Putujem ili mi duša umire

(Matijas Enar, Zona, Akademska knjiga, Novi Sad, 2008)

Domovina je tamo gde ti je dobro. Gde sam sa sobom možeš u miru da provodiš vreme – svestan da onaj ko ti treba si, zapravo, sam ti.  I kad nije sve sasvim dobro, docrtaj. Ti. Napravi sam svoje boje. Nekad život moraš malo i da docrtaš – onda ti se svidi.

Matijas Enar (Mathias Énard) rodjen je 1972. godine, studirao je arapski i persijski jezik i više puta boravio na Bliskom istoku. Živi u Barseloni. Enarov roman Zona (2008) kritičari su proglasili za jednu od najoriginalnijih knjiga i za njega je dobio više francuskih i medjunarodnih nagrada. Dobio je i nagradu Gonkur za 2015. godinu za roman Busola.

Objavio je romane: Savršenstvo pucnja (2003, Nagrada pet kontinenata frankofonije), Ploviti Orinokom (2005) i Zona (2008), roman ovenčan Decembarskom nagradom 2008. godine i nagradom Livr Anter 2009. godine. A za roman Pričaj im o bitkama, kraljevima i slonovima dobio je Gonkurovu nagradu gimnazijalaca (Prix Goncourt des Lycéens) za 2010. godinu.

Ta knjiga je iste godine nominovana i za Veliku nagradu za roman Francuske akademije (Grand Prix du roman de L’Academie française), kao i za glavnu Gonkurovu nagradu (Prix Goncourt).

Roman  Zona sa francuskog je prevela Andja Petrović. Knjiga je ispunjena pričama, raznim pričama sa različitih putovanja. Pripovedanje započinje citiranjem Ezre Paunda i Jehude Amihaja, a priče pričaju svedoci, žrtve, avanturisti, istoričari, filmski stvaraoci, novinari. Osvetljeni su mnogi krajevi sveta.  Damask, Zagreb, Barselona, Bejrut, Rim, Beograd, Alžir i Sarajevo, samo su neka mesta koja su poslužila kao inspiracija za nastajanje svake priče pojedinačno. Priče su različite, ne nadovezuju se uvek jedna na drugu iako sve zajedno čine jednu celinu.

Shodno tome, za roman možemo reći da poseduje prstenastu kompoziciju jer postoji okvirna priča koja usko povezuje sve ostale segmente. Tumačenje samog naslova daje autor već nakon nekoliko stranica navodeći da zonom (the area) naziva prostor na kome se odvija trgovina, uglavnom oružjem.

Motiv putovanja, motiv nasilja, razni opisi oružja, vojne trupe, borbe koje su obeležile čitav jedan vek, ali i ljubavni motivi predstavljeni su u dvadeset i četiri pevanja izrečena kao kakva Ilijada našeg vremena. Roman je ispripovedan u prvom licu (ich forma).

Svojim sadržajem podseća na ispovest koju priča pripovedač, a pored njega svoje priče pričaju i likovi. Primetan je savršen osećaj za detalj. Roman je prožet i nizom dijaloga koji se odvijaju medju likovima romana koji uglavnom prenose utiske stečene za vreme boravka u nekoj državi. Osim dijaloga, data je i deskripcija koja potkrepljuje ono što je u dijalozima dato samo u naznakama.

Ribarske kuće nagnute svojim plavim ili oker zidovima prema kanalima, stubovi pravilno postavljeni, pravilni a krivi a ispod njih sve kamen do kamena, a ja i voz putujemo kroz crnu noć, čak i da umrem na ovom sedištu, voz bi me odvezao do odredišta, a na železnicama postoji neka upornost, slična onoj u životu, evo me postajem idiot i filozof (Enar 2008: 45).

Za više od deset godina rada u obaveštajnim službama (u raznoraznim mestima medju kojima se ističe Alžir ali i druge zemlje Bliskog istoka) glavni lik, za vreme radnog procesa, prikupio je podatke svih terorista, napadača, bunotvnika, uzurpatora… jednostavnije rečeno, svih onih koji su ugrožavali drugost i druge.

Upravo po opisima koje autor iznosi opisujući ovakve situacije, jasno se vidi koliko je empatije poseduje govoreći o svakome ko je bio ikada ugrožen, zlostavljan i uplašen. Bilo zbog čega, bilo od koga.

Kroz roman se provlače i ljubavni motivi počevši od lepe Marijane iz Kaira. NJen lik kao da je tu da odvuče pažnju dok pisac govori, s jedne strane, o vojnicima koji izgovarajući in sha allah, allahy a lam, la hanjla, nemilice streljaju bradonje, a sa druge strane, o materijalima koje on mora da prenese sa jednog mesta na drugo.

,,Oni pucaju, lepa Marijana namešta kosu, oni ih nemilice ubijaju, Marijanina kosa u meni izaziva antičke strasti, oni su gotovi, Marijana je moja“ (Enar 2008: 56).

Autor je kroz likove uspeo da opiše različite sfere društva. Likovi su mnogobrojni, a nijedan lik nije definisan do kraja, uglavnom su njihove osobine date u naznakama. Kroz prostu priču o putnicima, o dogadjajima, nezgodama i lepotama dalekih krajeva, autor je uspeo da prikaže i surovost života, značajnost prijateljstva i to koliko jedan trenutak može da odredi čitav jedan život ili više njih. Govoreći o trenucima koji menjaju život, Matijas Enar navodi mnoge ratove, revolucije, terorističke napade, gradjanske sukobe koji su promenili živote njegovih junaka.

Jun 1939. godine, signal zatvoren izmedju sveta koji će upravo biti izbrisan i onoga koji još treba uništiti, mene je čekala žena, u godinama kada je sve teže, podmuklije i silnije a meni se gadila pomisao da nastupa nešto što me uznemirava i što me tera, bez daha sam pretrčao brda, išao po njivama koje su klijale, izašao iz voza i pustio da mi hladnoća meseca miluje pleća ne bi li se malo smirio u ovoj zbunjenoj samoći (Enar 2008: 98).

Ukoliko bismo želeli da izaberemo jednu sliku kojom bismo predstavili nasilje čitavog jednog veka, onda bismo, bez sumnje, mogli da sliku stvaramo na osnovu Enarovih opisa. Koncizno a ipak sa mnogo empatije.

Jezik u romanu je jednostavan, koncizan, nedvosmislen. Tačka se ne pojavljuje često, a sa druge strane svaki zarez je graditelj značenja, kao i reči, što navodi na pomisao da je delo sazdano precizno i domišljeno što njegovu strukturu čini nepromenjivom, apsolutnom jer svaka reč u delu, svaka sintagma i rečenica igraju važnu ulogu u formiranju strukture.

 Autor dosta pažnje pridaje opisu Turske, posebno opisu Bosfora i Istanbula. Čak i fizički izgled nekih likova (u većini slučajeva izgled žena) poredi sa lepotama koje je on mogao naći i videti samo u Turskoj.

Nisam je voleo ali je imala oči lepe kao Bosfor, plave kao Bosfor, tople kao Bosfor. Imala je stas i dostojanstvo kao Turska.

Ipak, opisi putovanja zauzimaju ključno mesto u romanu. Za oko petnaestak godina nekontuiniranog boravka na prostoru koji je sam autor nazvao Zona prikupio je sećanja i zapažanja drugih ljudi o mnogim krajevima sveta ali i on sam dosta proputovao. Iako putovanja nisu bila uvek isplanirana, već prisilna, autor teško prihvata činjenicu da nekad neće putovati.

,,Zbogom, vrata se zatvaraju grob se zatvara, zbogom upadam u slepi kolosek, čelične ruke me čekaju, potrebna su mi nečija ramena da se smestim kao šaljivo dete prijatelj mi nudi cigaretu i pljugu, poslednju pljugu pre kraja sveta“ (Enar 2008: 101).

Čitajući roman Zona ono što ne može proći neopaženo jeste nedostatak znakova interpunkcije i to posebno tačke.  Desetine i desetine stranica su  popunjene tekstom, a da tačka ne postoji. Poglavlja, takodje, ne počinju velikim početnim slovom.

Ono što daje jednu posebnu čar ovom romanu jeste to što su verovatnoće male da će čitalačka publika zalutati, da će se pogubiti u svim tim rečima bez interpunkcije. Naprotiv, roman, iako zahteva punu koncentraciju, nimalo nije komplikovan za čitanje.

Autorka: Ajla Selimović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *