Prokleta Jerina u istoriji i poeziji

Srpska vlasteoska i vladarska porodica Branković, čiji se koreni u nekim izvorima dovode Nemanjićima, ostala je živo upamćena u usmenoj tradiciji. Viševekovna legenda o Vukovoj izdaji, koja se proteže još od Orbinovog Kraljevstva Slovena, uspela je da se, zajedno sa drugim legendama, ubaci u tokove usmenih pesama. Time se prokletstvo Brankovića, kao poslednje svetorodne srpske vladarske loze, ne zaboravlja ni u narodnoj pesmi, ali se po jednom broju pesama prokletstvo sa muškog dela porodice prenosi na „ženu strankinju“. Proučavajući lik proklete Jerine u pesmama iz Vukove zbirke Srpskih narodnih pjesama možemo uočiti dosta negativnih refleksa koji su nastali u usmenoj tradiciji, a preneli su se na njenu sliku u narodnim epskim pesmama. Zato ćemo pokušati da, polazeći od istorijskih činjenica, sagledamo način na koji je prikazana u poeziji.

Naša srednjovekovna istorija ne pamti mnogo istaknutih ženskih vladarki, ali ipak jedna žena ostaje urezana jače u narodnu svest nego ostale, zauzimajući time jedno od prvih mesta u usmenoj tradiciji. Ta žena je bila Irina iz carske kuće Kantakuzina, kojom se Djuradj Branković oženio u vreme vazalstva pod Turcima, decembra 1414. godine. Ne zna se koliko je tačno godina imala Irina kada se udala za Djurdja, ali je sigurno bila mnogo mladja od njega i pretpostavlja se da mu je rodila tri sina (Todora, Stefana i Lazara) i jednu kćer (Katarinu). Medjutim, ovi podaci se ne mogu uzeti kao sasvim tačni, budući da je despot pre Irine imao još jedan brak sa nekom „trapezuntskom princezom“, (Fajfrić 2006: 26), sa kojom je takodje imao nekoliko dece. Sasvim je izvesno da su kćerke Mara i Jelena deca iz njegovog prvog braka, dok za Grgura to već nije tako sigurno. O despotu Djurdju Brankoviću govori se kao o sposobnom vladaru, te je bilo teško njegovoj ženi da dodje do izražaja u političkom životu. Ipak, jasno je da je Djuradj cenio karakter despotice Irine, uvažavajući njene političke sposobnosti. Najbolji dokaz za to je činjenica da je despot ostavio vlast države na samrti ne samo svome sinu Lazaru, već i svojoj ženi. Milo Vukčević je, proučavajući narodna predanja o despotici Irini (ili prokletoj Jerini, kako je u zapamćena u narodnoj tradiciji), zaključio da je narodna tradicija očuvala tri oblika u kome se pojavljuje njen lik: u pesmi, pripoveci, i legendi, kao i da narodne epske pesme prikazuju dvojako despoticu Irinu – veći deo je ocrtava najcrnjim bojama, dok je drugi, znatno manji, prikazuje kao pametnu ženu, ženu državnicu, dobru i vernu suprugu (Vukčević 1934: 12). Narodno predanje je bacilo na Djurdjevog oca i celu njegovu porodicu jednu od najtežih anatema, koja nije bila zaslužena. Stoga, ne možemo da ne primetimo da se sa Jerininim prokletstvom u narodnoj poeziji dešava skoro isto ono što se desilo u usmenoj tradiciji sa kosovskim izdajstvom Vuka Brankovića. Kao i izdajstvo, tako je i Jerinino prokletstvo nezasluženo i istorijski neosnovano. U Srpskim narodnim pjesmama Vuka Stefanovića Karadžića ostalo je zabeleženo nekoliko pesama koje svedoče o njenom liku i načinu na koji je prikazana ne samo u narodnoj tradiciji, već u poeziji uopšte.

Razloge za nastanak predanja o prokletoj Jerini istoričari uglavnom traže u njenom poreklu i u vezivanju despotice za gradnju Smedereva (Pešikan-Ljuštanović 2007: 117). Predavši Madjarima Beograd, a izgubivši Kruševac i Golubac, Djuradj Branković je ostao bez ijednog velikog utvrdjenog grada, te on poče žurno da gradi Smederevo, što je zahtevalo ogromne finansijske i ljudske napore, te narodna tradicija kazuje kako je tada nametnut težak kuluk koji je praćen mnogobrojnim ljudskim žrtvama. Ovim radovima je, kako se pretpostavlja, u potpunosti rukovodio mladji Jerinin brat Toma Kantakuzen, dok je tvrdjavu projektovao stariji Jerinin brat Djordje, arhistratig i fortifikator (Fajfrić 2006: 40). Ova činjenica može biti izvor za narodno predanje po kome je za svu muku koja je pratila izgradnju grada bila kriva upravo Jerina, o čemu svedoči i poznata pesma iz Vukove zbirke Starina Novak i knez Bogosav (SNP III: 1), u kojoj knez Bogosav pita Starinu Novaka zbog čega se odmetnuo u hajduke. Starina Novak, u čijem liku je ostalo sećanje na istorijske junake Novaka Debelića i Babu-Novaka (Milošević-Djordjević 1996: 236), odgovara da mu je bilo za „nevolju ljutu“ jer:

„Kad Jerina Smederevo gradi,
pa naredi mene u argatluk,
argatovah tri godine dana,
i ja vukoh drvlje i kamenje,
sve uz moja kola i volove…“ (SNP III: 1)

Ipak ni to ne bi Novaka oteralo da ode u hajduke, već je kap koja je prelila čašu bila ta što Jerina:

„…pozlaćuje vrata i pendžere,
pa nametnu namet na vilajet,
sve na kuću po tri litre zlata,
to je, brate, po trista dukata.“ (SNP III: 1)

Dakle, razlog Starine Novaka za odmetanje u hajduke je neosetljivost Jerine za napaćeni narod, koja podiže zlatna vrata i prozore naočigled patnje seljaka, i kako će u narednim stihovima pesma pokazati, tursko iživljavanje nad rajom. Mnogobrojne ruševine starih gradova i gradjevina uopšte su vezane imenom ili postankom za despoticu Jerinu, te nije neobično da pojedina predanja govore o njenim graditeljskim poduhvatima i o nastanku sela oko tih gradjevina.1) Kada je trebalo naći krivca za patnju naroda, narodna pesma i tradicija nisu okrivile Djurdja za to stanje, već despoticu Irinu, što sigurno mora imati veze i sa njenim grčkim poreklom, i to možda upravo zbog „onih mnogobrojnih Grka, koji su kao majstori, nadzornici i činovnici bili zaposleni na gradjevinama“ (Vukčević 1934: 62). NJeno grčko poreklo se u pesmi Ženidba Djurdja Smederevca zamenjuje dubrovačkim poreklom, jer je u pesmi Jerina kćerka dubrovačkog kralja Mihaila, što se vidi u početnim stihovima:

„Kad se ženi Smederevac Djuro,
na daleko zaprosi djevojku,
u lijepu gradu Dubrovniku,
u onoga kralja Mijaila..“ (SNP II: 79)

Ova pesma je privlačila pažnju naših naučnika jer je u njoj rečeno da je Jerina Latinka, a ne Grkinja, što ima smisla, i to ne samo zbog Djurdjevog i Jerininog boravka u tom gradu, već zato što se pamtio i dolazak neveste Djurdjevog sina Lazara u Dubrovnik (Redjep 1990: 49). Nije nepoznato da naše narodne pesme čuvaju izvesnu antipatiju prema Grcima, koja se povećala u doba kada je bilo najjače stvaranje naše narodne poezije. Nasilno nametanje grčkog bogosluženja kada je fanariotsko sveštenstvo proteralo naše više sveštenstvo je tu antipatiju samo povećalo (Vukčević 1934: 21). Narod je sigurno preneo tu mržnju na sve Grke uopšte, pa se možda zato izostavlja u ovoj pesmi činjenica da je Jerina bila Grkinja, te se zamenjuje drugim, malo pogodnijim poreklom. Interesantno je da se Jerina javlja Grujici u pesmi rečima:

„’Stani malo, dijete Gruica!
Pa mu baci jabuku od zlata:
‘Naj to tebe, dijete Gruica,
ako tebe do nevolje bude,
neka znadeš, dje Jerina sjedi’“ (SNP II: 79).

Moramo imati na umu da jabuka ima izraženu bračnu simboliku, kao i da su muškarci u okviru svadbenog obreda ne samo ugovarali brak, već i fizički obavljali razmenu, dok je „žena bila dar ili roba koja cirkuliše, čime se vršilo njeno opredmećivanje i pasiviziranje“ (Karanović 2010: 99). Budući da ova narodna pesma govori o ženidbi Djurdja Jerinom, može se posmatrati i iz aspekta svadbenog rituala, odnosno onog trenutka kada dever „kupuje“ nevestu, s tim da je darivanje u pesmi pomenuto samo u obraćanju Marka kralju:

„Hodi kralju, da se darujemo,
darujemo i da s’ oprostimo,
što je koji učinio kvara“ (SNP II: 79).

Možemo primetiti da je u ovoj pesmi iz Vukove zbirke ona prikazana u izrazito pozitivnom svetlu, jer uspeva da spasi svom budućem mužu život, govoreći mu da ne sluša njenog „starca baba“. Time narodni pevač nagoveštava da će biti dobra i verna žena, koja će učiniti sve za svog muža.2) Ipak, pesma govori o vremenu pre zvanične ženidbe, odnosno pre nego što se Djuradj oženio Jerinom. Sasvim je druga priča sa pesmama iz Vukove zbirke koje govore o periodu kada je postala vladarka.

Po narodnoj tradiciji, Djuradj je bio pod uticajem svoje žene Grkinje, strankinje, koja je ne samo vladala umesto njega već činila Turcima odredjene ustupke i donosila zlo narodu, pa čak i sopstvenoj porodici. Zato se u nekim pesmama ističe pojedinac kao zaštitnik vlastele i države od Jerinine samovolje. Taj pojedinac je Oblačić Rade, u kome je verovatno u epskim pesmama sačuvano sećanje na čelnika Radiča Postupovića, ili velikog vojvodu Radoslava Mihaljevića, istorijsku ličnost velikaša Stefana Lazarevića i Djurdja Brankovića (Milošević-Djordjević 1996: 177). U pesmi iz Vukove zbirke, Oblak Radosav, Rade je taj koji je naučio „dvije vojevode“ da „ne drže vjere u Jerini“ (SNP II: 83). On prebacuje Djurdju što je Jerini dopustio da pogubi tolike vojvode, čime je demonstrirana njena svemoć nad vojvodama, pa i samim despotom. Medjutim, kada Jerina počne da preti i njemu i unuku Zmaj-despotu Vuku, on je tako lako udario da je „sa crnom zemljom sastavio“. Jerina, dakle, radi protiv vlastitog poroda, i pokazuje spremnost da obesi svog unuka, jer kaže: „i tebe ću sjutra objesiti sa unukom Zmaj-despot Vukom“ (SNP II: 83). Ona je kriva u drugim pesmama i za „oslepljenje vlastitih sinova, bilo zato što ih loše savetuje, navodeći ih na neprimereno ponašanje, bilo zato što ih kleveće kod turskih vlasti i sklapa zaveru sa kćerkom“ (Pešikan-Ljuštanović 2007: 102). Time se lik Jerine vezuje za vešticu, koja je po Vukovom tumačenju „žena koja (po pripovijetkama narodnim) ima u sebi nekakav djavolski duh, koji u snu iz nje izidje i stvori se u lepira, u kokoš ili ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, osobito malu djecu“ (Stefanović Karadžić 1969: 66). Medjutim, veštica je poznata po tome da radi protiv vlastitog poroda; u narodu se čak drži da „žena ne može biti veštica dok ne pojede sopstveno dete“ (Djordjević 1953: 22).3) Na taj način njen lik dobija novu dimenziju: ona više nije neko ko ugrožava samo državu svojom samovoljom, već i svoje potomstvo. Druge pesme opevaju i porodični lom Brankovića, opevajući sukob Jerine i Mare sa Vukom, Grgurom, Stefanom i Jovanom, sagledavajući ga u drugačijem svetlu nego istorija. U ovim sukobima Djuradj Branković najčešće je opevan kao „nemoćni posmatrač, koji ne može da spreči Jerinina zločinstva“ a redje kao neko „ko se suprostavlja Jerini, kao osvetnik oslepljenih sinova“ (Pešikan-Ljuštanović 2007: 102).  To nam dosta govori o negativnoj slici Jerine, koja ne sluša nikog, čak ni sopstvenog muža, kojeg je po narodnoj tradiciji žena obavezna da sluša, jer je muž gospodar žene u tradicionalnoj kulturi. Kao i u ovoj pesmi iz Srpskih narodnih pjesama, tako i u mnogim drugim iz ostalih rukopisa i zbirki, Djuradj je oslikan kao igračka u Jerininim rukama, koja ne čini ništa da se suprotstavi svemoći svoje okrutne žene.

Jedan od vrlo teških grehova koji narodna tradicija pripisuje despotici Jerini je i njena odanost Turcima, posebno njenom zetu sultanu Muratu II. Tako je u najkraćoj poznatoj pesmi o Jerini iz Vukove zbirke Jerina „dade ćerku za Otmanovića, i s njom dade zemlju i gradove“ (SNP II, 80). Istorijski podaci o Marinoj udaji svedoče o nužnosti tog postupka, budući da ju je Djuradj dao Muratu II da bi sprečio dalja turska osvajanja, sa velikim mirazom, koji je poslužio kao kupovina njegove dalje vlasti despotovinom (Fajfrić 2006: 51). Medjutim, epska pesma je drugačije prikazala Marinu sudbinu, direktno okrivljujući Djurdjevu ženu za udaju Mare. Jerina, mimo volje muža, udaje kćerku za Turčina, da bi njena kćer kasnije oslepela naslednike prestola, čime obe razaraju budućnost srpske države. Davanjem kćerke inovercu, ona sama postaje tudja, ili „otkriva da je tudja uvek i bila“ (Pešikan-Ljuštanović 2007: 123).

Odnos prema ženi u folkloru je ambivalentan; njoj se pridaje velika moć, ali je i potencijalno opasno biće. Jerina, zbog titule i moći kojoj raspolaže, pripada domenu javnog, što se vidi po njenom carskom poreklu. Dakle, ona „ulazi u zabran muške moći i vlasti“ (Pešikan-Ljuštanović 2007: 120), što bi mogao biti još jedan razlog zbog kojeg je Jerina nepravedno osudjena u narodnoj književnosti. Mešajući se u javne poslove i javni život, ona je dala usmenoj tradiciji još jedan razlog da bude omražena, jer se ženi mešanje u javne poslove ne prašta. Uostalom, žena je u tradicionalnoj kulturi kapija onostranog, upravo zbog svoje moći radjanja; magijsko-religiozni aspekt, pa prema tome i „društvena nadmoćnost žene ima kosmički model: figuru Zemlje-Majke“ (Elijade, 167). Ženi se pridaje velika moć time što radja zmajevite junake, ali može najviše i da naškodi sinu. U mnogim usmenih obrednim pesmama vezanim za kalendarski ciklus i obrede plodnosti žensko telo je prikazano kao „ambivalentni granični prostor u kome se i preko koga se uspostavlja kontakt sa svetim“ (Pešikan-Ljuštanović, 2016: 93). NJeno telo se stapa sa prirodom i postaje izvor svekolike plodnosti, u čemu se ogleda i ženska moć. Sa druge strane, žena je u usmenoj tradiciji zbog svoje moći opasna i zato je treba sankcionisati. Jerina, čija moć je istovremeno i politička, surovo udara Maksima u pesmi Djurdjeva Jerina:

„Kako ga je lako udarila,
udarila po bijelu licu,
četiri mu pomjerila zuba,..“ (SNP II, 80),

dok u drugoj pesmi čini sve moguće da ostvari svoj cilj i silom oženi svoga brata izabranom devojkom (SNP II, 82). Na taj način ona je uzrokovala smrt svoga brata, ne poslušavši svoga muža, koji je sa pravom prekoreva:

„A nisam li tebe besedio:
‘ostani se, Jerina gospodja,
od neveste ljube Todorove?’ “ (SNP II, 82).

Ova pesma karakteristična je i zbog toga što dosta verno slika srednjovekovnog vlastelina Todora od Stalaća, što nas implicitno upućuje na samovlašće vlastele posle smrti cara Dušana. Despotica Irina, naviknuta na vizantijsku vlastelu, nije trpela jogunasto plemstvo, što je možda još jedan razlog da je narod omrzne (Vukčević 1934: 37). Narodni pevač je u pesmi osudjuje kroz Djurdjeve reči, odobravajući posledice nepromišljenog delanja:

„O Jerina, luda ženska glavo!
 Šta s' tražila, još si malo našla..“ (SNP II, 82).

Opisujući despoticu Irinu Kantakuzin u narodnim pesmama kao potencijalno opasno, demonsko biće koje ugrožava državu, narodna tradicija ju je nepravedno osudila, dajući joj epitet „prokleta“. Koliko se ova negativna slika prenela na tumačenje istorije onog doba najbolje svedoče podaci iz pojedinih istorijskih knjiga, u kojima je ona opisana kao „gorda i vlastoljubiva Grkinja“ koja se pored svega odrekla svoje kćerke i poslala je daleko od sebe (Vidi, Fajfrić 2006: 45). Dok je mali broj narodnih pesama prikazuje kao dobru i vernu suprugu, veći broj je opisuje kao nemilosrdnu vladarku koja nameće teške namete svom narodu i donosi zlo ne samo državi, već i sopstvenom porodu. Pripisujući joj odanost Turcima, narodna tradicija se odaljava od istorijske istine i oblikuje epsku sudbinu Jerine, koja po narodnom verovanju razara čitavu državu svojim postupcima i muči svoj narod. Kao žena koja je ušla u domen javnog svojim političkim delovanjem i kao vladarka u vreme gradnje Smedereva, narod je odlučio da je okrivi za sve nedaće koje su ga mogle zadesiti. Tako je u Vukovim Srpskim narodnim pjesmama despotica Irina opisana kao „prokleta Jerina“, „luda ženska glava“ koja čini ono što joj je po volji po svaku cenu, surova vladarka koja je oterala Novaka u hajduke, ali i kao majku koja Maru udaje svojevoljno da turskog sultana i koja želi da naškodi svom porodu, čime se njen lik približava veštici. Time je narodna tradicija na „prokletu Jerinu“ bacila možda najveću anatemu od svih, osudivši je na najsuroviji način: ne samo kao ženu i vladarku, već kao i majku.

Primarna literatura:

  1. SNP II – Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme, Skupio ih i na svijet izdao _ _ _, Knjiga druga u kojoj su pjesme junačke najstarije, u Beču 1845. (Citirano prema: Sabrana dela Vuka Karadžića. Knj. 5. Priredila Radmila Pešić. Beograd: Prosveta, 1988.)
  2. SNP III – Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme, Skupio ih i na svijet izdao _ _ _, Knjiga treća u kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena, Biograd, u štampariji Kraljevine Srbije 1894. (Citirano prema: Srpske narodne pjesme. Priredila Snežana Samardžija. Beograd: Zavod za udžbenike, 2006.)

Sekundarna literatura:

  1. Vukčević, Milo (1934). Djurdjeva Jerina: u tradiciji i nauci, Vršac: Štampano kod J. E. Kirhnera udove.
  2. Djordjević, Tihomir (1953). Veštica i vila u našem narodnom verovanju i predanju, Beograd: Srpska akademija nauka.
  3. Elijade, Mirče (2003). Sveto i profano. Preveo Zoran Stojanović. Predgovor napisao Sreten Marić. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
  4. Karanović, Zoja (2010). Nebeska nevesta, Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije.
  5. Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana (2007). Stanaja selo zapali: ogledi o usmenoj knjiženosti, Novi Sad: Dnevnik.
  6. Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana (2016). „Žensko telo kao prostor u usmenoj obrednoj lirici“. Sarajevske sveske. Br. 49/50. Sarajevo: Media centar, str. 93-109.
  7. Pešić Radmila, Nada Milošević-Djordjević, Narodna književnost (1996), Beograd: TREBNIK.
  8. Redjep, Jelka (1990). „Djurdjeva Jerina“. Zbornik radova nastavno-naučne grupe za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Niš: Filozofski fakultet, str. 48-53.
  9. Stefanović Karadžić, Vuk. Srpski rječnik: istumačen njemačkijem i latinskijem riječima. Skupio ga i na svijet izdao _ _ _, u Beču, u štampariji jermenskoga manastira 1852. (Citirano prema: Srpski rječnik. Uredio S. Galogaža i dr. Beograd: Nolit, 1977.)
  10. Fajfrić, Željko (2006). Loza Brankovića, Sremska Mitrovica: Tabernakl.

Autorka: Aleksandra Kosovac

Pod mentorstvom prof. dr Ljiljane Pešikan Ljuštanović 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Jedno od tih predanja je zabeleženo u Levču, u selu Dubici, u kome se objašnjava kako je selo dobilo ime. Po tom predanju, Jerina je imala grad u neposrednoj blizini, čije ruševine i danas postoje, te je jednom prilikom zet isterao Jerinu iz grada, što je dovelo do toga da ona čitavu noć provede stojeći, tj. dubeći u očekivanju svoje vojske u jednom potoku. Tako je selo koje je nastalo oko tog potoka dobilo ime Dubica (Vukčević 1934: 68).
2. Ovo nije daleko od istorijske istine. Ostao je upamćen dogadjaj kada je despotica Irina otišla u Beograd da posluži kao jemac za svog muža u vreme kada je bio zarobljen od strane Siladjija, decembra 1455. godine (Vukčević 1934: 17). Po ovom dogadjaju se vidi njen značaj, jer je redak bio slučaj da žena, pored sinova i viših državnih funkcionera, ide neprijatelju kao garancija mužu.
3. Tihomir Djordjević je zapisao da u Gacku kažu „sa ženom koja je vještica ne valja se paziti, jer vještice najprije idu u svoj rod i na onog sa kim se dobro paze“ (Djordjević 1953: 21).

One thought on “Prokleta Jerina u istoriji i poeziji”

  1. Veoma lep i poucan clanak u kom se vidi da je autor veoma upucen u citavu materiju. Moje licno misljenje je da mi ne mozemo sa sigurnoscu da tvrdimo da li je Irina bila zla ili dobra zena jer se pisani ostaci kose jedni drugim i mislim da nam ostaje samo da nagadjamo kakva je ona bila zapravo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *