Prototip signalističkog super-čitaoca

(Jelena Marićević, Legitimacija za signalizam, Beograd: Everest-media, 2016)

Za otključavanje signalizma potrebno je bezbroj ključeva ili jedan koji otvara sve brave, raskovnik, llave maestra. To je dvostruka prednost. Jedan ključ iskoristiće istraživač koji u signalizmu traži svoje primarno polje istraživanja, pa će tako iščitati signale iz perspektive intertekstualnosti, jezičkih eksperimenata, srednjovekovne književnosti itd. Signalizam dopušta takav pristup, štaviše, njegova raznolikost i računa sa time da će zainteresovati čitaoce sa sasvim udaljenih tačaka. Tako je čitaocu signalizam sporedan, a signalizam time dobija sporednog čitaoca. Ipak, neuporedivo vrednija veza za obe strane nastaje kada se pojavi signalistički super čitalac.

Jelena Marićević, na koju jasno ukazujemo sintagmom „super čitalac“, sabira svoje dugogodišnje signalističko čitalačko iskustvo i pravi novom čitaocu prolaz u signalizam. Kako se i očekuje, eseji su raspoređeni promišljeno, a ima ih, sasvim slučajno, trinaest (što je uz broj jedanaest jedan od važnih i mističnih brojeva signalizma (v. Marićević 2016: 39-42)). Predgovor kratko napominje da se očekuju „snimci živog signalističkog bića“ (Marićević 2016: 9) sakupljeni u mozaiku. Ova dva pojma, koja prepoznajemo kao ključne reči predgovora, bave se dvema izuzetnim karakteristikama signalizma. Signalističko biće, koje uporno preživljava od kraja pedesetih godina prošloga veka do danas, sutra, kraj se ne nazire, dobar je primer za evoluciju. On se neprestano transformiše, dopunjava, doživljava neočekivane metamorfoze i od svakog dela iskustva (čoveka, sveta, računara) pravi sebi habitat. Tako se signalista – istraživač bavi snimcima, ali i beleženjem svežih kadrova. Mozaik, druga krajnje inspirativna reč, podsetiće na skupinu signalističkih žanrova, tema, postupaka, ali i, konkretno, na vizuelnu poeziju kojoj je dobro poznat ovakav pristup. Autorka, dakle, već u predgovoru progovara o složenenosti ovoga pravca.

Ukupno uzev, stiče se utisak da Jelena Marićević pokušava čitaoca da uvede signalizam vrlo postupno, poučena sopstvenim iskustvom. Ona, naime, u intervjuu koji sledi eseje, priznaje da je i sama imala problem da pronađe „ulaz“ u signalizam (v. Marićević 2016: 160). Tako, primera radi, u prvom eseju, autorka raspravlja o signalističkom čitaocu, čiji razvoj neopaženo može početi već u detinjstvu, potom obaveštava čitaoca o signalizmu, šire – neoavangardi, da bi, na posletku, čitaocu ukratko pokazala u kojim smerovima može da se kreće njegovo buduće istraživanje. Paralela povučena između Miroljuba Todorovića i Miše Radivojevića, odnosno signalizma i filmova crnog talasa, poziva na saradnju čitaoca sklonog sedmoj umetnosti, ali isto tako pokazuje različite vrste ispoljavanja umetnosti u neoavangardnom kodu i načinu razmišljanja. Onim tradicionalnijim istraživačima se predočava veza signalizma i drugih epoha, što je već rezultiralo nekolicinom radova koji su signalizmu prišli iz te perspektive.1) Prvi esej u nizu govori i o brizi, kako autorke, tako i signalizma, za odsustvo kritičkog mišljenja, zaokupljenost novcem, uopšte materijalnim, pa tako vidimo i komunikaciju sa savremenim problemima. Ovakav odabir segmenata signalizma pokazuje da je autorka promišljeno izabrala početak svoje knjige, jer na jednom mestu stapa čitaoca, pisca, književnost, umetnost, humanizam.

Dalji radovi opet na umu imaju čitaoca, kojima Jelena Marićević može služiti i kao pouzdana primarna literatura, ali i kao usmerenje ka korisnim istraživanjima i razmišljanjima o signalizmu, koje nesebično preporučuje. Osim signalističkih referenci, čitalac se susreće sa katkad krajnje končetističkim spregama sa raznolikim piscima, delima, misliocima, što jeste odlika esejistike Jelene Marićević. Ovakva mesta ćemo dvostruko komentarisati. Najpre, pregršt povezivanja ne mogu uvek naći opravdanje, često iza njih stoji isključivo autorkina intuicija i imaginacija, ali se njihova vrednost može meriti i u bezbrojnim asocijacijama koje se javljaju čitaocu. Dakle, ono što u datom trenutku nije nepobitna činjenica ili zapažanje o posmatranom, može se transformisati u ideju koja će to biti. Naredna stvar koju smo o ovoj karakteristiki autorke želeli da kažemo je u svetlu signalizma. On, naime, dopušta, čak želi čitaoca koji će signalizam predstaviti kao otvoreni pravac. Teži različitim čitanjima, pa mu neobični pristupi često više prijaju od onih na koje smo navikli. Tako Jelena Marićević neke od svojih eseja počinje anegdotama, svojim iskustvima, ona, zapravo, želi da polemiše sa budućim čitaocem. Izražava se mišljenje i očekuje se reakcija, što često ima plodotvoran efekat. Jelena Marićević, vidno je, po svaku cenu nastavlja razgovor o književnosti.

Vratimo se konkretnim pitanjima kojima se autorka bavi tvrdnjom da je knjiga Legitimacija za signalizam odlično polazište za gotovo svako istraživanje ovoga pravca. Tamni vilajet od vrbovog pruća razotkriva epistolarne forme i mejl-art. Autorka svedoči o drevnoj formi koja u signalizmu, kako i očekujemo, nanovo prelazi granice na koje smo navikli. Primer prepiske sa Marinom Abramović čini ovaj rad naročito primamljivim i aktuelnim, uzevši u obzir današnje interesovanje za umetnicu, što autorku eseja karakteriše istančanim osećajem za moderne tokove umetnosti. Dnevnike neoavangarde autorka osvetljava malim literarizacijama, koje signalizam dopušta, pa imamo plovidbu od nenaučnog ka naučnom pristupu. Ovaj rad sledi Facebook signalizam, koji je vrsta savremenog dnevnika (dakle imamo lep sled misli), na šta se nadovezuje prikaz Čak i Sfinga ima oči, što je analiza Todorovićevih esejističkih munjograma – kratkih fragmenata razmišljanja o umetnosti, poeziji, humanizmu itd. Autorka kreće od nešto duže, dnevničke forme, nastavlja kratkim zapisima sa društvene mreže, da bi stigla do sažetih munjograma, za koje kaže da su „preneti na hartiju u vidu jezgra ili atoma najblistavijih misli“ (Marićević 2016: 68). Čitalac saznaje i o signalističkoj poeziji, prevođenju, koje je svakako izazov neoavangarde, a pomen zaslužuju eseji Veliko banditsko srce Miroljuba Todorovića i Libertenski dijalog: Eros i Po(r)nos signalizma. Prvi nas podseća na Drainca i Todorovićev razgovor sa njime. Drugi uvodi Savu Damjanova kao pisca unekoliko bliskom Todoroviću. Jelena Marićević vezu nalazi u erotskim elementima, njihovom ostvarivanju, efektu i opravdanosti. Ovaj esej čitaoca upoznaje sa erotskim i njegovim manifestacijama i, interesantno, prikazuje „pornos“ kao odraz današnjice i hvatanje u koštac sa njim. Šatro signalizacija baca svetlo na signalističku prozu i priča o slengu i šatrovačkom, o metaforama bez uzvišenosti i njihovoj, katkad, zavidnoj efektnosti. Poslednji esej govori o simbolici zvezda, a u nekom dubljem sloju daje završnu reč autorke o signalizmu, njegovim stremljenjima i potencijalima.

Jelena Marićević knjigom Legitimacija za signalizam zaista ostvaruje naslovljeno. Pažljivim i vrednim čitanjem približava signalizam svakom čitaocu i, što je signalizmu izuzetno značajno, stvara nove redove signalističkih super-čitalaca. Bez okolišanja ćemo reći da je autorka pokrenula talas mladih istraživača, te da su, signalizam i autorka, jedno drugom postali nasušni. Autorka uspeva da sa svakim razgovorom o književnosti poveže signalizam, a razgovora o signalizmu više nema bez njenih odličnih eseja.

Naslovna fotografija: Vizuelna pesma, Jelena Marićević

Autorka: Danica Trifunjagić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Spomenimo, na primer, rad Isidore Ane Stambolić Teme srpskog srednjeg veka u signalizmu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *