Телевизијска адаптација “Корена” Добрице Ћосића

Роман Добрице Ћосића Корени је објављен 1954. године, а то је и први роман који је добио НИН-ову награду. О његовом жанру воде се полемике и данас, исто тако и о његовој историјској истинитости. Међутим, Деретић је овом роману дао поетско психолошко одређење. Поред тог одређења, и Негришорац је дао леп ошис рекавши да је ово роман појачане осетљивости за нијансе душевних доживљаја.1) НИН-ова награда сведочи о веома повољној рецепцији романа, као и то да спада у класике српске књижевности двадесетог века. Ове године снимљена је истоимена серија по овом роману. Серију је режирао Иван Живковић, сценарио написао Ђорђе Милосављевић, а главне улоге тумаче: Жарко Лаушевић, Слобода Мићаловић, Игор Ђорђевић, Радован Вујовић и Ненад Јездић.

Роман је препун симбола, а Ћосић дао симболику и флори и фауни, као и разним детаљима који прате главне ликове. Све то је уочио Иван Негришорац, те је поменуо и јасен и врбу као два најзначајнија дрвета која прате судбину породице Катић. Врба већ у првој сцени Николу буни са својом једном граном (у серији је то велико разгранато дрво поред језера). Врба је у роману помињана више пута и „тако, постала симболички знак случајности, али и жилавости људског живота, посебно породице Катић.“2) Ту су поред ова два дрвета и багрем, брест, јабука и кукуруз, који се опет кроз серију слабо могу видети.

Ту су и животињски симболи (тако је Ђорђе повезан са волом због неплодности и „набијених рогова“3)). Завијање паса се чује кроз цео роман. У серији су ови пропратни звуци и слике (који су у роману најава неких дешавања или разрешење метафоричких загонетки), слабо испраћени. Ипак, Аћим као и у роману, нигде не иде без штапа. Тестамент, плакат, Вукашинова одећа, кеса дуката су такође испоштовани као симболи и повезнице ликова.

 Што се тиче ликова и њихових реализација у серији, тешко је сложити се са тим да ликови верно и непогрешиво прате књигу. Наиме, Ћосић није у роману давао конкретне описе попут: „Носио је црвени клобук, имао је крив нос,била је дебела…“ Такви описи се јављају веома ретко, скоро уопште. Његови ликови окарактерисани су са психолошке стране. Самим тим, глума је дефинитивно била отежана. Међутим, и помоћу унутрашњих стања ликова и ситуација кроз које пролазе, могуће је извући карактерне особине које доминирају код ликова.

СИМКА

За почетак, главни женски лик Симке (коју игра Слобода Мићаловић) судећи по свему и није сасвим подударан са Симком како је представља Ћосић у роману. Наиме, она јесте један од ретких описаних ликова. За њу Ћосић говори (наравно разбацано кроз цео роман) да је лепа, увек весела, крупна, боката, црних обрва..Овакав опис одаје слику жене која је јака у боковима, раменима, бедрима; жену која одише здрављем. Иван Негришорац је у својој студији описује на следећи начин:

Симка је замишљена и обликована као лик у основи моралне, часне жене, која, у околностима очигледног брачног и породичног краха, посеже за морални прекршајем, утврђујући, после дугог и мучног преиспитивања, да је спасење и опстанак изнад елементарног морала.4)

Судећи по овом опису, који и јесте тачан, Ћосићева Симка је психички јака и стабилна жена, која је свесна своје улоге у друштву (и самом патријархату који влада). Ипак, она је храбра и довитљива када  је у питању њен опстанак и у кући Катића. Такође, она је свесна и људи којима је окружена као и тога да мора да се бори за себе, у две речи она је „жена хајдук“.То не значи да она не пати и да се не мучи, али се кроз роман стиче утисак да не жели да ода њену патњу јер није нимало наивна. Другим речима, зна последице уколико покаже своју слабост и да ће тако само погоршати стање у коме се налази. Чак и када то показује, чини и крајњим тачкама беса и бола.

Лик Симке који је представљен у серији даје понешто другачију слику. Симка у серији јесте јака жена, али у први план долази да је то жена која трпи Ђорђеву злобу и Аћимову окрутност. Уместо жене хајдука, у серији се добија слика жене мученице. То је жена која је добра, наивна и принуђена да буде ту без икакве опције за борбу. Чак се може  рећи, да Симка коју игра Слобода Мићаловић, јесте Симка која добија облик феминисткиње, поносне жене која се бори за своја женска права, а не за опстанак у постојећем друштву како је то Ћосић представио. То се може видети и у сцени у епизоди 8 где Симка удара Ђорђа. То су више ударци беспомоћне жене, а не жене која је дошла до границе бола и стрпљења.  Други показатељ разлике између ове две Симке јесу сузе. Сцена која је можда и кључна за оцртавање Симкиног карактера јесте њена ноћ у манастиру. Док серијска Симка плаче, рони сузе и рида, Ћосић у тексту описује ту ноћ на следећи начин:

Суза није било. Тако, до у дубоку ноћ, уморена и скрхана, не осећајући хладан бол у коленима од клечања ни утрнуле усне од љубљења камена; она се подвукла под гробницу и, с лицем притиснутим на камену коцку пода, суво је јецала…5)

То у оба случаја јесте стање изнемоглости, али Ћосићево наглашавање да нема суза, инсистирање на сувом јецању, опет говори о њеном карактеру ког води пре свега разум. Она не осећа кајање за њене грехе у толикој мери да би због тога заплакала, само је очајна у жељи да добије свој спас – да добије сина. То није жена која плаче због своје судбине и беспомоћности (серијска Симка). То је жена којој треба снага и одмор од патње, али је у њој и даље жар борбе. Такође, док се Симка у књизи супротставља Ђорђу када јој он баца дукате на кревет, вређајући је на тај начин, Симка у серији тихо плаче чинећи неки благи бунт. То су све неки детаљи који говоре о лику, међутим у серији су многе ситуације испремештане или мењане. Тако рецимо се наилази на одступање од књиге у тренутку када Ђорђе први пут тера Симку од куће.

 „Симка да ме не чека кући!“ викнуо је, шибнуо коње, и они су галопом пројурили кроз Прерово и узбрдицом више села пошли ходом.“6) У серији је након ове реченице, Симка заиста отишла од куће Катића. У књизи, наставак на овај Ђорђев акт, тј. Симкино делање након тога приказан је на следећи начин: „…Зора је, Симка без речи прекора свлачи Ђорђа и полаже га на кревет.“7) Тих одступања и премештања има кроз целу серију, али о томе ће бити речи и кроз даљи текст.

ЂОРЂЕ

Када је у питању Ћосићев лик Ђорђа и лик у серији каквим га представља Игор Ђорђевић, прича је сасвим другачија. Лик Ђорђа је вероватно психолошки најкомпликованији лик у роману. Ниједан Ћосићев лик свакако није осликан црно-белом методом, али када је у питању Ђорђе, да ли је он зао и какав је човек уопште, могла би се покренути озбиљна полемика. Негришорац му даје овакав опис: „Ђорђе је затворен и претворен, потуљен и злобан човек који нема довољно снаге ни да отворено испољи енергију негативитета коју у себи  скрива.“8)

Далеко од тога да је Ђорђе добар човек и невинашце, али да ли је право решење назвати га злобним и подмуклим у правом смислу те речи? Наиме, Ђорђе када туче Симку, када подмеће Аћиму да село прича о њему и Вукашину, када се опходи према Толи као злобник, он то не чини из хира и забаве. Он то чини из немоћи, из жеље да осети мало мира у сопственој души, Ђорђе је мученик у правом смислу те речи. Он је човек који јесте претворан, који користи подмукле начине да дође до новца, међутим, све то да би порастао у Аћимовим очима. Наравно, његова унутрашња кидања не дају оправдање за таква делања, али опет обликују сушту злобу у деловање из боли, као потрага за сопственим спасом. Уосталом, и сам Ћосић Ђорђа не карактерише као потпуно негативног лика, чак је титулу злобног дао неком другом. Први цитат који о томе говори је овај: „Сиромах Ђорђе није крив што је постао такав, што је мучио њу и себе. Није њему толико зла нарав.“9) Потом, и следећи пасус је сасвим довољан да оцрта већину Ђорђевих унутрашњих монолога :

Шта сам ја крив што сам болестан? И после мислио: није требало да истера Симку. Лакше би му било да јој је рекао да то уради с Толом. Само да не буде с Мијатом. Голошијаном. Јарџијом. Као баба с Луком воденичаром. Истукао је зато што није могао да јој каже. Она ће, сигурно, с њим, сада, док је он овде. Наћи ће се они негде. Зашто је није убио? Тако би се све свршило.10)

Ђорђе не жели да буде лош, зао, да буде кукавица и немоћан какав јесте. Ипак, свесност тога да јесте такав, буди агресију у њему коју углавном искаљује на Симки, иако се боји њене лепоте и тога што је она све што он није. Оваква његова превирања одлика су његовог лика у целом роману. Њему падају зле мисли на памет, али нема снаге да их учини. Он се с времена на време гризе због својих лоших чинова, нарочито када уочава да се свом циљу није примакао ни мало. То психолошко кидање у њему покретач је свега што чини. Он нема снаге ни да буде зао до краја. Још једна реченица која говори о његовој реалној слици света коју се боји да призна самом себи јесте још једна реченица из његових монолога: „И морао да помисли: Има право отац. Праведно је да Вукашину и његовој деци остане имање.“11) Потом неколико страница касније, опет у Ђорђевим мислима: „Јесте, не каје се што је наговорио Толу да прича о Вукашину и Аћиму по селу.“12) Ово „не каје се“, уствари сведочи о Ђорђевом константном преиспитивању самог себе, убеђивању самог себе да је имао право да уради то што је урадио. То ипак говори о некој грижи савести. Ђорђе је кукавица, пијаница, окренут новцу који га једини прихвата, и, иако је свестан његове безвредности, новац једини сведочи о некој његовој функцији у породици Катића, или уопште у Прерову.

Игор Ђорђевић је ова унутрашња Ђорђева кидања, патњу и злобне моменте који у њему тињају фантастично приказао мимиком лица. Првенствено, вилица која заигра пред плач је и Ћосићев опис, а Ђорђевић је то идеално уклопио у своју улогу. Ђорђе који је приказан на телевизијским екранима, тј. његов карактер, његово унутрашње стање, сузне очи из којих никако да кане суза, бес и бол на лицу у истом тренутку, је и Ћосићев Ђорђе. Ипак, одступања постоје и у његовом приказу у серији. Та одступања опет мењају његов лик, међутим та одступања се не приписују глумцу, већ решењима при адаптацији за серију. Као и код Симке (и манастира), и овде је једна сцена била кључна за промену лика. То је сцена на самом крају девете епизоде кад већ и Адам има 6 година. Он у тој сцени Адаму не дозвољава да вечера јер је Толиној деци поклонио јаја. Таква ситуација у роману не постоји. А управо то представља Ђорђа као окрутног, као злог човека у потпуности. То мења и његов лик као оца, а потом и његов лик као човека и приписује му злу нарав, коју му Ћосић ипак није дао. Самим тим, Ђорђе делује парадоксално и лицемерно с обзиром да је раније, као и у књизи он Аћиму говорио следеће (мислећи на радикале): „А ти си најгори међу њима. Јесте. Кад би паметан човек и поштен отац због странке и политике овако поступао са сином? Кажи! Срамота те је. Ти ниси никакав отац.“13) По серији, то Ђорђе говори Аћиму, Ђорђе који свом сину касније не дозвољава да вечера.

Постоји још једна сцена, која представља Ђорђа као већег блудника него што јесте. Он када одлази у Београд, спава са другим женама да би им направио децу, међутим то је мучење и њему и тим женама. Он тада постаје свестан и признаје себи да је јалов и одмах се враћа у Прерово. У серији, разрађена је цела прича о девојци Зори којој је у роману посвећена једна страница. У серији се развија прича, која, поново, не постоји у роману. Не постоји идеја о Зориној трудноћи, Ђорђе не одлази од ње након њене лажи. Он је побегао ноћу након дијалога о томе шта је она њему. Према свему наведеном, Ђорђе има злобе и подвале у себи и својим деловањима, али ипак у њему има човечности и рањивости.

АЋИМ

Насупрот њему стоји лик његовог оца Аћима. Све што Ђорђе нема у својој личности у Аћиму достиже врхунац. Што се Аћима тиче, Негришорац тврди:

Аћим јесте истински чувар политичкких и моралних вредности читаве заједнице јер, пре свега, он има снаге да и у тешким тренуцима искушења и мука остане прибран, постојан и чврст, чак и по цену живота.14)

Можда је мало неопрезно рећи да је Аћим чувар моралних вредности. У питању је човек који је спреман да убије, кога кроз живот води его, а то све оправдава политиком и лажним моралом. Аћим је према томе лицемер. Прекорева сваког унутар заједнице да је издајица; одриче се сина јер је издао истинске вредности политичких начела, док је истински разлог, отимање његовој манипулацији. Ћосић, осим што му даје улогу неоца, он њему даје првенство у карактеризацији негативних ликова. Када се расправља у роману са Ђорђем, Ћосић му даје следећи опис након дијалошке референце:  „„Срам те било. Толу си наговорио да шири по селу свакојаке блесавлуке о Вукашину, па их после мени прича“, злоба му је била на лицу.“15) Прекор упућен Ђорђу је оправдан, међутим, та злоба на лицу мотивисана је следећим Аћимовим поигравањем када Ђорђа удара у најболнију Ђорђеву тачку, јаловост. Аћим је човек који се смеје туђој несрећи, тачније ужива у страху других. Наравно, тада се осећа супериорније и то му импонује. Исто тако, у затвору, Ћосић опет даје Аћиму придев нељудског: „Отац му је био страшан у својој смирености! Боји се тог нељудског у Аћиму. Тек у затвору га је упознао.“16) Иначе, кроз роман, Аћим има мало позитивних страна. Њега не мучи кајање, он ничему није крив, сви греси су учињени њему. Међутим, његов понос уме да пређе и у агресију, тачније када је немоћан, он присеже агресији. Када наговара Николу да убије Чакаранца, на његову хладнокрвност он одговара нападом песницама. У роману постоји низ сцена и момената у којима у први план долази његов егоизам.

У серији, његов лик је за нијансу блажи. Жарко Лаушевић сјајно игра улогу окрутног, поносног старца. Затвореност и скривена осећања (каква год да су) не виде се ни на лицу Жарка Лаушевића. Опет, промене у лику нису настале због глуме, већ при адаптацији. Наиме, када Аћим шаље Андру да прича с Олгом, у серији он то ради да би видео да ли је брак из љубави, новца, итд. По роману, Андра не разговара са њом (у роману се иначе појављује само Олгино име), него само иде да види да ли је лепа. И ту се губи Аћимова саможивост и додаје му се очинска брига која у роману не постоји. Исто тако, када се Адам роди, у серији Аћим изгледа истински срећан, док у књизи не може да поднесе да Адам није његове крви. Када се и учини да у Аћиму постоји сажаљење: „Чуо је, прође Аћиму, у једној сузи размрска му се син, несрећник, јадник.А куда ћу ја? И шта ћу ја? Како да га остави оваквог?“17) Део се односи на Ђорђа када је сазнао да му се родило мушко. Одмах потом, на следећој страници опет долази до изражаја мисао шта ће људи рећи: „Зна, осећа све јасније да не може никуда да побегне, да не може оваквог да га остави, јер он и овакав јесте његова крв.“18) Према томе, опет је најбитнији он, Аћим. Јер, ако га остави оваквог, осрамотиће Аћима и постоји и могућност потврде селу да Адам није њихова крв. Аћимови поступци су често и нејасни, тачније њихова мотивација. Још један моменат је пресудан у тумачењу његовог лика у серији и у књизи. По серији, Аћим није завршио тестамент. Као да се у њему још увек бори очинска љубав према Вукашину. У роману, у затвору се види да је тестамент завршен: „Рекао је: „Поништићу тестамент“, а зна да не може и неће, и да је бесмислено што је то рекао.“19) Што се тиче Преровске буне, сулудо је што је Аћим поносан што људи за њим иду макар и у смрт. Међутим, кад до смрти дође, он је запрепаштен. Аћим као да није свестан реалног света, него је то за њега надмудривање, очекивање славе, несвестан жртве која заиста постоји због његових прохтева.

ВУКАШИН

Лик  Вукашина кога игра Радован Вујовић је много више окарактерисан у серији него у књизи. То се десило захваљујући сценама из наставака Ћосићевих Корена (тј. Времена смрти). Неких сцена нема ни у наставцима, а све сцене које се тичу Радмиле, Олге и Тошића, а у којима је и Вукашин, не припадају Коренима. Ту се види његов однос према женама, тасту. У роману је Вукашин до краја непознаница, мистерија. Он се појављује на почетку у сценама које су на сличан начин приказане и у серији. Ипак, постоји један мали пропуст. Вукашин на почетку романа бежи од својих корена. Кочијашу који га вози 5 пута говори да он није Аћимов син, већ његов познаник. Међутим, кочијаш узвраћа: „Сад сам сигуран да си син Аћима Катића. Познао бих његову крв у пуку војника – окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова.“20) Наиме, он препознаје Вукашина по томе што уме да нареди. У тим почетним сценама, иако има малих измена, Вукашиново унутрашње кидање, сузе, покушаје да допре до Аћима, Вујовић је успео да прикаже на добар начин. Оно што се види кроз роман о Вукашиновом лику, јесте промена у том смислу, да се он у почетку романа уплиће у политичку расправу с оцем, а и одриче се и својих корена. Други пут, при крају романа када се Вукашин појављује, када доноси депешу за Аћимово избављење из затвора, он учитељу Андри говори следеће: „ – Ја сам дошао да спасем оца. Политички моменти ме не интересују. Ни ваша начела.“21) А потом, мало касније: „Зна он од рођења, хајдучки је и јатачки син.“22) Ту се упознавање Вукашина завршава. Серија даје проширенију слику о Вукашину и политички. Његова сабраност и одлучност, може да се види и на скупштини и кроз још неколико сцена у серији. Оно што је приказује и роман и серија је да: „Вукашин Катић представља, дакле, тип новог интелектуалца образованог на Западу и спремног да постане најважнији чинилац модернизационог процеса у Србији с краја XIX века.“23)

ТОЛА

Тола је лик који стоји насупрот свим ликовима из породице Катић. Он је слуга, надничар, али заштитник породице и борац за исту. Тола је простодушан, обичан надничар. Ипак, он се бори за то да његова деца немају исту судбину као он. Ћосић Толу описује као високог, крупног, јаког, лепог и пожељног. У роману, Тола тих својих особина није свестан. Он је окренут само једном, да његова деца буду жива и здрава. Тек у тренуцима пијанства до изражаја долази та његова жеља да се докаже Аћиму, да ипак изиђе из својих надничарских оквира. Међутим, и када га прати, Тола није сигуран колико је то исправно: „Аћим је рекао разбијајте, разбијали су сви, сви, сви, звоно удара у греду, он има ситну децу, он је сиромах, ако га убију, ако убију, убију, хукће по звонари, пробудиће му се деца, сва ће се деца у селу пробудити од буке…“24) Он, иако у пијанству слепо прати заповести, скоро без размишљања, њега касније сустиже страх: „Ја сам донео наручје сламе да запалим зграду. Шта ми је то требало? Нисам само ја. Сви су Преровци лопови. Кад дође господин капетан, сви ће они на мене да пруже прст: „Тај је први донео сламу!“ Јежио се од страха.“25) Он се плаши за своју душу.

Толу у серији игра Ненад Јездић. Он у свој тој занесености породицом, радом, а нарочито пијанством, у серији слабо одише привлачношћу и озбиљношћу тачније преиспитивањем својих поступака. У Толином лику до изражаја највише долази његова раздраганост, пијанство, могло би се у неку руку назвати и затупљеност. Чак и сцена где Тола плаче за мртвим новорођенчетом, испада помало комична због претераног нарицања. Можда је то због Јездићевих ранијих комичних улога, па у гледаочевој свести испада комично и оно што можда не би требало да буде такво. Ипак, улога брижног оца, какав је и Тола у роману, Јездићу је савршено легла. Такође, добро представља и следећу Толину страну на коју је и Негришорац скренуо пажњу: „Тај исти Тола, буде ли осетио да је због нечега важан, као кад је схватио да Симка хоће са њим да се спари и да он постане тајни отац њеног детета, умеће да се јогуни и да, чак, захтева да га она моли за мало приплодне страсти.“26)

МИЈАТ И МИЛУНКА

Ове главне споредне ликове играју Бојан Жировић и Дара Џокић. Мијат је кукавични слуга, не нарочито одан ако се газде тј. Катићи нађу у невољи. Једини опис који за њега даје Ћосић јесте да је висок и мршав. Такав је Мијат и у серији. Он је уплашен, жељан нечег свога, а помало и наиван и смотан. Не зна када треба да ћути са својим запажањима. Опис његове личности даје сам Мијат и у књизи, а то Бојан Жировић и оправдава у серији.

Бог ме је таквог саздао, Никола. Ако се они не врате, ти знаш да сам ја жив сахрањен. Служим Ђорђа Катића да би ми дао оно шљиваче накрај села, и скупља марјаше кућицу себи да склепам. Кров свој да имам. Па да негде жену нађем. Откако сам се родио, спавам сам. Право је да и мене неко угреје. Ради тога служим.А што певам, ја нисам крив.27)

Док је Мијат једноставан, лик који представља све преостало живље у Прерову, Милунка је нешто компликованији лик. Иако није забрађена и искривљена, како је описао Ћосић, њене карактерне особине су успешно приказане публици. Милунка је лукава, сваки корак је промишљен, а све у Симкину корист. Милунка је подмукла само када је то потребно за опстанак. И када учи Симку да подмеће потковицу при мерењу и када је саветује да с другим роди дете, она то њој предлаже као сасвим нормалну ствар. „То, ћерко, није грех. Пред Богом су нероткиње грешне, а не оне што рађају држави војнике и Богу вернике. Нероткиње иду у пакао.“28) Међутим, Милунка не да на себе, ни на Симку. Није жена која трпи патријархат у правом смислу. Она је тихи борац и за своја, а понајвише за Симкина права. Она једина има храбрости (изузев Вукашина и Николе), да се супротстави Аћиму, али и зна њене границе. Ту присност између Аћима и Милунке (однос који не постоји између било која друга два лика) савршено добро глуме. Што је Аћим за мушкарце у роману (и серији), то је и Милунка (из прикрајка) за женске ликове. Милунка је жена са ставом која зна коме и када треба да се обрати за помоћ ћерки.

НИКОЛА

Једна од најмистериознијих и најкомпликованијих ликова јесте управо Никола. Његов лик у серији игра Горан Шушљик. Глумац је фантастично одглумио човека без срца и душе, који не осећа добро и зло и не разазнаје ништа друго до чињеница, а притом је човек који не поседује страх, коме нико ништа не може. Међутим, у целој серији највише је померена и симболика овог лика, а потом и неке његове карактерне особине. Никола је описан са брадом до 7. ребра, крупан и здрав. Ипак, епитет издржљивости, који можда најбоље описује Горана Шушљика у овој улози, добро је заменио написан опис. Никола је „упориште основне приповедне свести“.29) Што значи, ако нема Николе, нема ни испричане приче о Катићима. Он је један од кључних ликова романа, ако не и кључ свега.

У серији је он сасвим споредан лик, који глуми извршиоца Аћимове воље, његов телохранитељ. Ћосићев Никола то није. Прво огрешење о његов лик је прича о његовој обешеној породици на почетку 10. епизоде. Никола на крају романа, у аманету који оставља Адаму, помиње само његове родитеље за које није везан. Друге породице, попут жене и деце никада није ни било. То доводи и до малог апсурда јер Никола при доласку у кућу Катића одмах поставља Симку на пиједестал његовог дивљења. То већ говори о томе да он није волео или проживео такву врсту боли. Његова равнодушност почиње од детињства. Од те боли потиче Николина личност. И то и сам Никола тврди за себе: „Никад ја, Аћиме, нисам ни имао срце. Ја сам имао само снагу, а с њоме су ђаволи садили бело трње.“30) То да нико нема контролу и власт над њим, да је он човек који ради како и кад му одговара, види се у следећој реченици након Чакаранчеве смрти: „Последњи пут је послушао Аћима. Овога ми није жао. Није ни био човек. Против ножа и овца би се више борила.“ 31) Иначе је у телевизијском остварењу сцена убиства премештена. Чакаранац је убијен док је Аћим био у затвору, нешто мало након Преровске буне. У серији је убијен док је Аћим био на слободи. Што је опет довело до следећих додатих сцена и опет, мењања Николиног лика. Наиме, након буне Никола иде да пресретне војнике који иду ка Катићевој кући и ту бива претучен. Чак му се и један војник помокрио на браду. То обрће слику о Николи да му нико не може ништа, да га се људи плаше јер круже приче о њему, да је он ту као сенка. И онда се долази до сцене на самом крају серије, пре него Никола загази у Мораву, где он убија војника који се помокрио. Сасвим слободно улази у кафану и коље војника, а да нико на то није одреаговао. Тиме се и идентитет Николе открива. О њему су људи причали, нагађали, сада се открива његова функција у кући Катића. Притом је у серији Никола бесан дошао до Мијата, док је у књизи он и даље флегматичан води разговор.

Иначе је Никола био врло хладан на смрт (сем Симкине која је и узрок његовог одласка). Када је у Преровској буни убијен Чађевић, његов коментар је: „Еј, добога, погибе најлепши човек у Прерову.“32) Као да је приметио неку сасвим обичну ствар. И нигде не постоји оно што је Никола оставио на самом крају романа:„А ти, наследниче, не заборављај да ти је Тола отац. Незгодно је да човек проживи век а да му је оно унутарње фалично ужлебљено.“33) Наравно, то је само једна реченица из целог текста, али постоји разлог зашто роман почиње и завршава се Николом. Осим што је то битно због приповедног поступка и заокруживање приче, Никола је корен приче о Катићима. Човек без корена, који је живео као и да није живео. И већ у првих неколико реченица се наговештава симболика целог романа „Па замахнем да бијем, онако како ја то умем, иако ме зуби у корену боле.“34) Међутим, у серији, Никола је симболички повезан с вешалима. Прва сцена у последњој епизоди је прича о његовој обешеној породици, а у тој епизоди у затвору сви гледају на вешала. То може да се схвати и као најава Николине смрти, а и да је Никола директно и константно повезан са смрћу. Све на крају чека смрт. Никола је тај који све све види и све зна. Никола је тај који без корена прича причу о испреплетеним коренима породице Катић.

ЗАКЉУЧАК

Постоји још неколико тренутака у серији који су испремештани, нису испоштовани до краја. У првој сцени када се Никола појављује постоји опис:„за мном и снег гори“.35) У серији се не види ни снег, ни зимско време које већ у самом почетку говори о Николиној снази и издржљивости. Потом, када је буна у питању, она је у серији испрекидана, војска је намерно пијана, док је у књизи то случајност. Има још мноштво ситних неслагања, али не мењају битно само дело. За мењање у ликовима се вероватно могло наћи и другачије решење, како би серија ипак остала доследна тексту и Ћосићевој замисли.

Ипак, серија је верно испратила дијалоге из романа. Исто тако, пронађена су сјајна решења за приказ прича о Кати и Луки Дошљаку, као и за остале ретроспективне моменте. Оно што није приказано на почецима епизода, а у роману је приказано кроз сећање, овде је приказано као део садашњости (Адам и мала обућа). Музика је исто тако одлично прилагођена времену и причи. Успаванка која се провлачи кроз серију се опет индиректно може повезати са мислима о коренима, као и са тим да је дете родила мајка (први стих), док се отац у успаванци не помиње. У серији је управо то константно упитно, корени очеве крви.

Судећи по свему, серија је у већем делу испратила роман. Глумци су углавном успели да представе задате ликове. Порука дела свакако јесте пренесена, иако је можда главни симбол (Никола) померен у страну. С обзиром на то да су убачени и делови из наставака Корена, остаје знатижеља да ли ће и како бити урађени сами наставци.

ЛИТЕРАТУРА

  1. Ћосић, Добрица, Корени, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2013.
  2. Негришорац, Иван. „Корени Добрице Ћосића и стратегије читања“. У: Ћосић, Добрица. Корени. Приредио и поговор написао Иван Негришорац. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004, стр. 293-331.

Ауторка: Снежана Орчић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Негришорац, Иван. „Корени Добрице Ћосића и стратегије читања“. У: Ћосић, Добрица. Корени. Приредио и поговор написао Иван Негришорац. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004, стр. 297.
2. Нав. дело, стр. 300.
3. Нав. дело, стр. 302.
4. Негришорац, Иван. „Корени Добрице Ћосића и стратегије читања“. У: Ћосић, Добрица. Корени. Приредио и поговор написао Иван Негришорац. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004, стр. 316.
5. Ћосић, Добрица, Корени, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2013, стр.108.
6. Нав. дело, стр. 95.
7. Нав. дело, стр. 101.
8, 23. Негришорац, Иван. „Корени Добрице Ћосића и стратегије читања“. У: Ћосић, Добрица. Корени. Приредио и поговор написао Иван Негришорац. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004, стр. 313.
9. Ћосић, Добрица, Корени, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2013, стр.102.
10. Нав. дело, стр. 162.
11. Нав. дело, стр. 80.
12. Нав. дело, стр. 87.
13. Нав. дело, стр. 92.
14. Негришорац, Иван. „Корени Добрице Ћосића и стратегије читања“. У: Ћосић, Добрица. Корени. Приредио и поговор написао Иван Негришорац. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004, стр. 311.
15. Ћосић, Добрица, Корени, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2013, стр. 91.
16. Нав. дело, стр. 217.
17. Нав. дело, стр. 197.
18. Нав. дело, стр. 198.
19. Нав. дело, стр. 220.
20. Нав. дело, стр. 46.
21. Нав. дело, стр. 145.
22. Нав. дело, стр. 146.
24. Ћосић, Добрица, Корени, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2013, стр.77.
25. Нав. дело, стр. 111.
26. Негришорац, Иван. „Корени Добрице Ћосића и стратегије читања“. У: Ћосић, Добрица. Корени. Приредио и поговор написао Иван Негришорац. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004, стр. 318.
27. Ћосић, Добрица, Корени, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2013, стр.142.
28. Нав. дело, стр. 153.
29. Негришорац, Иван. „Корени Добрице Ћосића и стратегије читања“. У: Ћосић, Добрица. Корени. Приредио и поговор написао Иван Негришорац. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004, стр. 319.
30. Ћосић, Добрица, Корени, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2013, стр.131.
31. Нав. дело, стр. 140.
32. Нав. дело, стр. 128.
33. Нав. дело, стр. 251.
34. Нав. дело, стр. 20.
35. Нав. дело, стр. 19.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *