S’n il java Bratislava Petrovića

Humoristična sižejna struktura i karakterizacija likova u delu S’n il java Bratislava Petrovića

Živeti na Balkanu svojevrsni je izazov još od davnih vremena, pa sve do danas, počev od 6. veka, u doba doseljavanja slovenskih naroda na Balkansko poluostrvo, primanja hrišćanstva u 9. veku, pa preko deset vekova u kojima su se osvajači smenjivali na ovoj teritoriji, do prividnog oslobodjenja i nacionalne podele koja još uvek traje. Posledice su brojne, kako u materijalnoj  zaostavštini, tako i u mentalnoj strukturi stanovništva koje se zadržalo na ovoj teritoriji do danas. Promena je bilo previše, većina i nije akumulirana na pravi način, a tragovi proteklih vekova vidljivi su manje ili više u svima balkanskim zemljama. One su raskrsnica puteva ka svim krajevima sveta, a kao da su postale ili ostale nekakav nerazrešiv čvor, klupko koje samo najhrabriji pojedinci pokušavaju da odmotaju, makar samo u pojedinim segmentima. Što se tiče istorijskih istina po pitanju seoba, ratova i ratnih ishoda i heroja, istoričari, hroničari, pa i sami pisci književnih dela su u neprestanom trvenju i nesuglasju. S druge strane, pitanje političke situacije i funkcionisanja državnog aparata donekle je jasnije i slobodnije se obradjuje u književnim delima, naročito od 19. veka, od vremena obrenovićevske Srbije, tačnije od Branislava Nušića (Dositejeva kritika je bila drugačije forme, uvijena u alegorijsko ruho). Takva jedna slika i stanje stvari prividno je stalo i kao da bez promene još uvek vlada na prostoru na kojem živi autor ovog dela, Bratislav Petrović.

S’n il java  otkriva majstora priče koja teče bez predaha naratora i njegovih junaka. Sentenca ,,život kao san“ ovde je inverzivno data u formi ,,san kao život“, jer sve ono što predstavlja kritiku, tj. realistični momenat iz života i psihologije pojedinca i mase, ovde je dato u prstenastom okviru sna, koji se kao takav otkriva na samom kraju priče, kao svojevrsni obrt ili poenta. Shodno tome, može se odstupiti od početne definicije ovog dela kao satiričnog romana i tumačiti ga kao novelu Čehovljevog tipa. Na primer, sličnost sa novelom ,,Činovnikova smrt“ je u tome što u njoj glavni junak metaforično umire, a ovde se budi. Takodje, u oba dela satira je usmerena protiv vlasti, a prati se psihološki profil glavnih likova, u oba slučaja simbolilčno imenovanih.

Pripovedanje Bratislava Petrovića poseduje dva nesrazmerna toka. Od četrnaest poglavlja, prvo i poslednje predstavlja okvir u koji je smeštena unutrašnja priča o snu glavnog junaka, sanjanje koje u svim svojim pojedinostima podseća na javu. Radnja je smeštena u lužnički kraj: Rakoš, Smrdan, Suva planina… Imenovanje junaka, neskriveno pominjanje političara našeg doba, upućuje na srpsku palanku na prelazu iz 20. u 21. vek.  Još jedna važna odrednica po pitanju lokalizacije ovog književnoumetničkog teksta jeste dosledna upotreba prizrensko-lužničkog govornog tipa, kao maternjeg govora naratora i glavnog junaka Ace Petrovića. Radnja je smeštena u jedan dan i jednu noć.

U uvodnom delu priče, u intimnom razgovoru izmedju glavnog junaka i njegove supruge, Ace rezignirano odlučuje da promeni svoj život iz korena, da ne bude više govedar, da ne jede više domaći sir, već fetu, niti da pije rakiju, nego samo koka-kolu. Takva pretenzija po pitanju promena održaće se do kraja, sa malim ustupkom po pitanju rakije. Retrospektivno saznajemo da ga otac spasao ovaca zaposlivši ga u policiju, ali nakon ženidbe i dolaska dece na svet, a naročito nakon ženinog ostajanja bez posla, morao je da kupi Šarku i Belku, te da je prodajući telad odškolovao decu. Sada je uvideo da oni koji stalno idu u kafane žive bolje od njega, i to je njegova konačna odluka – da i on započne jedan takav život, što se i ostvaruje, u snu, vešto uklopljenom u siže priče kao da je to istina, do konačnog otrežnjenja koje dolazi na kraju ove novele od stotinak strana. I zaista, do samog kraja, narator uverljivo i bez ijedne naznake da nas je zaveo (kao što je njega rakija, pa je zaspao čuvajući krave), priča priču o svom novom životu političara i budućeg ministra u skupštini.

Krave su prodate i novi život počinje. Cela porodica se promenila na način tipičnih skorojevića, a glavni junak, željan svega što mu je nepoznato, novo i primamljivo, deluje i smešno i tužno kao Sterijina pokondirena tikva. Na jedan humorističan način koji se ostvaruje dobrim delom posredstvom jezika koji je dosledno dijalekatski, čitalac ne oseća gorčinu kritike jednog vremena sa izabranim predstavnicima pomoću kojih je dočarano, već se blago smeje njihovom prostačkom lukavstvu i načinu na koji sa lakoćom, jedan po jedan izlaze iz opanaka u neudobne moderne cipele. Kritika mase i pojedinca u vremenu smutnih političkih i društvenih prilika ublažena je prisustvom predstavnika iz dalekog i daleko razvijenijeg sveta – Amerike i Evropske unije. Na taj način, čitalac više sažaljeva nego što se ljuti na ovaj narod i njegove prljave pobude i puteve kojima se služi da bi došao do cilja, a taj cilj je samo i isključivo novac. Ublaženom smehu doprinose unutrašnji monolozi glavnog junaka koji su prisutni svuda i u svim odsudnim trenucima radnje, gde se otkriva njegova prava priroda i opravdanje za svaki njegov postupak.

Na početku sna ili jave, Ace ne zna šta će sa sobom nakon radnog vremena, nedostaje mu narod. Svakodnevno sluša prenos skupštine i dolazi do neverovatnog otkrića: tamo se svi svadjaju, a pošto je on, kako kaže za sebe, za svadju tata-mata i nedokazan, shvata da je njegov drugi poziv, pored poziva policajca, definitivno, politika. Pošto je rešio taj prvi problem, drugi koji se nameće jeste kojoj partiji da se priključi. Sve koje sluša kako govore u skupštini, deluju mu da su u pravu, i žena mu daje konačno rešenje nedoumice, a to je da osnuje svoju partiju. Psihološka i etička karakterizacija junaka se već ovde bezazleno i spontano otkriva iz svakog postupka i svake (ne)izgovorene reči, a  kroz prizmu samog Ace, onako kako on rezonuje sebe i druge, naizgled subjektivno, a zapravo i te kako objektivno i nepristrasno, kako prema sebi, tako i prema ostalim učesnicima radnje. Već ovde za svoju ženu i njen predlog duhovito zaključuje da je mnogo pametna, mogla bi da bude i sam ambasador, konzul ili predsednik. Tako će biti do kraja njegovog sna koji će za savremenog čitaoca delovati kao sama java u kojoj živi.

Razmišljajući s kim bi mogao osnovati partiju, Ace počinje sa karakterizacijom i ostalih likova. Sve koje na početku pominje kao potencijalne saradnike, i u prvi mah odbacuje, kasnije će mu biti najbliži i najneophodniji u ostvarivanju cilja: Ranka su pravile druge partije; Djoši učitelju tupavi djaci – ništa ih nije naučio, pa neće ni njega; njegov komandir je pametan čovek, ali ne sme ni da mu spominje svoje namere; Gospava je seljanka, lukava, a njemu ne trebaju mnogo ,,ak’lni“ ljudi, već oni koji mogu da budu istomišljenici sa njim. Setio se Miroslova – doktor, a ima i privatan posao (kao i on), proizvodi paradajz i papriku. Kao važna karika, u radnju se uvodi i Budjavac, vlasnik kafane u kojoj se odigrao istorijski dogadjaj – osnovana je Partija liberalnih komunista, PLK. Sada treba pridobiti narod – lagati, ubedjivati… Ići po Lužnici, Koritnjici, Nišavi… Stižu i prvi članovi: Jelka – buduća blagajnica, pa sekretar stranke, Saško pisac, baba Vukica – vojna penzionerka, Stevana – bez posla, Trndavilka – bankarka sa kojom Ace ne razgovara zbog svadje oko konja, Djoša učitelj, Gospava, komandir, Ljiljana iz Amerike, Bobodžan, Budjavac, Karolinka. To su predstavnici koje je autor izabrao kao tipične članove koji su u samom vrhu jedne političke partije, kako ih on vidi i doživljava. Nižu se situacije u kojima se kristališe ono što se već, donekle, zaključuje – Gospava i Trndavilka će odigrati najvažniju ulogu u napredovanju i uspehu novoostvarene stranke. Ace, kao pravi vodja ih ne voli zbog njihove slobode neistomišljenja sa njim, ali ih i ne sklanja od sebe, ostaje do kraja maksimalno obazriv prema njima, i na sreću, uz njihovu pomoć profitira.

Dalji tok sna ili jave uzročno-posledično niže dogadjaje u vezi sa privatnim i poslovnim napredovanjem stranke i njenih članova, gde se neizostavno upliće karakterizacija celog srpskog naroda. Kako doći do mesta ministra, razmišlja Ace, ako ne ,,sas silu i sas prevare“, pa dodaje: ,,Kada je Srbin priznaval nekvo ako ne oseti tojagu?“ Pošto je svako od članova dobio zadatak shodno tom i takvom razmišljanju, počinje vrtoglavo uspinjanje Acine partije i njegovog ličnog i političkog uspeha. Duhovite Acine opaske nižu se jedna za drugom, pa će u toj kampanji doći do logičnog predloga: oduzeti beneficije policajcima, a dati ih političarima – fizički se zamaraju idući medju narod, a još više psihički – neprestani strah da neće doći na vlast, a i ako dodju, da će je izgubiti…

U radnju se uključuju i strani posmatrači, špijuni – Majkl Mudou iz Amerike, glavni i Kurtc Mišel iz Evropske unije, njegova pratnja. Ispituju o programu partije, diskutabilnom nazivu, pravima drugih nacija i vera. Odgovori na njihova pitanja izazivaju još jedan talas smeha: svi imaju podjednaka prava – svako svakoga može da psuje, jer psovka kod Srba nije uvreda već folklor, kao dobar dan; imaju Roma Latifa koji čisti prostorije stranke; školska sprema je potpuno nevažna – Gospava nema nijedan razred, ali ume da vodi politiku, a glavni kadar je Djoša učitelj i policajci. Sa Majklom imaju nešto zajedničko – i on ima farmu goveda u San Antoniju, ranč od 5000 grla, a na šta Ace nepromišljeno odgovara da ima 2000 (,,Iljadil sam i Šarku i Bulku“). Nakon Miroslovljevog izbora za predsednika, Gospava neprestano pravi probleme, naročito jer je sklona alkoholu, ali, s druge strane, daje rešenje za problem u koji je Ace sebe doveo – vodiće ih na Suvu planinu, jer su tamo sva goveda iz celog kraja. Prilikom biranja novog rukovodstva i Ace na Miroslovljevo mesto, u sali neverovatno komešanje, na šta opet čujemo komentar naratora: ,,Ma koj ni napraji te smo Srbi… Če ispadne beljaj.“

Poslednja stepenica na koju se Ace uspinje je odlazak u čuvenu kafanu ,,Bezobrazni svet“. Tamo ne razume konobara šta je aperitiv, traži pljeskavicu, a oni mu donose viski i ostrige, na šta se on pita: ,,Od kvo li če ga striže s’g ovija?“, dalje, ne razume šta je to mandatar… Ali, konačno je tamo gde mu je oduvek bilo mesto, smatra on.

Pošto je kasa prazna, pravi je trenutak da se još jednom pojave špijuni sa svojom ponudom: hteli bi vetar sa Suve planine, da naprave tamo vetrenjaču, ali treba skloniti svu stoku odatle. Ace, kao pravi Srbin (kakav je predstavljen u delu), pristaje na sve zarad ličnog interesa, i to za dva miliona koje su stigle na račun stranke već sutradan. Opet proslava u kafani ,,Bezobrazan cvet“ i još jednom čujemo trezveni glas Trndavilke koja hrabri Ace da će on proći bolje od Miroslova u skupštini kao mandatar, jer tamo samo potpisuje, a drugi odlučuju o svemu.

Konačno otrežnjenje stiže u licima potere: Gospava, sin, supruga, policajci, komandir, Miroslov sa doktorkom… Konstatuju da je dobro, a on priznaje da je popio malo više rakije i od premora zaspao tako čvrstim snom… Jelka zove, na Fejsbuku su svi zabrinuti, nema njegovih statusa, dakle, ona je njegov prijatelj i poštovalac njegovog mišljenja koje se, očigledno, čuje samo na društvenim mrežama.

,,Al da nekome oratim ovija s’n, nema me veruje…“, zaključuje Ace Peterović. A da li mu verujete vi?

Autorka: Ana Mitić Stošić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *