Vito Nikolić na internetu

…„Uostalom,
već su počela da kevću
štenad po vasioni.

Hej,
zaustavite planetu!
Čujete li – zvonim…“

Novo vreme sa napretkom tehnologije, posebno napretkom informisanja, donelo je nove načine rada i novo predstavljanje u javnosti. Kada je internet postao „opšta pojava“, što se i moglo očekivati (posle one Vitove konstatacije o kučićima koji kevću po vasioni), a što je postalo stvarnost u vreme kada je on privodio kraju svoj životni put, Vito lično nije doživeo da se nađe u toj virtuelnoj stvarnosti.

No, Vito nije izostao iz nje.

Zašto?

Njegovi ljubitelji formirali su više grupa. Te grupe danas broje više hiljada članova. Moderatori su neki nikšićki pesnici, ali i ljudi koji su voleli Vitove pesme i koji ga još vole. Razume se, tu je i najveća njegova zasluga. On je umeo da rečima izrazi ono što su mnogi mislili, a nisu umeli da to jezgrovito, duhovito, blisko većini iskažu. Zato se Vitovi stihovi pišu i prepisuju, upisuju u spomenare i školske leksikone, recituju na priredbama, šapuću devojkama u intimnim trenucima. Njih recituju i pijanci u alkoholnoj omaglici, ali i zaljubljene pubertetlije, a da ne govorimo o onima koji su imali nesreću da budu bolesni. Zato mnogi osećaju želju da ih kažu glasno. Današnje kazivanje preselilo se na internet, pa se na sajtovima nalazi dosta toga što je Vito stvarao kao i ponešto što je inspirisano njegovim stihovima.

Članovi tih grupa su delom samo ljubitelji poezije. Oni ne razmišljaju mnogo o ocenama kritičara. Oni ne analiziraju pesme. Zavisno od godišnjeg doba, ličnog raspoloženja, zavisno od trenutka tuge ili radosti, zavisno od duboko lične potrebe da se na neki način javno izraze, oni posežu za nekom Vitovom pesmom nekom strofom koja im je „legla na srce“. Zabeleže je, javi se još sapatnika koji ih, kako se to kaže savremenim jezikom „lajkuju“ i time je sve za njih završeno.

Druga grupa su ozbiljniji čitaoci, koji se ređe javljaju i citiraju čitave pesme, vrlo retko pominjući povod. Konačno, treću vrstu posetilaca sajtova o Vitu čine pesnici koji ovde objavljuju pesme koje su sami posvetili Vitomiru Nikoliću ili su nastale nekim povodom koji je povezan sa Vitom. Tu ima dosta zrelih i lepih pesama, a neki nikšićki pesnici su odlučili da mu posvete posebnu zbirku.

U tom kolopletu već se mogu naći poetski biseri posvećeni Vitu. Gordana Sarić, koja je očigledno volela njegovu poeziju, poziva:

Podignimo spomenik pjesniku topline,
gorostasu riječi, pjesme ozvjezdane
što je čežnjom slutio drumove
bježeći od sebe, tuge i bjeline. („Spomenik”)

Milan Dugo Krivokapić (koji mu se ubrzo pridružio) u pesmi „Nikako te nema“ koja je posvećena Vitu Nikoliću) kaže mu, gotovo preteći:

Nikako te nema tamo gdje treba da svratiš
Htio ne htio ti već odlaziš u bestrv
Nikako tu prljavštinu iz sebe da izbaciš
Izbacićeš kunem ti se jednog dana krv…

Nastavljajući, Dugo ga savetuje da se ne osvrće unazad, jer tamo nema što da vidi, da gleda napred, iako već zna šta ga čeka, prolaznost je opšta i od nje nema leka, a kako god bilo:

…Bio ne bio bićeš opet kriv
Za ovo vrijeme ti si nepodesan
Čudna mi čuda što si živ
Čudna mi čuda i da nijesi. („Nikako te nema“)

Većina pesnika uzima za osnovu neki od Vitovih stihova, iako to nije pravilo. Neke pesme su samo formalno posvećene Vitu, a neke su napisane baš za Vita. I, mora se priznati, pesnici, izgleda, to rade od srca.

Tako se Zorica Ivanović, koja je pisala neke interesantne književne prikaze Vitove poezije kaže:

…Sjetim se tebe nemiru
kad beskrajne kiše tutnje
po razrovanom Nikšićkom drumu
nema lijeka za duše ove,
u pomračenom njihovom umu.

Drumujem s tobom u mislima često
i dok sjedim za kafanskim stolom…

U pesmi Petra Popadića koja je posvećena Vitu pristup je drugačiji. Popadić je svoju pesmu napravio kao Vitov savet njemu. Savet sadrži jedno oštro „ustaj i ne posustaj“, jer život ovaj je kao boks-meč u kome čovek uvek mora da bude spreman na udarce.

Zagrizi jače
neka ti duša perom plače,
zagrizi jače!
Napij se krvi svoje,
dodaj pjesmi prave boje.
Ustaj, magarče, ustaj!
Tek je kraj runde prve,
ostale će da te smrve,
al’ ne odustaj…

Završna strofa pesme prilično je oštra opomena koju autor pripisuje Vitu, a koja liči na onu Vitovu da je pesma kao kaubojski revolver, ali koja sagledava svu punoću Vitovih pesama koje su se rađale direktno iz njegove krvi.

Pesnik je tvorac svetova, pesnik je zaloga lepote, pa Brana Petrović Vitu posvećuje stihove koji važe za sve pesnike:

Visoka, davna, pesnikova glava,
što izmišlja svetove od svih divnije,
mora, braćo, hitno da se spasava,
u svim srcima, od Stare Grčke do Indije

Mitra Mitrovića dirnulo je Vitovo sećanje na rat, pa je u Vitovom stilu zapisao:
Bili smo deca i pitali se:
Zašto rat donosi kišu kuršuma
I toliko smrti

ali odgovora nema ni on, kao što ga nije imao ni Vito koji je (p)ostao ratno siroče. Zato Mitrović zaključuje da je krao vreme mladosti i opet dotakao pramen sećanja koji se pretvara u bele vlasi kose.

Stariji pesnički kolega, akademik Žarko Đurović nije zaboravio Vitove „drugove vrapce“:

Pesnik figurom zaklanja zimski dan
Možda je proljeće držao u rukama
Možda snove naterao u šetnju
U daleku šetnju pustim drumovima
Eno ga na uglu ulice
Hrani gladne ptice!

Dušanka Kovačević ženski osećajno pati što je Vito imao tako teško trajanje:

Vitlao te život
i bacao ko siroče

a Ivan Zorić vidi Vita boema, jer:

Bila je to prava gradska ćaba
slobodna teritorija nikšićke duše.
Duh Crne Gore tu se točio džaba
platio, pa ipak – dužan do guše.

Na čelu sa Vitom, nebeski boemi mašu:
na po jednu Riječ, s nogu, samo.

Snežana Pejović vidi Vita pesnika kao da ga je „pjesma iznjedrila vječnost i tren“, iako su „pijani drumovi poglede stisli… na putu za beskraj rastrzane misli“.

Dragan Pavličić bi hteo da bude Sunce, Svetac, Amor i Vito Nikolić, jer u takvom društvu vidi pesnika koji je stvorio svoje svetove, svoje Sunce i ljubav.

Blažo Stevanov Kovačević se oprašta:

Dugo si živio životom ko Skadar,
i gledao suze umornoj svijeći.
Odmori se, sada si sve kadar,
u tišini vječnoj sada si najveći.

A Rajko Nikolić, prolazeći pored topole na kojoj je video posmrtni Vitov plakat kaže, svestan neujmitnosti odlaska:

Na raskrsnici topola čezne,
uvelo lišće otresa s vrata,
dok oči smrti neizbježne
na njenom stasu motre s plakata.

Milun Osmajić pominje topole brezovičke, tu zelenu pratnju tuberkuloznih bolesnika iz sanatorijuma Brezovik:

Pamtim kao da je to juče bilo,
kada sam proljeće našao između topola.
Sada vidim kako me istim putem nose.
do tvog neprebola.

Janko Vujisić se igra Vitovim stihovima:

Ti u grobu a ja u dvosobnom
Nema Banja nema Jova Džade
Vitomire ko je noćas s tobom
Đe su snovi ko nam ih ukrade.

Živko Perović vidi drumove „zaljubljene u noć i u Vitomira“, zaključujući u svojoj pesmi da Vito nije dozvolio sebi da umre, da se samo sklonio od naše mučne svakodnevice.

Bogoljub Velimirović na sličan način vidi Vitov odlazak, tvrdeći da za Vita nema „zbogom“, već samo „doviđenja“, jer će Vitove lirske refleksije uvek biti tu, a svako čitanje Vitovih pesama je sastanak sa njim.

Blažo Stevanov Kovačević govori o Vitovim pesmama „iznjedrenim iz čaše“, tešeći Vita da su mnogi sa njim na putu „između grla i noža“.

Ranko Jovović kaže da je Vito „imao sreće, a sa njim i poezija“ jer je Vito ispričao starinsku patnju na starinski način, pa nam je sve to tako blisko, a on zaspao večiti san „u cvetu ruže“.

Radovan M. Karadžić se na lep način poigrao Vitovim stihovima i njegovim boemstvom:
Noć kopni a zora sviće
Umorni kelner i kafana,
Cvile zvijezde nad Nikšićem,
Šta ćemo od ovog dana?!

Drago Mijović, koji očigledno dobro poznaje pesnički opus Vitov i poigrava se u stihovima naslućujućim citatima, ali ne zaboravlja da istakne da ga mladi vole:

Mladost Nikšića… recituje
Stihove
Stare
Sjetne
Od kojih je toplo u duši
„Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši“.

Dobrosav Ćuk se priseća prošlosti kad padaju kiše, pa tako:

Kiše me vraćaju u život na moru
U gradove što su izgubljeni trajno
One me sjećaju na svu Crnu Goru
Na Nikšić na Vita i na sve beskrajno.

Slobodan Ristović je izabrao da govori o poslednjem odlasku, pa i smrt shvata kao novu krčmu sa nešto drukčijom porukom:

Ispili smo more tuđih snova,
prazne čaše nisu za brojanje.
Smrt će biti samo krčma nova,
puna sveća s mestom za kajanje.

Slavka Daković želi da se pretvori u „jednu od topola“ koja podrhtava u noćno opustelom gradu, kako bi se približila mrtvom pesniku.
Dušan Govedarica u pesmi koju je nslovio „Drum“ pita mrtvog pesnika

…povorka je ljudi gdje smo sami bili
putuju život i usput umiru,
da li zadnja stanica Skadar
ili…?

dok Milka Nikolić parafrazira Vitove izraze, pa kaže:

Drumovanja snena, jeseni nikšićke,
brezovačke noći, napaćene zore
o toj poeziji sjete i beznađa
moći će dugo, dugo da govore.

Posebno sam, izvan serije koja je istovremeno objavljena na internetu zabeležio pesmu Mirka Mrkića Ostroškog „Oproštaj“ koja je zasnovana ne nekoliko Vitovih pesama. U poslednjoj strofi Mrkić ga poziva:
Svrati makar u Polimlje
na po jednu šljivu s nogu
prije no što otputuješ
ljubomornom tvome Bogu.

Mnogi od pesnika pišu drugačiju poeziju. Vitovi stihovi ih, međutim, povuku pa i oni napišu stihove u „Vitovom“ stilu. Zapravo, gotovo sve pesme posvećene Vitu na svoj način nose njegov pečat.

Čudno, ali među pesnicima koji su pisali pesme posvećene Vitu nema pesničke surevnjivosti. Oni se, zapravo, priklanjaju Vitovom načinu shvatanja poezije: to je svakodnevica rečena na poetski način. Doduše, neki se prave važni, odbijaju da se nađu u tom kolu, pravdajući se da oni pišu „pravu“ poeziju, da sebe ne vide u društvu „pučana“ kakav je bio Vito.

Međutim, kada ih proseje rešeto vremena, njihove tvorevine propadnu pri prvom prosejavanju i nikada ih niko više ne pomene, osim što se nađu u onoj, sada već obaveznoj, bibliografskoj notici nacionalne biblioteke.

A Vitova poezija i dalje živa i sveža. Neki novi klinci opet recituju njegove stihove, njegovim rečima izjavljuju nekim novim devojčicama ljubav, pa se tako obnavlja ovo poetsko cveće, ostajući uvek sveže, privlačno, mirisno, dopadljivo i novo.

Autor: Dimitrije Janičić

Naslovna fotografija: Dimitrije Janičić

Vito Nikolić: Nismo mi s Marsa pali, živa bila
Vito Nikolić: Drumovi uvek nekud vode
Vito Nikolić: Stalno prisutna crna gospa
Vito Nikolić: Noćas bih htio sebi – dječaku da ličim
Vito Nikolić: Još mogu poneki osmijeh da slažem
Vito Nikolić: Vito i pesme za decu

Vito Nikolić: Vitovi feljtoni – na stazama vremena
Vito Nikolić: Pukne mjesec kao iskreni smijeh

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *