Ратни дневник Милете Продановића

Аутобиографије, мемоари и дневници су прозни облици који сведоче о животима појединаца, али који се пишу се из разичитих разлога. За дневнике је карактеристично то да се размишљања и догађаји бележе из дана у дан и имају садржај интимније природе јер циљ писања дневника није објављивање као што је случај са мемоарима и аутобиографијама. Када је реч о Ратном дневнику 1914-1918 Милете М. Продановића, на самом почетку уочавамо одступање од ове карактеристике јер аутор даје објашњење да дневник пише од почетка рата па до самог краја у нади да ће своје ратне забелешке сачувати и оставити свом поколењу. Из те констатације нам се намеће питање да ли је, док је писао дневник, у свести имао наду да ће дело бити објављено или је пак првенствени разлог писања био да бар на неки начин олакша себи ратне дане.1) Милета М. Продановић у уводном делу такође истиче да износи своје мишљење, своја запажања о томе како је доживео различите ситуације на бојном пољу. Припадао је Првој батерији Шумадијског артиљеријског пука „Танаско Рајић“ и вршио је дужност наредника батерије у административном погледу док је касније био унапређен и у поднаредника. Читајући дневник, уочавамо да пасуси имају одређену форму коју аутор примењује од почетка до краја. Сваки дан има назначен датум бележења, временске прилике тог дана, актуелности и размишљања која су за тај дан била важна. На пример: Уторак, 15. јула. Диван ведар беше дан. Пошто смо се дигли иза ручка, спремили смо се, поздравили са родитељима, сестром, дечицом и женама, кренули смо се у име Бога у команду; до Чачка ћемо заједно, па ће Здравко сутра за Ниш, а ја ћу за Крагујевац. У Чачку смо ноћили.2)

Дневник се може посматрати кроз целине омеђене годинама, односно историјским приликама које обухватају мобилизацију, кретање војске преко Албаније, Крфа, до Солунског фронта. Приказује борбе и пробој Солунског фронта, Магленску равницу, положај војника, победу и повратак у домовину. Ако пажњу обратимо само на наслов Ратни дневник 1914-1918 очекивали бисмо управо горе наведено: историјске околности, војне статистике, различите војне локације, али у том случају, одређење овог дневника не би било целовито. Паралелно са овим историјским слојем који представља неку врсту сведочанства једног тешког периода српске војске и српског народа, један документ који веродостојно приказује недаће Великог рата, уочавамо и интимну исповест једног човека, отргнутог од своје куће, породице и завичаја. Дакле, поред слоја који нам приказује батерију Шумадијског пука, проналазимо и психолошки слој који приказује емоционална и психичка стања, снове, предосећања, расположења, односе према породици и саборцима. Кроз овај дневник, упознајемо се са Милетом М. Продановићем, угледним трговцем који је у свом крају био цењен и поштован што се није променило ни током рата. Увиђамо да је био стуб Прве батерије Шумадијског пука, ослонац и мотиватор, не само војницима већ и командантима који су у њему видели особу од поверења и части. Говорили су за њега да је лично храбар, интелигентан и примеран службеник. 3)

Какав је однос имао према војницима из своје батерије, најбоље се може ишчитати кроз следећи одломак: Морал код војника пао, тако, да је у масама напуштао своје команде и враћао се кућама, међу којима се виђао и понеки и од официра. Ја сам са нашим војницима код свих ватри седео, бодрио их и причао им, а пошто су мене сви необично волели, поштовали, успео сам да све људство сачувам, јер су у мене имали и брата и родитеља и сви су казали докле ти Милета идеш идемо сви.4) Оно што је истицао у разговорима са војницима јесте позивање на прошлост, историју као и на мотив Косовског боја 1389. године сматрајући да су узроци пропасти српског царства лежали у нејединству међу старешинама и искушењу и да због тога српска војска овог пута, када су они који је воде сложни, мора истрајати и пружити отпор непријатељу. Веровао је да је потребно уложити труд, напор и веру у служењу старешинама јер боље је као частан човек, веран Србин погинути, него као издајник живети.5) Да је у овај став истински веровао показује нам и моменат када размишља чак и о самоубиству те у периоду борбе са Бугарима на Хисару бележи:Молио сам се Богу, само да се тешко не раним, већ лако да се раним или да погинем, а из унутрашњег џепа извадио сам револвер, да ако се теже раним, да мораднем остати, да се убијем сам, да жив не паднем Бугарима шака…6) Војницима није дозвољавао да им изговор за напуштање батерије буду породица и деца јер би они требало да буду мотив за борбу за част. У будућности ти потомци ће помињати њихово име и дичити се њима, биће им узор и модел понашања, неће лутати у магли већ ће имати част и образ као славни преци.

Ордење Милете Продановића, ФОТО: Мина Ерић

Када је реч о односу према породици, уочавамо да Милета М. Продановић поред изразито заштитничког става има и веома емоционалну повезаност са њима. Два месеца након мобилизације 1914. године, Милета има кошмаре о страшним и крвавим борбама. Ти снови представљају предосећаје који не слуте на добро као и његову превелику бригу за брата Здравка. У понедељак, 4. aвгуста 1914. године бележи следеће: Седећи наслоњен на лактове одмах заспах. Одједном у сну створи ми се слика велике крваве борбе у великом ушореном селу; лепа црква порушена гранатама и са обаљеног торња једна цигла више од њене половине наднела се. Сам мислим како је њена тежа на обали. Тог тренутка изби стрељачки строј и мој брат Здравко са исуканом сабљом пред стројем. У том моменту он пада погођен. Ја се пренем из сна. Ово ми се све збило за неколико тренутака.7) У разговору са командиром каже да је свестан да му сан ружну слику представља, али и да се за себе не плаши већ да му је брат Здравко на уму јер је свестан да су борбе опасне и тешке, а да је људски живот ништа у таквим тренуцима. Његове слутње нажалост су биле тачне јер 10. августа сазнаје да му је брат Здравко погинуо у Прњавору, у Мачви, управо оног дана када је злослутни сан одсањао. Како је време пролазило, удаљеност од породице га је све више мучила. Током боравка на Крфу, често размишља о својима и те мисли преноси у дневник уз описе природе какву први пут у животу види: Почиње велика брига и туга, да ме мори за родитељима, женом и децом. Свакога дана готово шетао сам се поред мора, посматрао сам долазак бродова, варош Крф и преко залива Епирске голе и кршне стене. Шетајући се тако једнога дана поред мора и гледајући како морски таласи запљускују обале и како се растурени по заливу чамци играху по зеленој води, њихова једра бељаху се као лептири, очи ми се стално отимаху преко залива ка северу, где је наша мила отаџбина, где су моји мили и драги остали, тамо далеко преко заива бељаху се у снегу кршне албанске планине, њихови врхови лепо се оцртаваху у плавом небу. Седнем под маслину на самој морској обали и замишљен дуго и дуго седео сам, дан бејаше леп, мисли моје праћене су прошлим ранијим сретним животом у своме завичају, сећам се онога лепога живота, моје дечице, родитеља, жене, брата и сестара, размишљао сам на наше родне равнице, на лепа поља обрасла мирисним цвећем, на лепе долине којима поветарац дуваше, пренео сам у мислима да сам тамо…8) Црњансковим речником казано, суматраистичким нитима, Продановић спаја удаљене пределе, мислећи о својим, туђе крајеве чини себи блиским и бар у таквим размишљањима успева да буде са својом породицом. Стамен и јак какав је одувек био у лето 1918. попушта са здрављем, сав клонуо и малаксао. Ишчитавањем увиђамо да до таквог физичког стања долази не толико због напора и преморености већ због тога што дужи временски период нема вести од својих Прањанаца. Када сазнаје да му је после неколико месеци тишине стигло писмо од породице, не може да дочека да сване нови дан и да то писмо прочита. Од силног нестрпљења и ишчекивања, истрчава у сусрет ордонансу који носи карту не би ли што пре чуо вести од својих. Како каже, та карта га је поново оживела јер је од бриге, туге и чежње клонуо.

Овај дневник носи велику уметничку вредност због тога што је прожет разноликим поређењима, метафорама, дескриптивним сликама (једна од таквих слика је горе наведен одломак). Продановић уверљиво описује тренутке када је први пут видео аероплан, када је први пут видео море и морски брод. Описује сваки сусрет са пределима и природом која је другачија од оне којој нестрпљиво жели да се врати. Такође, Продановић 1916. године даје и опис физичког изгледа војника што се може повезати и са њиховим стањима у том периоду: Кретање је било брзо, па је за нас нарочито било заморно, који се већ месец дана веремо по албанским кршевима са врло слабом храном, па се изнурило, марширајући из дана у дан, војници су изгледали веома жалосни и поцепани и око ватри изгорели и почађавили. Некоме на сред леђа шињел прогорео, неки нема до пола рукава, неком шајкача прогорела, па му коса прошла горе, необријан и од дима сав зачадио, мршав и изнурен, жалосна и бедна изгледаше наша војска.9) Приказујући изглед српских војника постепено из првог лица множине прелази у треће лице једнине што код читаоца оставља утисак да се војна формација временом изобличава претапајући се у масу која се своди на опис једног појединца измученог лика карактеристичног за све у Првој батерији Шумадијског пука.10)

Дневник завршава повратком у домовину октобра 1918. Десетог октобра, када благо јесење сунце грејаше, али ветар помало дуваше,11) јашући испред своје батерије, заједно са пуковником Вукашином који је желео да му покаже распоред трупа Косовске битке 1389. године, кроз разговор евоцира сећања на овај бој која су сачувана у народним, косовским песмама, и тај разговор уверљиво касније преноси у свом дневнику уз белешку да се и сам осећао као да је био у том боју. Након приказа емотивног сусрета са породицом и олакшања које је осетио када се уверио да је код куће све у реду, да су деца порасла и да су сви здрави, материјално добро обезбеђени јер је отац о свему бринуо, Продановић завршну реч посвећује Крфској декларацији потписаној 20. јуна 1917. Истиче да је значајно то што су декларацијом обухваћени велики уставни проблеми као што су облик владавине, име будуће државе и владара, круна, грб и застава. Продановић записује: Испуњена је донета одлука на Крфу, створена је једноставна и недељива држава Срба, Хрвата и Словенаца, монархија са династијом Карађорђевића на челу. Одушевљење народно и велико весеље на све стране.12)

Исечак из рукописа Милете Продановића; ФОТО: Мина Ерић
Исечак из рукописа Милете Продановића; ФОТО: Мина Ерић

Кроз Ратни дневник 1914-1918 Милету М. Продановића упознајемо као наредника, а потом и поднаредника Прве батерије Шумадијског артиљеријског пука који је међу војницима и комадантима веома поштован. Питање које се намеће након читања дневника јесте следеће: како је Милета М. Продановић живео у мирним временима? Из породичних успомена сазнајемо да је заиста био једна велика личност, вредна сваког дивљења и поштовања. Завршио је гимназију, а потом и Трговачку академију у Бечу. У својим родним Прањанима имао је фонд за школовање сиромашних ђака, а сви они који су имали било каквих поблема у селу, слободно су могли њему да се обрате за помоћ или савет. Давао је људима менице, чак и своје ствари стављао је под хипотеку како би помогао другима. Био је оличење некога на кога се село могло ослонити, а томе сведочи податак да је имао преко сто кумстава. Поред тога, биран је и за председника општине и за посланика. Основао је Чачанску банку и био председник управног одбора Хипотекарне банке у Београду. У име Краљевине водио је лицитације за Србију и био је познат по томе што је био поштен човек коме је светиња била да никога не увреди. То се види и по томе како је доживљаван у својој околини. У тренутку када му мајка умире, 1948. године када је владала немаштина, када су им комунисти одузели све што су стекли, помоћ приликом организовања сахране, пружа му управо један од момака који је био запослен на његовом пољопривредном газдинству које је пре рата било велико.Милета М. Продановић био је богат пре свега у духовном и емоционалном смислу. Са женом Цвијетом имао је велику породицу. Пет кћери које су се удале за пет трговаца и шест синова. Најстарији син Милан био је спреман да настави очев посао, завршио је Економски факултет и запослио се у банци, али 1943. године одлази у заробљеништво, једно време проводи у италијанском логору и живот завршава у Венецуели. Други син Душан је такође завршио Економски факултет и радио је у штабу Драже Михаиловића. Код куће га је пронашла Шеста личка дивизија која га је одвела на стрељање. Живот је изгубио када и Јован Дероко који је био, иако најмлађи, један од најспособнијих командната четничке организације. Дероко је живот изгубио у 29. години, а за собом је оставио књигу Топлички устанак.Тешка судбина задесила је и трећег Милетиног сина, Момчила. Он је завршио агрономију, а био је и резервни капетан коњичке краљеве гарде. Избегавши стрељање на Бањици, у Прањанима га поново проналазе и одводе на стрељање у Горњем Милановцу. Међутим, како је некада седео у клупи са Милошем Минићем, он издаје наређење да Момчила Продановића месец дана, сваку ноћ за редом, изводе на стрељање, али тако да сваке ноћи убију све осим њега. Поред те велике трауме, дочекао је дубоку старост, живео је 90 година и дочекао је да има успешну децу и унуке. Син Божидар, у свету уметности и сликарства познатији је као Божо Продановић. Након завршеног Факултета ликовне уметности у Београду, једно време је радио као професор у уметничкој школи, потом и на ФЛУ у Београду. Његове области биле су сликарство, мозаик и цртеж.

Горњем Милановцу је поклонио своја 82 уметничка дела, у која спадају уља на платну, акварели, мозаици, графике, а у поставци Музеја Другог српског устанка у Такову може се видети још 13 његових дела као и његов сликарски пибор који је касније Музеју даровао Божов син, такође сликар, Милета. Пети син Милете М. Продановића био је Мирослав13), по занимању грађевински техничар који је предавао у Техничкој школи у Чачку.Такође је радио и у Основној школи „Иво Андрић“ у Прањанима где је био наставник техничког образовања. Најмлађи син, Милош, завршио је Електротехнички факултет, једно време је радио као професор и био један од директора у Електропривреди. У Прањанима је био познат као Чика Мишо и био је један од омиљених људи у селу. Када је отишао у пензију, вратио се у Прањане где је држао часове математике многим генерацијама, од вежбања за контролне задатке до припрема за упис у средње школе и факутете. Баш као и његов отац, био је оличење доброте и поштовања, као и сва остала Милетина деца наравно.

Глава овако велике и успешне породице, носилац одликовања као што су Албанска споменице, три Ордена Светог Саве, Медаља за грађанске заслуге, Орден круне, Милета М. Продановић, живот је изгубио 1945. у 61. години када се из Босне враћао у Србију и када су га ухватиле јединице КНОЈ-а и након држања у затвору стрељале у јаму безданку заједно са осталим Продановићевим саборцима и истомишљеницима.

Литература: Милета М. Продановић, Ратни дневник 1914-1918, „Дечје новине“, Скупштина општине, Горњи Милановац, 1994.

Ауторка: Мина Ерић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. На ово питање, као и на многа друга, одговорио нам је унук Милете М. Продановића, Милутин Продановић, 12. фебруара 2017. године у Прањанима који каже: “Он је писао Ратни дневник јер је био на таквом положају да све наредбе од команде и сви извештаји, од врха Шумадијске дивизије, па до војника, ишлe преко њега и он их је уредно бележио и давао je своје виђење о тој ситуацији. Имао је обимну грађу коју је заједно са својом јединицом чувао и носио са собом. Када се завршио рат, он је средио тај дневник, са његовим погледом на цео Велики рат и онда је написао посвету.“ Милутин Продановић још додаје: “Он није имао неки предумишљај, да намерно пише да би то касније оставио него једноставно, он је био војник и у Првом и у Другом балканском рату и у Великом рату. О свим тим ратовима водио је белешке које је на миру, кад се рат завршио средио и од којих је фомирао дневник. Деда је имао тзв. краснопис, они су то учили у школи. Он је завршио Гимназију и Трговачку академију у Бечу и он је једноставно имао исписан рукопис. Направио је једну књигу која се чувала у кући и није изношена из куће. Има један занимљив податак, а то је да је захваљујући мом стрицу Божидару, Добрица Ћосић долазио овде [у Прањане] док је писао Време смрти и читао Ратни дневник.
2. Милета М. Продановић, Ратни дневник 1914-1918, „Дечје новине“, Скупштина општине, Горњи Милановац, 1994, стр. 12.
3. Исто, стр. 216.
4, 5. Исто, стр. 108.
6. Исто, стр.99.
7. Исто, стр. 21.
8. Исто, стр. 128.
9. Исто, стр. 124.
10. Током разговора са Продановићевим унуком, Милутином, схватила сам да овако богати и сликовити описи и књижевни језик имају упориште у богатом читалачком искуству. Милутин Продановић о томе каже следеће: „Он је имао своју библиотеку, био је писмен човек који је завршио школе, путовао је по Пешти, по Бечу, тако да је имао богато искуство. Он је одмах после рата ушао у књижевност, а то је преко његовог ратног друга, Стевана Јаковљевића. Деда се помиње у Српској трилогији као домаћин и трговац из Прањана који је водио дневник.“
11. Милета М. Продановић, Ратни дневник 1914-1918, „Дечје новине“, Скупштина општине, Горњи Милановац, 1994, стр. 261.
12. Исто, стр. 271.
13. Отац мог саговорника Милутина.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *