R.I.P. KNJIŽEVNA KRITIKO

Polazeći od pretpostavke Milana Radulovića, da profil moderne književnosti ne stvaraju književnici, nego kritičari; i pretpostavljajući da je moderna književnost uglavnom trivijalna, nameće se pitanje – da li je sve manje dobre književnosti ili zahvalne književne publike? A to je sholastizam jednak onom poznatom: šta je starije – koka ili jaje?Stoga, ako sve pretpostavke okačimo mačku o rep i zanemarimo pokušaje racionalizovanja trenutnog i ne baš sjajnog položaja autora, čitalaca i književnosti uopšte, jedna stvar je jasna – valjana književna kritika je mrtva (ili barem tako zaudara). A odgovornog je, de facto, teško uloviti.

ilustracija-ljubomira-u-jelisijumu-izdanje-iz-1858-godine-sklonost
ILUSTRACIJA “LjUBOMIRA U JELISIJUMU”, IZDANJE IZ 1858. GODINE

Godine 1817. Vuk Karadžić piše oštru kritiku na Vidakovićev roman „Ljubomir u Jelisiumu“. A c obzirom na to da je ovo prva dokumentovana kritika u srpskoj književnosti uopšte, s pravom se može Vuku dodeliti i titula osnivača kritike kod Srba. Kao i sva druga njegova dela, tako je i ova kritika kompleksna, sistematična i bespoštedna.

Na početku pomenute recenzije, Karadžić iznosi mišljenje o stanju na tadašnjoj književnoj sceni : „ Do danas se gotovo nijedan spisatelj ne nadje da postavi pravila po kojima će pisati, nego kako mu padne na pamet. Kako koji pero zereže da piše, on već odma počne misliti kako jezik popravljati, a ne kao će ga učiti“.

Dalje ističe da sadržina romana nije koherentna, da nema glavne teme i sve to teško može da prati i recezent i čitalac. Pisac „ … Na mnogo mesta ne zna šta govori, mnogo bunca kao baba u bolesti i pravi magarcima svoje čitatelje, ili samoga sebe… Ne zna ni istorije ni geografije, ni logike, ni poezije, ni retorike; niti zna šta je moral, ni stid, ni učtivost; niti poznaje karaktera naroda našega, ni ništa.“

Ako Vuka Karadžića smatramo osnivačem književne kritike, Jovana Skerlića zasigurno možemo nazvati njenim utemeljivačem. Skerlić je poznat i po svojoj reformatorskoj ulozi i inovacijama koje uvodi  iz razloga što ne prihvata nijednu raniju podelu, te  stvara potpuno novu periodizaciju srpske književnosti, koju će prihvatiti ili modifikovati i budući istoričari i kritičari. Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, bio je za pozitivnu naučnu metodu u književnoj kritici, ali za razliku od svog učitelja, više je polagao na sadržaj nego na formu i koristio je više impresionistički, biografski i sociološko – istorijski metod u književnosti. Medjutim, njegova kritika je često bila opisna, a snaga dobre kritike je upravo u umeću kombinovanja subjektivnog mišljenja sa objektivnošću i njegovo prezentovanje na pravi način, što podrazumeva da i ona sama mora biti kreativna i prijemčiva krajnjem recipijentu.

"I kad crni sanduk, na konopce duge
U dubinu spušten, krupna zemlja zasu,
Samo vrisak majke, glas beskrajne tuge,
Očaja i bola, po groblju se rasu...
I duboko u noć zvonio je tamo
Kao glas iz groba promuko od bola;
A ledeno nebo ćutalo je samo...
I kapala voda sa drveća gola..."

O Dučićevoj poeziji, Skerlić kaže da je najbolja stvar u celoj zbirci. Kada mu je tu pesmu Dučić prvi put čitao, u Ženevi, u jesen 1889. osetio je silnu emociju, te navodi kako su pomenuti stihovi najimpresivnija, najpoetičnija stvar koja je iz njegovog pera izašla. Pesmu svrstava medju najbolje što je dala cela naša pesnička škola i da je mogla izaći samo iz pera pravog pesnika. Za Dučića kaže i da je najbolji mladji liričar u našoj književnosti.

jovan-ducic1

Američki književni kritičar, romanopisac i profesor humanistike, Harold Blum, tvrdio je da je pisanje književne kritike isto što i pisanje poezije. Sa tog stanovišta, kritika, iako je racionalana disciplina i objektivna spoznaja dela (donekle, jer je stvarna priroda dela sadržana ipak u samom delu), kritika je, ili bi trebalo da bude, umetnost sama za sebe. Istina, književna kritika je oduvek bila nepopularna za čitanje. Ipak, bila je žanr, imala je istraživačku, kreativnu i stvaralačku formu. Kritičkom osećaju podredjeni su svi delovi kritičkog teksta – ideje, sudovi, analize. Danas, nažalost, i njena funkcija se svodi uglavnom na informativnu formu. U odnosu na akademsku kritiku koju pišu stručna lica za uži krug čitalaca, uglavnom u specijalizovanim časopisima ili zasebnim monografijama, medijski prostor novinska kritika zauzima u dnevnim, mesečnim ili periodičnim publikacijama i cilj joj je da široj publici predstavi nova dela i oceni njenu vrednost. Iako joj je uloga upravo formiranje aktuelne književne scene i mora postojati u njoj informativni momenat, ne sme se oslanjati isključivo na njega. Ne sme se zanemariti iskazivanje stručnog kritičkog stava, mora biti promišljena, aktivna, agilna i raznovrsna, a opet, prijemčiva široj publici. Medjutim, novinska kritika danas se svodi uglavnom na informaciju da je neka knjiga objavljena i u većini slučajeva insistira na afirmativnom i promotivnom pristupu i to je ono što je stavlja u marginu aktivnih književnih tokova. Ono što je sahranjuje.

Osamdesetih godina dvadesetog veka književna kritika je donekle još i bila  popularna, ali prelaskom u devedesete i prelaskom nacije iz mislećih ljudi u ovce za šišanje bez kritičkog mišljenja i stava, i naša draga kritika, pokoj joj duši, gubi publiku, samim tim i one koji za tu publiku pišu.
Teži se izbegavanju konflikta, prenošenju negativnih emocija, pa se tako lakše podilazi uredjivačkoj politici koja favorizuje afirmaciju novoobjavljene pisane reči, a zanemaruje poredbeni momenat, te se o vrednovanju nekog teksta ništa ni ne zna, jer vrednosni sud ni ne postoji. Činjenica da se ne priča o tome da je zamrlo iskazivanje objektivnog mišljena stručnjaka jednaka je činjenici da se takva situacija prihvata. A šta smo time dobili? Postoji gomila pisaca čija imena svi znamo, ali njihove tekstove nismo čitali ni vi, ni ja, a ako bismo i pokušali, shvatili bismo da je upravo to što kritika ne postoji, njih dovelo na presto hvalisavih, popularizovanih i samoprozvanih pisaca.

Kao odgovor na pitanje da li je i koliko književna kritika postala površna i obezvredjena od vremena njenog nastanka u Srbiji do danas, možemo prelistati dnevne i periodične publikacije i sami zaključiti koliko je zapravo medijskog prostora kritici posvećeno i da li je taj prostor pravilno iskorišćen; i zapitati se koliko kritike i recenzije ispunjavaju norme parcijalnog ili kompleksnog pristupa, proučavanje odredjenog fenomena, deskripcije ili jezika i uopšte proučavanje osobenosti književnog dela različitim istraživačkim metodama.

jovan_skerlic_1887-1914Na stranu naučna akademska kritika, o kojoj ovde nije reč, savremena kritika sve više liči na reklamu i promociju i to je poražavajuća činjenica koja se prećutkije.

Danas kritici, dugo nakon smrti, držimo opelo, shvatajući da je bez nje Dostojevski tek galamdžija koji jadikuje o svojim egzistencijalnim mukama, a neka savremena književniccaah – oličenje prefinjene kreativne inteligencije.

Ali, ono što nismo čitali kao da i nije napisano, tako da svi imamo mogućnost izbora i odlučiti da li ćemo podilaziti, po svaku cenu, glorifikovanju afirmativnosti današnjih kritičara ili oplakivati odavno mrtvu moć dobre kritike, i nadati se bar da se njena propast neće zataškavati i ignorisati.

(Dobra književna kritiko, večna ti slava!)

Autorka: Nevena Kovačević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *