo otrovne semenke ali još uvek biramo nežne reči, u tamnim voćnjacima čije drveće ubija zagrljajem sve što se domogne granja“.

Pesma „Oko nule“  jedna je od zapaženijih u okviru zbirke „Zabava za dokone kćeri“, čak se i lako može doći do podatka da je pomenuta pesma „jedna od peseset najlepših ljubavnih pesama“. Možda je najlepša, ali ljubavna zasigurno nije. Može li pesma koja počinje prilično sumornim, ali svakako istinitim, stihovima: „Nezavisne smo žene. U iščekivanju nove ljubavi dišemo asmatično. Hranimo se pilulama neispunjenih osećanja“ uistinu biti ljubavna? Odgovor se i sam nameće – ne može.  U pesmi je očigledno prisustvo razmišljanja, koje je produkt gorke spoznaje i nakupljenog iskustva, lišeno bilo kakve emotivne prisnosti, nežnosti i blagosti u tonu, i kao takvo, nikako ne može opredeliti pesmu kao ljubavnu, već kao izrazito misaonu. Kao i čitava poezija Ane Ristović, tako i ova pesma odiše izrazitom refleksivnošću i subjektivnošću; dok peva o ženskoj emancipaciji i ženskoj usamljenosti u njoj odjekuje revolt i bunt pesničkog bića, koje progovara otvoreno o ženskoj telesnosti i načinima da se zadrži nezavisnost u svetu u kome i dalje vladaju nametnuta pravila, norme, kodeksi ponašanja. Sam naslov sugeriše da je posredi večita potraga za smislom, to stalno vraćanje na početak u traganju za „harmonijom sa srcem i dušom“. Kroz pesmu se može nazreti pesnikinjin pomalo ironičan odnos prema muškom principu: „Podupiremo reviziju osećanja i teoriju po kojoj je prvo nastala nedužna Eva, a Adam zagrizao otrovnu jabuku jer je poželeo da mu Bog od zmije stvori još dva falusa: mislio, JADNIČAK, da mu jedan dovoljan neće biti“. Pored ironije, u pesmi je uočljiv i paradoks: „I kažemo, da ne verujemo više u zajednički vazduh koji se može deliti između usta i usta, a sve češće ostajemo bez daha“. Nameće se zaključak da i dalje postoji nešto što  (žensko ) biće ostavlja bez daha, iako je  ono prividno odustalo od deljenja zajedničkog vazduha, a samim tim i od osećanja, kao i povezanosti koja je, usled želje za očuvanjem nezavisnosti, (možda samo prividno) nestala. Iako nezavisno, pesničko biće priznaje da i dalje živi od uspomena: „Puštamo im muziku koju smo slušale pri gubljenju nevinosti i devojaštva“. Pesnikinja stihovima: „Svojim muškarcima kuvamo jela kojima su nas naučili njihovi prethodnici, makarone u obliku klitorisa, kečap što klizi kao menstrualna krv i obećava samo lizanje tanjira; al još uvek verujemo u trijumfalne kapije koje rastu između postelje i kuhinjskog stola“ iznosi ubeđenje, tačnije verovanje, koje, uprkos svemu, i dalje postoji – da je mogućno uspehom na drugom polju kompezovati sve ono što je, usled tegoba imanentnih ženskom rodu, na prethodnom bilo onemogućeno. Kao i u pesmi „U polcijski čas“, u kojoj se biraju samo nežne reči uprkos otrovnim semenkama na jeziku, u pesmi „Oko nule“ žensko biće se suočava sa strepnjom / strahom od izgovorenog: „Cenzurišemo svoje odveć meke reči“. Pesma je poentirana stihom koji, pored tvrdnje iznete još na početku pesme, sadrži i priznanje koje na najbolji mogući način oslikava načičje nezavisnosti, koja je samo prividno laka, jednostavna, moguća: „i smešimo se s tugom, u snu bez snova, i ruka je sigurna, dok kruži oko meke nule“. Ne postoji ostvarenje sna, već samo san bez snova i pokušaji da se samostalno, otkrivanjem najdubljih delova intimnosti i onog što je duboko lično postigne ispunjenost, koja je, ako je suditi po priznanju pesnikinje, ipak nemoguća jer je razlika između improvizovanog i stvarnog načina za postizanje sklada između osećajnog i nagonskog dela bića najbolje opisana u stihu: „kao da ubacujemo metak u puščanu cev koja opaliti neće“.

Raspoloženje koje je stalno negde oko i blizu nule može da se širi i koncentričnim krugovima te zbirka objavljena 2006. godine nosi isti naziv kao i prethodno pomenuta pesma iz zbirke „Zabava za dokone kćeri“. Stiče se utisak da su strahovi koji su samo nagovešteni u zbirci iz 1999. godine u svom punom obliku predstavljeni tek u zbirci „Oko nule“. Naime, pesnikinja se u pesmi „Pre tridesete“(iz zbirke „Zabava za dokone kćeri“) suočava sa izazovima kasnih dvadesetih godina, dok se što sporijim pokretima „bliži tridesetoj kao voz koji okleva i nasred puta okači poslednji vagon da bar nešto ostavi međuprostorima“. Tempi passati (prošlo vreme) ili strah od 33-e donosi jednu vrstu suočavanja sa samom sobom, svojim godinama, zrelošću, uspomenama, sa prošlim vremenima: „A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan, ulazićeš sve više u spomenar, ovde one cipele, promenjeni samo đonovi“. Pesnikinja apostrofira male stvari: cipele, đonove, jezik cipela, konopac za sušenje veša(koji pred njom stoji kao naplatna rampa), fotografiju na ličnoj karti, pertle cipela, za koje naglašava da se „prodaju u paru“, čime sugeriše sopstveni doživljaj samoće u prostoru koji je okružuje, gde čak i naizgled sitne, beznačajne, trivijalne pojedinosti izazivaju sećanje na neka prethodna vremena: „A đon, čak i kada je bivši pamti ulice, ako ne pamti đon, pamti jezik cipele; ako ništa drugo, stvari te pamte: na fotografijama za ličnu kartu već ličiš na ubicu mekog srca“. U trenutku kada se „zajedno sa pogledom oštre i crte lica“, jedino tuđa naklonost „dodaje sfumato” (slikarska tehnika kojom se izbegavaju oštri obrisi i granične linije).

„Oko nule“ je pesnička zbirka u kojoj provejavaju strahovi: strah od gubitka distance, strah od prirode, proleća, kompjutera, muškaraca, žena, 33-e, blizine, rutine, od naleta pisanja, od pamćenja, kao i od gubitka straha. Strah je u isto vreme i barijera i štit, kočnica, ali i pokretač, a opisivanjem ovog osećanja, svojstvenog gotovo svakom ljudskom biću, pesnikinja stalno kruži ni oko čega, vrteći se tako u krugu nemira egzistencije – stvarajući, u isto vreme, nešto (pesničku tvorevinu) ni od čega (od praznine bića).

„Strah od gubitka distance“ pesma je kroz koju se nazire parafraziran jedan od Kišovih saveta mladom piscu, kojom se opisuje pesnički postupak kada je pisanje opravdana potreba: „U ovim visinama vazduh je redak, dah kratak, rečenice odsečne, ovde se ne komplikuje. Nešto se u tebi skupljalo, zgušnjavalo godinama, tražilo procep, i konačno, hajde, napiši, tu ljubavnu pesmu, da barem neko zbog jednog stiha zadrhti“.

Pesma „Toliko svetlosti“, sa podnaslovom strah od proleća, tematizuje osećaj usamljenosti u mnoštvu, strah od gomile, svetlosti, buđenja, proleća, koje otkriva ono što je dugo bilo sakrivano: „Kada si se probudio, iznenadne i nedozvane radosti u vazduhu bilo je već toliko da ti se učinilo da je tvoje lice, prekriveno suncem, kraljevska posmrtna maska”. Pesničko biće identifikuje se sa usamljenikom koji se u vreme buđenja prirode, kad sve „pulsira milionima srca“, oseća potišteno, neshvaćeno, odbačeno: „samo je tišina dolazila iz nečije dubine, i učinilo ti se, da baš iz tebe“. Osećanje izdvojenosti, samoće, izolovanosti i doživljavanje vremena, kada je svaki trenutak, iz perspektive usamljenika, dug kao čitava večnost, najbolje opisuju stihovi u kojima se pesma poentira: „Bilo je to kao da dugu, nepodnošljivo dugu noć, tek razvedeni samac provodi u spavaćoj sobi sa zaljubljenim parom“.

Motiv nule provlači se kroz poeziju Ane Ristović od pesme „Oko nule“, iz zbirke „Zabava za dokone kćeri“, iz 1999. godine, preko zbirke koja nosi naslov „Oko nule“, koja je objavljena 2006. godine, pa sve do jedne od najnovijih pesničkih zbirki „Meteorski otpad” (2013), u kojoj postoji jedna značajna slika, koja u sebe, takođe, uključuje već spomenuti motiv: žena rađa loto lopticu na kojoj je ispisana nula.

Razmišljanje o nuli vraća nas na Vaska Popu, pesnika koji je pesničkom zbirkom „Kora“ (1953) uticao na konačan raskid sa poezojom mekog i nežnog štimunga, i u velikoj meri odredio dalji razvoj i tok moderne srpske poezije. Nula, kao motiv, prvi put se u srpskom pesništvu javlja upravo kod ovog pesnika, u zbirci „Sporedno nebo“, ciklusu „Zev nad Zevovima“, u pesmi „Zaboravljeni broj“: „Bio jednom jedan broj, čist i okrugao kao sunce, ali sam mnogo sam, počeo je da računa sa sobom, delio se i množio, oduzimao se i sabirao i uvek ostajao sam“. Zaboravljeni broj je očigledno nula, koja, kao i u poeziji Ane Ristović, asocira na samoću, nekomunikativnost, na povlačenje u sebe i stvaranje nekog novog sveta ni od čega, sveta na granici strahova, oholosti, usamljenosti, zatvorenosti u sebe, povučenosti, izolovanosti pa i nezavisnosti jer nula računa sama sa sobom, ostavljajući druge brojeve po strani, ona se deli, množi, sabira i oduzima, i na kraju, što je neminovno, uvek ostaje sama. Nakon konačnog susreta sa sopstvenom prazninom nula je prestala da se deli i množi, da računa sa sobom: „Prestao je da računa sa sobom i zaključao se u svoju okruglu i sunčanu čistotu, napolju su ostali usijani tragovi njegovog računanja, počeli su da se jure  po mraku“. Ostali su tragovi nakon deljenja i množenja nule, ostala je nula i njena praznina, nula kao začarani krug, mesto početka i mesto kraja, ostala je nula i stalno kruženje ni oko čega, baš kao i u pesmi „Oko nule“: „I smešimo se, s tugom, u snu bez snova i ruka je na sigurnom, dok kruži oko meke nule“.

Čitanjem pesničke zbirke „Oko nule“ završava se jedno putovanje kroz poeziju koja je i sama koračanje do najdubljih slojeva ženskog bića, gde leže potisnuti strahovi, strahovi kao jedine preostale strasti, pri čemu dolazi do neizbežnog stapanja iskustva i jezika i stalnog vraćanja na početak, već jučerašnji kraj, koračanjem ka narednom kraju koji će, u isto vreme, biti i početna tačka sledećeg putovanja, a sve to, tu negde… oko nule.

Autorka: Katarina Radovanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *