Televizijska adaptacija “Korena” Dobrice Ćosića

Roman Dobrice Ćosića Koreni je objavljen 1954. godine, a to je i prvi roman koji je dobio NIN-ovu nagradu. O njegovom žanru vode se polemike i danas, isto tako i o njegovoj istorijskoj istinitosti. Međutim, Deretić je ovom romanu dao poetsko psihološko određenje. Pored tog određenja, i Negrišorac je dao lep ošis rekavši da je ovo roman pojačane osetljivosti za nijanse duševnih doživljaja.1) NIN-ova nagrada svedoči o veoma povoljnoj recepciji romana, kao i to da spada u klasike srpske književnosti dvadesetog veka. Ove godine snimljena je istoimena serija po ovom romanu. Seriju je režirao Ivan Živković, scenario napisao Đorđe Milosavljević, a glavne uloge tumače: Žarko Laušević, Sloboda Mićalović, Igor Đorđević, Radovan Vujović i Nenad Jezdić.

Roman je prepun simbola, a Ćosić dao simboliku i flori i fauni, kao i raznim detaljima koji prate glavne likove. Sve to je uočio Ivan Negrišorac, te je pomenuo i jasen i vrbu kao dva najznačajnija drveta koja prate sudbinu porodice Katić. Vrba već u prvoj sceni Nikolu buni sa svojom jednom granom (u seriji je to veliko razgranato drvo pored jezera). Vrba je u romanu pominjana više puta i „tako, postala simbolički znak slučajnosti, ali i žilavosti ljudskog života, posebno porodice Katić.“2) Tu su pored ova dva drveta i bagrem, brest, jabuka i kukuruz, koji se opet kroz seriju slabo mogu videti.

Tu su i životinjski simboli (tako je Đorđe povezan sa volom zbog neplodnosti i „nabijenih rogova“3)). Zavijanje pasa se čuje kroz ceo roman. U seriji su ovi propratni zvuci i slike (koji su u romanu najava nekih dešavanja ili razrešenje metaforičkih zagonetki), slabo ispraćeni. Ipak, Aćim kao i u romanu, nigde ne ide bez štapa. Testament, plakat, Vukašinova odeća, kesa dukata su takođe ispoštovani kao simboli i poveznice likova.

 Što se tiče likova i njihovih realizacija u seriji, teško je složiti se sa tim da likovi verno i nepogrešivo prate knjigu. Naime, Ćosić nije u romanu davao konkretne opise poput: „Nosio je crveni klobuk, imao je kriv nos,bila je debela…“ Takvi opisi se javljaju veoma retko, skoro uopšte. Njegovi likovi okarakterisani su sa psihološke strane. Samim tim, gluma je definitivno bila otežana. Međutim, i pomoću unutrašnjih stanja likova i situacija kroz koje prolaze, moguće je izvući karakterne osobine koje dominiraju kod likova.

SIMKA

Za početak, glavni ženski lik Simke (koju igra Sloboda Mićalović) sudeći po svemu i nije sasvim podudaran sa Simkom kako je predstavlja Ćosić u romanu. Naime, ona jeste jedan od retkih opisanih likova. Za nju Ćosić govori (naravno razbacano kroz ceo roman) da je lepa, uvek vesela, krupna, bokata, crnih obrva..Ovakav opis odaje sliku žene koja je jaka u bokovima, ramenima, bedrima; ženu koja odiše zdravljem. Ivan Negrišorac je u svojoj studiji opisuje na sledeći način:

Simka je zamišljena i oblikovana kao lik u osnovi moralne, časne žene, koja, u okolnostima očiglednog bračnog i porodičnog kraha, poseže za moralni prekršajem, utvrđujući, posle dugog i mučnog preispitivanja, da je spasenje i opstanak iznad elementarnog morala.4)

Sudeći po ovom opisu, koji i jeste tačan, Ćosićeva Simka je psihički jaka i stabilna žena, koja je svesna svoje uloge u društvu (i samom patrijarhatu koji vlada). Ipak, ona je hrabra i dovitljiva kada  je u pitanju njen opstanak i u kući Katića. Takođe, ona je svesna i ljudi kojima je okružena kao i toga da mora da se bori za sebe, u dve reči ona je „žena hajduk“.To ne znači da ona ne pati i da se ne muči, ali se kroz roman stiče utisak da ne želi da oda njenu patnju jer nije nimalo naivna. Drugim rečima, zna posledice ukoliko pokaže svoju slabost i da će tako samo pogoršati stanje u kome se nalazi. Čak i kada to pokazuje, čini i krajnjim tačkama besa i bola.

Lik Simke koji je predstavljen u seriji daje ponešto drugačiju sliku. Simka u seriji jeste jaka žena, ali u prvi plan dolazi da je to žena koja trpi Đorđevu zlobu i Aćimovu okrutnost. Umesto žene hajduka, u seriji se dobija slika žene mučenice. To je žena koja je dobra, naivna i prinuđena da bude tu bez ikakve opcije za borbu. Čak se može  reći, da Simka koju igra Sloboda Mićalović, jeste Simka koja dobija oblik feministkinje, ponosne žene koja se bori za svoja ženska prava, a ne za opstanak u postojećem društvu kako je to Ćosić predstavio. To se može videti i u sceni u epizodi 8 gde Simka udara Đorđa. To su više udarci bespomoćne žene, a ne žene koja je došla do granice bola i strpljenja.  Drugi pokazatelj razlike između ove dve Simke jesu suze. Scena koja je možda i ključna za ocrtavanje Simkinog karaktera jeste njena noć u manastiru. Dok serijska Simka plače, roni suze i rida, Ćosić u tekstu opisuje tu noć na sledeći način:

Suza nije bilo. Tako, do u duboku noć, umorena i skrhana, ne osećajući hladan bol u kolenima od klečanja ni utrnule usne od ljubljenja kamena; ona se podvukla pod grobnicu i, s licem pritisnutim na kamenu kocku poda, suvo je jecala…5)

To u oba slučaja jeste stanje iznemoglosti, ali Ćosićevo naglašavanje da nema suza, insistiranje na suvom jecanju, opet govori o njenom karakteru kog vodi pre svega razum. Ona ne oseća kajanje za njene grehe u tolikoj meri da bi zbog toga zaplakala, samo je očajna u želji da dobije svoj spas – da dobije sina. To nije žena koja plače zbog svoje sudbine i bespomoćnosti (serijska Simka). To je žena kojoj treba snaga i odmor od patnje, ali je u njoj i dalje žar borbe. Takođe, dok se Simka u knjizi suprotstavlja Đorđu kada joj on baca dukate na krevet, vređajući je na taj način, Simka u seriji tiho plače čineći neki blagi bunt. To su sve neki detalji koji govore o liku, međutim u seriji su mnoge situacije ispremeštane ili menjane. Tako recimo se nailazi na odstupanje od knjige u trenutku kada Đorđe prvi put tera Simku od kuće.

 „Simka da me ne čeka kući!“ viknuo je, šibnuo konje, i oni su galopom projurili kroz Prerovo i uzbrdicom više sela pošli hodom.“6) U seriji je nakon ove rečenice, Simka zaista otišla od kuće Katića. U knjizi, nastavak na ovaj Đorđev akt, tj. Simkino delanje nakon toga prikazan je na sledeći način: „…Zora je, Simka bez reči prekora svlači Đorđa i polaže ga na krevet.“7) Tih odstupanja i premeštanja ima kroz celu seriju, ali o tome će biti reči i kroz dalji tekst.

ĐORĐE

Kada je u pitanju Ćosićev lik Đorđa i lik u seriji kakvim ga predstavlja Igor Đorđević, priča je sasvim drugačija. Lik Đorđa je verovatno psihološki najkomplikovaniji lik u romanu. Nijedan Ćosićev lik svakako nije oslikan crno-belom metodom, ali kada je u pitanju Đorđe, da li je on zao i kakav je čovek uopšte, mogla bi se pokrenuti ozbiljna polemika. Negrišorac mu daje ovakav opis: „Đorđe je zatvoren i pretvoren, potuljen i zloban čovek koji nema dovoljno snage ni da otvoreno ispolji energiju negativiteta koju u sebi  skriva.“8)

Daleko od toga da je Đorđe dobar čovek i nevinašce, ali da li je pravo rešenje nazvati ga zlobnim i podmuklim u pravom smislu te reči? Naime, Đorđe kada tuče Simku, kada podmeće Aćimu da selo priča o njemu i Vukašinu, kada se ophodi prema Toli kao zlobnik, on to ne čini iz hira i zabave. On to čini iz nemoći, iz želje da oseti malo mira u sopstvenoj duši, Đorđe je mučenik u pravom smislu te reči. On je čovek koji jeste pretvoran, koji koristi podmukle načine da dođe do novca, međutim, sve to da bi porastao u Aćimovim očima. Naravno, njegova unutrašnja kidanja ne daju opravdanje za takva delanja, ali opet oblikuju suštu zlobu u delovanje iz boli, kao potraga za sopstvenim spasom. Uostalom, i sam Ćosić Đorđa ne karakteriše kao potpuno negativnog lika, čak je titulu zlobnog dao nekom drugom. Prvi citat koji o tome govori je ovaj: „Siromah Đorđe nije kriv što je postao takav, što je mučio nju i sebe. Nije njemu toliko zla narav.“9) Potom, i sledeći pasus je sasvim dovoljan da ocrta većinu Đorđevih unutrašnjih monologa :

Šta sam ja kriv što sam bolestan? I posle mislio: nije trebalo da istera Simku. Lakše bi mu bilo da joj je rekao da to uradi s Tolom. Samo da ne bude s Mijatom. Gološijanom. Jardžijom. Kao baba s Lukom vodeničarom. Istukao je zato što nije mogao da joj kaže. Ona će, sigurno, s njim, sada, dok je on ovde. Naći će se oni negde. Zašto je nije ubio? Tako bi se sve svršilo.10)

Đorđe ne želi da bude loš, zao, da bude kukavica i nemoćan kakav jeste. Ipak, svesnost toga da jeste takav, budi agresiju u njemu koju uglavnom iskaljuje na Simki, iako se boji njene lepote i toga što je ona sve što on nije. Ovakva njegova previranja odlika su njegovog lika u celom romanu. Njemu padaju zle misli na pamet, ali nema snage da ih učini. On se s vremena na vreme grize zbog svojih loših činova, naročito kada uočava da se svom cilju nije primakao ni malo. To psihološko kidanje u njemu pokretač je svega što čini. On nema snage ni da bude zao do kraja. Još jedna rečenica koja govori o njegovoj realnoj slici sveta koju se boji da prizna samom sebi jeste još jedna rečenica iz njegovih monologa: „I morao da pomisli: Ima pravo otac. Pravedno je da Vukašinu i njegovoj deci ostane imanje.“11) Potom nekoliko stranica kasnije, opet u Đorđevim mislima: „Jeste, ne kaje se što je nagovorio Tolu da priča o Vukašinu i Aćimu po selu.“12) Ovo „ne kaje se“, ustvari svedoči o Đorđevom konstantnom preispitivanju samog sebe, ubeđivanju samog sebe da je imao pravo da uradi to što je uradio. To ipak govori o nekoj griži savesti. Đorđe je kukavica, pijanica, okrenut novcu koji ga jedini prihvata, i, iako je svestan njegove bezvrednosti, novac jedini svedoči o nekoj njegovoj funkciji u porodici Katića, ili uopšte u Prerovu.

Igor Đorđević je ova unutrašnja Đorđeva kidanja, patnju i zlobne momente koji u njemu tinjaju fantastično prikazao mimikom lica. Prvenstveno, vilica koja zaigra pred plač je i Ćosićev opis, a Đorđević je to idealno uklopio u svoju ulogu. Đorđe koji je prikazan na televizijskim ekranima, tj. njegov karakter, njegovo unutrašnje stanje, suzne oči iz kojih nikako da kane suza, bes i bol na licu u istom trenutku, je i Ćosićev Đorđe. Ipak, odstupanja postoje i u njegovom prikazu u seriji. Ta odstupanja opet menjaju njegov lik, međutim ta odstupanja se ne pripisuju glumcu, već rešenjima pri adaptaciji za seriju. Kao i kod Simke (i manastira), i ovde je jedna scena bila ključna za promenu lika. To je scena na samom kraju devete epizode kad već i Adam ima 6 godina. On u toj sceni Adamu ne dozvoljava da večera jer je Tolinoj deci poklonio jaja. Takva situacija u romanu ne postoji. A upravo to predstavlja Đorđa kao okrutnog, kao zlog čoveka u potpunosti. To menja i njegov lik kao oca, a potom i njegov lik kao čoveka i pripisuje mu zlu narav, koju mu Ćosić ipak nije dao. Samim tim, Đorđe deluje paradoksalno i licemerno s obzirom da je ranije, kao i u knjizi on Aćimu govorio sledeće (misleći na radikale): „A ti si najgori među njima. Jeste. Kad bi pametan čovek i pošten otac zbog stranke i politike ovako postupao sa sinom? Kaži! Sramota te je. Ti nisi nikakav otac.“13) Po seriji, to Đorđe govori Aćimu, Đorđe koji svom sinu kasnije ne dozvoljava da večera.

Postoji još jedna scena, koja predstavlja Đorđa kao većeg bludnika nego što jeste. On kada odlazi u Beograd, spava sa drugim ženama da bi im napravio decu, međutim to je mučenje i njemu i tim ženama. On tada postaje svestan i priznaje sebi da je jalov i odmah se vraća u Prerovo. U seriji, razrađena je cela priča o devojci Zori kojoj je u romanu posvećena jedna stranica. U seriji se razvija priča, koja, ponovo, ne postoji u romanu. Ne postoji ideja o Zorinoj trudnoći, Đorđe ne odlazi od nje nakon njene laži. On je pobegao noću nakon dijaloga o tome šta je ona njemu. Prema svemu navedenom, Đorđe ima zlobe i podvale u sebi i svojim delovanjima, ali ipak u njemu ima čovečnosti i ranjivosti.

AĆIM

Nasuprot njemu stoji lik njegovog oca Aćima. Sve što Đorđe nema u svojoj ličnosti u Aćimu dostiže vrhunac. Što se Aćima tiče, Negrišorac tvrdi:

Aćim jeste istinski čuvar političkkih i moralnih vrednosti čitave zajednice jer, pre svega, on ima snage da i u teškim trenucima iskušenja i muka ostane pribran, postojan i čvrst, čak i po cenu života.14)

Možda je malo neoprezno reći da je Aćim čuvar moralnih vrednosti. U pitanju je čovek koji je spreman da ubije, koga kroz život vodi ego, a to sve opravdava politikom i lažnim moralom. Aćim je prema tome licemer. Prekoreva svakog unutar zajednice da je izdajica; odriče se sina jer je izdao istinske vrednosti političkih načela, dok je istinski razlog, otimanje njegovoj manipulaciji. Ćosić, osim što mu daje ulogu neoca, on njemu daje prvenstvo u karakterizaciji negativnih likova. Kada se raspravlja u romanu sa Đorđem, Ćosić mu daje sledeći opis nakon dijaloške reference:  „„Sram te bilo. Tolu si nagovorio da širi po selu svakojake blesavluke o Vukašinu, pa ih posle meni priča“, zloba mu je bila na licu.“15) Prekor upućen Đorđu je opravdan, međutim, ta zloba na licu motivisana je sledećim Aćimovim poigravanjem kada Đorđa udara u najbolniju Đorđevu tačku, jalovost. Aćim je čovek koji se smeje tuđoj nesreći, tačnije uživa u strahu drugih. Naravno, tada se oseća superiornije i to mu imponuje. Isto tako, u zatvoru, Ćosić opet daje Aćimu pridev neljudskog: „Otac mu je bio strašan u svojoj smirenosti! Boji se tog neljudskog u Aćimu. Tek u zatvoru ga je upoznao.“16) Inače, kroz roman, Aćim ima malo pozitivnih strana. Njega ne muči kajanje, on ničemu nije kriv, svi gresi su učinjeni njemu. Međutim, njegov ponos ume da pređe i u agresiju, tačnije kada je nemoćan, on priseže agresiji. Kada nagovara Nikolu da ubije Čakaranca, na njegovu hladnokrvnost on odgovara napadom pesnicama. U romanu postoji niz scena i momenata u kojima u prvi plan dolazi njegov egoizam.

U seriji, njegov lik je za nijansu blaži. Žarko Laušević sjajno igra ulogu okrutnog, ponosnog starca. Zatvorenost i skrivena osećanja (kakva god da su) ne vide se ni na licu Žarka Lauševića. Opet, promene u liku nisu nastale zbog glume, već pri adaptaciji. Naime, kada Aćim šalje Andru da priča s Olgom, u seriji on to radi da bi video da li je brak iz ljubavi, novca, itd. Po romanu, Andra ne razgovara sa njom (u romanu se inače pojavljuje samo Olgino ime), nego samo ide da vidi da li je lepa. I tu se gubi Aćimova samoživost i dodaje mu se očinska briga koja u romanu ne postoji. Isto tako, kada se Adam rodi, u seriji Aćim izgleda istinski srećan, dok u knjizi ne može da podnese da Adam nije njegove krvi. Kada se i učini da u Aćimu postoji sažaljenje: „Čuo je, prođe Aćimu, u jednoj suzi razmrska mu se sin, nesrećnik, jadnik.A kuda ću ja? I šta ću ja? Kako da ga ostavi ovakvog?“17) Deo se odnosi na Đorđa kada je saznao da mu se rodilo muško. Odmah potom, na sledećoj stranici opet dolazi do izražaja misao šta će ljudi reći: „Zna, oseća sve jasnije da ne može nikuda da pobegne, da ne može ovakvog da ga ostavi, jer on i ovakav jeste njegova krv.“18) Prema tome, opet je najbitniji on, Aćim. Jer, ako ga ostavi ovakvog, osramotiće Aćima i postoji i mogućnost potvrde selu da Adam nije njihova krv. Aćimovi postupci su često i nejasni, tačnije njihova motivacija. Još jedan momenat je presudan u tumačenju njegovog lika u seriji i u knjizi. Po seriji, Aćim nije završio testament. Kao da se u njemu još uvek bori očinska ljubav prema Vukašinu. U romanu, u zatvoru se vidi da je testament završen: „Rekao je: „Poništiću testament“, a zna da ne može i neće, i da je besmisleno što je to rekao.“19) Što se tiče Prerovske bune, suludo je što je Aćim ponosan što ljudi za njim idu makar i u smrt. Međutim, kad do smrti dođe, on je zaprepašten. Aćim kao da nije svestan realnog sveta, nego je to za njega nadmudrivanje, očekivanje slave, nesvestan žrtve koja zaista postoji zbog njegovih prohteva.

VUKAŠIN

Lik  Vukašina koga igra Radovan Vujović je mnogo više okarakterisan u seriji nego u knjizi. To se desilo zahvaljujući scenama iz nastavaka Ćosićevih Korena (tj. Vremena smrti). Nekih scena nema ni u nastavcima, a sve scene koje se tiču Radmile, Olge i Tošića, a u kojima je i Vukašin, ne pripadaju Korenima. Tu se vidi njegov odnos prema ženama, tastu. U romanu je Vukašin do kraja nepoznanica, misterija. On se pojavljuje na početku u scenama koje su na sličan način prikazane i u seriji. Ipak, postoji jedan mali propust. Vukašin na početku romana beži od svojih korena. Kočijašu koji ga vozi 5 puta govori da on nije Aćimov sin, već njegov poznanik. Međutim, kočijaš uzvraća: „Sad sam siguran da si sin Aćima Katića. Poznao bih njegovu krv u puku vojnika – okrenu se kočijaš i osmehnu, ližući inje s brkova.“20) Naime, on prepoznaje Vukašina po tome što ume da naredi. U tim početnim scenama, iako ima malih izmena, Vukašinovo unutrašnje kidanje, suze, pokušaje da dopre do Aćima, Vujović je uspeo da prikaže na dobar način. Ono što se vidi kroz roman o Vukašinovom liku, jeste promena u tom smislu, da se on u početku romana upliće u političku raspravu s ocem, a i odriče se i svojih korena. Drugi put, pri kraju romana kada se Vukašin pojavljuje, kada donosi depešu za Aćimovo izbavljenje iz zatvora, on učitelju Andri govori sledeće: „ – Ja sam došao da spasem oca. Politički momenti me ne interesuju. Ni vaša načela.“21) A potom, malo kasnije: „Zna on od rođenja, hajdučki je i jatački sin.“22) Tu se upoznavanje Vukašina završava. Serija daje prošireniju sliku o Vukašinu i politički. Njegova sabranost i odlučnost, može da se vidi i na skupštini i kroz još nekoliko scena u seriji. Ono što je prikazuje i roman i serija je da: „Vukašin Katić predstavlja, dakle, tip novog intelektualca obrazovanog na Zapadu i spremnog da postane najvažniji činilac modernizacionog procesa u Srbiji s kraja XIX veka.“23)

TOLA

Tola je lik koji stoji nasuprot svim likovima iz porodice Katić. On je sluga, nadničar, ali zaštitnik porodice i borac za istu. Tola je prostodušan, običan nadničar. Ipak, on se bori za to da njegova deca nemaju istu sudbinu kao on. Ćosić Tolu opisuje kao visokog, krupnog, jakog, lepog i poželjnog. U romanu, Tola tih svojih osobina nije svestan. On je okrenut samo jednom, da njegova deca budu živa i zdrava. Tek u trenucima pijanstva do izražaja dolazi ta njegova želja da se dokaže Aćimu, da ipak iziđe iz svojih nadničarskih okvira. Međutim, i kada ga prati, Tola nije siguran koliko je to ispravno: „Aćim je rekao razbijajte, razbijali su svi, svi, svi, zvono udara u gredu, on ima sitnu decu, on je siromah, ako ga ubiju, ako ubiju, ubiju, hukće po zvonari, probudiće mu se deca, sva će se deca u selu probuditi od buke…“24) On, iako u pijanstvu slepo prati zapovesti, skoro bez razmišljanja, njega kasnije sustiže strah: „Ja sam doneo naručje slame da zapalim zgradu. Šta mi je to trebalo? Nisam samo ja. Svi su Prerovci lopovi. Kad dođe gospodin kapetan, svi će oni na mene da pruže prst: „Taj je prvi doneo slamu!“ Ježio se od straha.“25) On se plaši za svoju dušu.

Tolu u seriji igra Nenad Jezdić. On u svoj toj zanesenosti porodicom, radom, a naročito pijanstvom, u seriji slabo odiše privlačnošću i ozbiljnošću tačnije preispitivanjem svojih postupaka. U Tolinom liku do izražaja najviše dolazi njegova razdraganost, pijanstvo, moglo bi se u neku ruku nazvati i zatupljenost. Čak i scena gde Tola plače za mrtvim novorođenčetom, ispada pomalo komična zbog preteranog naricanja. Možda je to zbog Jezdićevih ranijih komičnih uloga, pa u gledaočevoj svesti ispada komično i ono što možda ne bi trebalo da bude takvo. Ipak, uloga brižnog oca, kakav je i Tola u romanu, Jezdiću je savršeno legla. Takođe, dobro predstavlja i sledeću Tolinu stranu na koju je i Negrišorac skrenuo pažnju: „Taj isti Tola, bude li osetio da je zbog nečega važan, kao kad je shvatio da Simka hoće sa njim da se spari i da on postane tajni otac njenog deteta, umeće da se joguni i da, čak, zahteva da ga ona moli za malo priplodne strasti.“26)

MIJAT I MILUNKA

Ove glavne sporedne likove igraju Bojan Žirović i Dara Džokić. Mijat je kukavični sluga, ne naročito odan ako se gazde tj. Katići nađu u nevolji. Jedini opis koji za njega daje Ćosić jeste da je visok i mršav. Takav je Mijat i u seriji. On je uplašen, željan nečeg svoga, a pomalo i naivan i smotan. Ne zna kada treba da ćuti sa svojim zapažanjima. Opis njegove ličnosti daje sam Mijat i u knjizi, a to Bojan Žirović i opravdava u seriji.

Bog me je takvog sazdao, Nikola. Ako se oni ne vrate, ti znaš da sam ja živ sahranjen. Služim Đorđa Katića da bi mi dao ono šljivače nakraj sela, i skuplja marjaše kućicu sebi da sklepam. Krov svoj da imam. Pa da negde ženu nađem. Otkako sam se rodio, spavam sam. Pravo je da i mene neko ugreje. Radi toga služim.A što pevam, ja nisam kriv.27)

Dok je Mijat jednostavan, lik koji predstavlja sve preostalo življe u Prerovu, Milunka je nešto komplikovaniji lik. Iako nije zabrađena i iskrivljena, kako je opisao Ćosić, njene karakterne osobine su uspešno prikazane publici. Milunka je lukava, svaki korak je promišljen, a sve u Simkinu korist. Milunka je podmukla samo kada je to potrebno za opstanak. I kada uči Simku da podmeće potkovicu pri merenju i kada je savetuje da s drugim rodi dete, ona to njoj predlaže kao sasvim normalnu stvar. „To, ćerko, nije greh. Pred Bogom su nerotkinje grešne, a ne one što rađaju državi vojnike i Bogu vernike. Nerotkinje idu u pakao.“28) Međutim, Milunka ne da na sebe, ni na Simku. Nije žena koja trpi patrijarhat u pravom smislu. Ona je tihi borac i za svoja, a ponajviše za Simkina prava. Ona jedina ima hrabrosti (izuzev Vukašina i Nikole), da se suprotstavi Aćimu, ali i zna njene granice. Tu prisnost između Aćima i Milunke (odnos koji ne postoji između bilo koja druga dva lika) savršeno dobro glume. Što je Aćim za muškarce u romanu (i seriji), to je i Milunka (iz prikrajka) za ženske likove. Milunka je žena sa stavom koja zna kome i kada treba da se obrati za pomoć ćerki.

NIKOLA

Jedna od najmisterioznijih i najkomplikovanijih likova jeste upravo Nikola. Njegov lik u seriji igra Goran Šušljik. Glumac je fantastično odglumio čoveka bez srca i duše, koji ne oseća dobro i zlo i ne razaznaje ništa drugo do činjenica, a pritom je čovek koji ne poseduje strah, kome niko ništa ne može. Međutim, u celoj seriji najviše je pomerena i simbolika ovog lika, a potom i neke njegove karakterne osobine. Nikola je opisan sa bradom do 7. rebra, krupan i zdrav. Ipak, epitet izdržljivosti, koji možda najbolje opisuje Gorana Šušljika u ovoj ulozi, dobro je zamenio napisan opis. Nikola je „uporište osnovne pripovedne svesti“.29) Što znači, ako nema Nikole, nema ni ispričane priče o Katićima. On je jedan od ključnih likova romana, ako ne i ključ svega.

U seriji je on sasvim sporedan lik, koji glumi izvršioca Aćimove volje, njegov telohranitelj. Ćosićev Nikola to nije. Prvo ogrešenje o njegov lik je priča o njegovoj obešenoj porodici na početku 10. epizode. Nikola na kraju romana, u amanetu koji ostavlja Adamu, pominje samo njegove roditelje za koje nije vezan. Druge porodice, poput žene i dece nikada nije ni bilo. To dovodi i do malog apsurda jer Nikola pri dolasku u kuću Katića odmah postavlja Simku na pijedestal njegovog divljenja. To već govori o tome da on nije voleo ili proživeo takvu vrstu boli. Njegova ravnodušnost počinje od detinjstva. Od te boli potiče Nikolina ličnost. I to i sam Nikola tvrdi za sebe: „Nikad ja, Aćime, nisam ni imao srce. Ja sam imao samo snagu, a s njome su đavoli sadili belo trnje.“30) To da niko nema kontrolu i vlast nad njim, da je on čovek koji radi kako i kad mu odgovara, vidi se u sledećoj rečenici nakon Čakarančeve smrti: „Poslednji put je poslušao Aćima. Ovoga mi nije žao. Nije ni bio čovek. Protiv noža i ovca bi se više borila.“ 31) Inače je u televizijskom ostvarenju scena ubistva premeštena. Čakaranac je ubijen dok je Aćim bio u zatvoru, nešto malo nakon Prerovske bune. U seriji je ubijen dok je Aćim bio na slobodi. Što je opet dovelo do sledećih dodatih scena i opet, menjanja Nikolinog lika. Naime, nakon bune Nikola ide da presretne vojnike koji idu ka Katićevoj kući i tu biva pretučen. Čak mu se i jedan vojnik pomokrio na bradu. To obrće sliku o Nikoli da mu niko ne može ništa, da ga se ljudi plaše jer kruže priče o njemu, da je on tu kao senka. I onda se dolazi do scene na samom kraju serije, pre nego Nikola zagazi u Moravu, gde on ubija vojnika koji se pomokrio. Sasvim slobodno ulazi u kafanu i kolje vojnika, a da niko na to nije odreagovao. Time se i identitet Nikole otkriva. O njemu su ljudi pričali, nagađali, sada se otkriva njegova funkcija u kući Katića. Pritom je u seriji Nikola besan došao do Mijata, dok je u knjizi on i dalje flegmatičan vodi razgovor.

Inače je Nikola bio vrlo hladan na smrt (sem Simkine koja je i uzrok njegovog odlaska). Kada je u Prerovskoj buni ubijen Čađević, njegov komentar je: „Ej, doboga, pogibe najlepši čovek u Prerovu.“32) Kao da je primetio neku sasvim običnu stvar. I nigde ne postoji ono što je Nikola ostavio na samom kraju romana:„A ti, nasledniče, ne zaboravljaj da ti je Tola otac. Nezgodno je da čovek proživi vek a da mu je ono unutarnje falično užlebljeno.“33) Naravno, to je samo jedna rečenica iz celog teksta, ali postoji razlog zašto roman počinje i završava se Nikolom. Osim što je to bitno zbog pripovednog postupka i zaokruživanje priče, Nikola je koren priče o Katićima. Čovek bez korena, koji je živeo kao i da nije živeo. I već u prvih nekoliko rečenica se nagoveštava simbolika celog romana „Pa zamahnem da bijem, onako kako ja to umem, iako me zubi u korenu bole.“34) Međutim, u seriji, Nikola je simbolički povezan s vešalima. Prva scena u poslednjoj epizodi je priča o njegovoj obešenoj porodici, a u toj epizodi u zatvoru svi gledaju na vešala. To može da se shvati i kao najava Nikoline smrti, a i da je Nikola direktno i konstantno povezan sa smrću. Sve na kraju čeka smrt. Nikola je taj koji sve sve vidi i sve zna. Nikola je taj koji bez korena priča priču o isprepletenim korenima porodice Katić.

ZAKLJUČAK

Postoji još nekoliko trenutaka u seriji koji su ispremeštani, nisu ispoštovani do kraja. U prvoj sceni kada se Nikola pojavljuje postoji opis:„za mnom i sneg gori“.35) U seriji se ne vidi ni sneg, ni zimsko vreme koje već u samom početku govori o Nikolinoj snazi i izdržljivosti. Potom, kada je buna u pitanju, ona je u seriji isprekidana, vojska je namerno pijana, dok je u knjizi to slučajnost. Ima još mnoštvo sitnih neslaganja, ali ne menjaju bitno samo delo. Za menjanje u likovima se verovatno moglo naći i drugačije rešenje, kako bi serija ipak ostala dosledna tekstu i Ćosićevoj zamisli.

Ipak, serija je verno ispratila dijaloge iz romana. Isto tako, pronađena su sjajna rešenja za prikaz priča o Kati i Luki Došljaku, kao i za ostale retrospektivne momente. Ono što nije prikazano na počecima epizoda, a u romanu je prikazano kroz sećanje, ovde je prikazano kao deo sadašnjosti (Adam i mala obuća). Muzika je isto tako odlično prilagođena vremenu i priči. Uspavanka koja se provlači kroz seriju se opet indirektno može povezati sa mislima o korenima, kao i sa tim da je dete rodila majka (prvi stih), dok se otac u uspavanci ne pominje. U seriji je upravo to konstantno upitno, koreni očeve krvi.

Sudeći po svemu, serija je u većem delu ispratila roman. Glumci su uglavnom uspeli da predstave zadate likove. Poruka dela svakako jeste prenesena, iako je možda glavni simbol (Nikola) pomeren u stranu. S obzirom na to da su ubačeni i delovi iz nastavaka Korena, ostaje znatiželja da li će i kako biti urađeni sami nastavci.

LITERATURA

  1. Ćosić, Dobrica, Koreni, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2013.
  2. Negrišorac, Ivan. „Koreni Dobrice Ćosića i strategije čitanja“. U: Ćosić, Dobrica. Koreni. Priredio i pogovor napisao Ivan Negrišorac. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004, str. 293-331.

Autorka: Snežana Orčić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Negrišorac, Ivan. „Koreni Dobrice Ćosića i strategije čitanja“. U: Ćosić, Dobrica. Koreni. Priredio i pogovor napisao Ivan Negrišorac. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004, str. 297.
2. Nav. delo, str. 300.
3. Nav. delo, str. 302.
4. Negrišorac, Ivan. „Koreni Dobrice Ćosića i strategije čitanja“. U: Ćosić, Dobrica. Koreni. Priredio i pogovor napisao Ivan Negrišorac. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004, str. 316.
5. Ćosić, Dobrica, Koreni, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2013, str.108.
6. Nav. delo, str. 95.
7. Nav. delo, str. 101.
8, 23. Negrišorac, Ivan. „Koreni Dobrice Ćosića i strategije čitanja“. U: Ćosić, Dobrica. Koreni. Priredio i pogovor napisao Ivan Negrišorac. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004, str. 313.
9. Ćosić, Dobrica, Koreni, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2013, str.102.
10. Nav. delo, str. 162.
11. Nav. delo, str. 80.
12. Nav. delo, str. 87.
13. Nav. delo, str. 92.
14. Negrišorac, Ivan. „Koreni Dobrice Ćosića i strategije čitanja“. U: Ćosić, Dobrica. Koreni. Priredio i pogovor napisao Ivan Negrišorac. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004, str. 311.
15. Ćosić, Dobrica, Koreni, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2013, str. 91.
16. Nav. delo, str. 217.
17. Nav. delo, str. 197.
18. Nav. delo, str. 198.
19. Nav. delo, str. 220.
20. Nav. delo, str. 46.
21. Nav. delo, str. 145.
22. Nav. delo, str. 146.
24. Ćosić, Dobrica, Koreni, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2013, str.77.
25. Nav. delo, str. 111.
26. Negrišorac, Ivan. „Koreni Dobrice Ćosića i strategije čitanja“. U: Ćosić, Dobrica. Koreni. Priredio i pogovor napisao Ivan Negrišorac. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004, str. 318.
27. Ćosić, Dobrica, Koreni, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2013, str.142.
28. Nav. delo, str. 153.
29. Negrišorac, Ivan. „Koreni Dobrice Ćosića i strategije čitanja“. U: Ćosić, Dobrica. Koreni. Priredio i pogovor napisao Ivan Negrišorac. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004, str. 319.
30. Ćosić, Dobrica, Koreni, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2013, str.131.
31. Nav. delo, str. 140.
32. Nav. delo, str. 128.
33. Nav. delo, str. 251.
34. Nav. delo, str. 20.
35. Nav. delo, str. 19.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *