Вито Николић: Пукне мјесец као искрени смијех

Витови репортерски записи

Вито репортер – остаје најближи Виту песнику. Витов избор тема показује и његов карактер – верује у доброту људску. Тај избор тема поготово је специфичан када је реч о Никшићу. Вито је сматрао Никшић својим градом. Ту су његови корени, ту се дешавало много тога што је обележило његов живот.

Сакупљањем његових репортерских записа бавио се, ко би други, најбољи познавалац његовог рада Максим Вујачић. Његов зборник Витових репортерских текстова појавио се 2002. године по насловом „Добри дух Никшића“.

Витове репортаже су углавном приче о људима. Не о људима који су то време представљали Никшић пред осталим светом. Нису то ни приче о напретку града, о новим фабрикама. Није то ни друштвена критика, сем понеке успутне примедбе.

Не, то су обичне приче о помало необичним људима. Најобичнијим људима, често на маргини друштва. А Витов избор је заиста интересантан, инспиративан и интригантан. Но, да цитирамо самога Вита: „Никшић је у то вријеме имао за житеље и неке веома необичне и колоритне људе који се никако не могу заобићи кад се говори о послијератном животу овога града и мени је жао што их овдје могу само поменути: Милија Ђуровић, Стеван Вуковић, Мињо Калуђеровић, Joвo Борозан кога смо звали Joвo Џада… Споља гледано Joвo Џада на прилику био је обичан носач, амалин, онај што вуче колица за собом, али он је био и још нешто друго, једна изванредно занимљива особа која је знала стихове Шекспира (он га је звао Виљем) или Шантића кога је такође звао присно, Алекса. Кад је умро, цијели је Никшић изашао да га испрати (јер је сахрањен на Цетињу одакле је родом). И данас људи причају како је Ђале (његов друг, исто тако носач) положио на његов ковчег двадесет хиљада динара које му је био дужан и плакао, не само због тога што је Joвo умро, већ и зато што није стигао да му за живота врати новац који му је дуговао“.

Максимов зборник Витових репортажа почиње причом о детињству, а наставља се песнички интонираним текстом насловљеним као као „Три мале приче за свечани дефиле“. Вито констатује да се три друма уливају у град Никшић, а да је он те друмове увек видео на свој начин: као дурмиторски, херцеговачки и пјешивачки, па им је давао и посебне карактеристике.

Иако се Никшић стално мења, Вито констатује да је Никшић сачувао и да ће сачувати „тај кутак око манастира, тај кутак за који је јучерашњи Никшићанин био везан и својим рођењем, и својим ђаковањем, и својом првом љубављу, и својом недјељном разонодом и, коначно, својом смрћу“. Доследно тој констатацији и он је нашао свој вечни мир у том „кутку око манастира“, коме је смештање Завичајног музеја у Краљев дворац на још један начин сачувало душу.

У једној од репортажа он се жали и на савремено време у којем су новине све мање на цени, не служе више ни за завијање хране на пијаци, завијање крџе, нико у њима не означава лепо написане текстове, већ сутрадан их продају сакупљачима секундарних сировина који ће од њих поново да праве папир. „Будућност трчи према нама“ – каже он. У тој будућности се нашла и његова репортажа о добијеној гарсоњери. Предају кључева од гарсоњере он шаљиво упоређује са званичном турском предајом кључева Оногошта града Црногорцима.

Специфична је и његова репортажа из суда. Она остаје на шаљивом размишљању о „раду судија по учинку“, о судским клупама које су запамтиле ко зна колико генерација тужитеља и тужених, на чуђењу људима који се, по његовом мишљењу, споре најчешће непотребно.

Традиционално полагање венаца (27. јула сваке године) на место где је познати никшићки планинар и члан Горске службе спасавања Гага Лучић, (Добри дјечак Гага) несрећно изгубио живот вадећи тело утопљенице, подтсакло га је да о том племенитом човеку који је израстао у овом планинарском друштву направи дирљиву репортажу поводом традиционалног Меморијала посвећеног том момку који је многе спасао и на том послу страдао.

Витов језик у репортажама увек је на граници поезије. Над Буковиком „пукне мјесец као искрени смијех“ каже Вито пишући о планинарском дому на Буковику. И увек помене друмове, који га никако не остављају на миру. Каже да не воли места у која друм само долази, која немају бар још један излаз-улаз.

Причом о смаку света Вито је заиста на леп начин исмејао и показао сву бесмисленост сличних предвиђања, шалећи се на свој рачун што смак света дочекује сиромашан као црквени миш. На сличан начин је приказао и сплеткароше, оговараче, који „муте воду” и боље се разумеју у туђ посао него у свој у тексту који као „друштвена хроника” говори о тој специфичној врсти људи код нас, а он их је назвао „људима са двије вијуге”. Тако је Вито, као добри дух Никшића, оставио запис о свом граду и његовим људима. Јер, иако је последње године живео у Подгорици, Никшић је остао његов град. На неки начин то остаје град свих оних који из њега оду, а од њега не могу да се ослободе. Никшић се Виту одужио називајући једну од улица именом песника.

Аутор: Димитрије Јаничић

Насловна фотографија: Димитрије Јаничић

Вито Николић: Нисмо ми с Марса пали, жива била
Вито Николић: Друмови увек некуд воде
Вито Николић: Стално присутна црна госпа
Вито Николић: Ноћас бих хтио себи – дјечаку да личим
Вито Николић: Још могу понеки осмијех да слажем
Вито Николић: Вито и песме за децу

Вито Николић: Витови фељтони – на стазама времена

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *