Препарирани фаун

Илија Бакић, ОД И ДО, Еверест медиа, Београд 2017.

„маларме гради          други свет“

(Илија Бакић)

Илија Бакић (рођ. 1960), песник, приповедач, романсијер, есејиста и уредник, иако иза њега стоји осам песничких књига, највише је критичке пажње завредио као прозни писац. Ипак, његова поезија, а посебно актуелна поема ОД И ДО (2017), завређује пажњу јер на необичан начин успева да допринесе свежином песничког израза.

Поема је, наиме, подељена на два сегмента: „ДО И ОД (МАЛАРМЕ)“ и „ЗАБАЦИВАЊЕ (ОКА) КОЦКЕ“. Опредељење за поему, фигура Малармеа и аура његове поезије песничка су преокупација Илије Бакића већ дужи временски период. У периодици је песник објављивао поезију која је постала саставни део књиге ОД И ДО, мада је унео знатне измене у формалном погледу. Примера ради, у часопису Градина (бр. 31, 2009) објавио је циклус „Од и до (Маларме)“, у Књижевности (бр. 4, 2013) „Не или да или можда (Маларме)“, а у зборнику Столеће сигнализма (2014) шест сегмената који творе поему „Ко је (Маларме)“.

Интересантно је да песник у периодици објављује стихове углавном конвенционално распоређене, док поеми даје ново рухо у књизи. Он миљковићевски гради поему на два колосека творећи својеврсну „паралелну песму“, али, такође, у другом сегменту поеме спацијално распоређује песничку грађу и то на дупло ширим хартијама од самог формата књиге. Покушајући да отелотвори Малармеа у својој поезији, Бакић успоставља дијалог не само са поетиком европског симболизма, већ и са ствараоцем српског симболизма који је француском песнику посветио песму „Малармеу“.

Станислав Винавер се у звуковно ефектним, кратким и јампским стиховима отвореног слога, обраћа Малармеу: „О! Маларме! / Како чар ме / Твоје музе / Чудновати / Што тих пати / Обухвати, / Свега узе. // Неразјашњив немир неки, / Мирис бола блед, далеки. // О, песниче! / Свуд бол ниче, / Свуд се јеца… / И свак чека / Чуда нека – / …Као деца“. Чини се да је Бакић можда раздвојио први сегмент поеме на две колоне управо да би допринео сугестивнијој динамици стихова, коју Винавер постиже римама и језгровитошћу четвераца. За Виневара је, такође, кључно да је лирски субјект обухваћен чарима Малармеове музе, дакле, оним што је надахњивало Малармеа, док је код Бакића кључна личност или главни лик сам Маларме:

„маларме стоји          на углу
под и пред њим         укрштају се
прсти улица“.

С друге стране, и формални и семантички аспекти поеме могу се протумачити у светлу Малармеове познате еклоге „Поподне једног фауна“, будући да Илија Бакић у оба сегмента своје књига зазива ову еклогу:

„на рамену му          чучи
добро                уш  ушивени
препарирани            фаун“

и:

„у глуво поподнеглуво поподне
једног пауна пауједног фауна“.

Борислава Вучковић у студији „’Поподне једног фауна’ – од модерне до савремене популарне културе“ даје синтезу рецепцијских промишљања о Малармеовој еклоги код нас: „у луксузном издању из 1876. године с цртежима Едуара Манеа (Édouard Manet) објављена је Малармеова еколога ‘Поподне једног фауна’, која у књижевном смислу открива примјетну пјесникову сродностс барокном умјетношћу, али и најављује Валеријевог (Valéry) ‘Змијца’ (…) ‘Поподне једног фауна’ у духовном смислу представља извјесно олакшање, препуштање плотским и природним задовољствима. Фаун из ове поеме није биће него персонификација метафизичког сукоба којим је обиљежен читав Малармеов мисаони и поетски напор, који се затечен и уплашен својим сензуалним фантазмагоријама враћа у свој мрак испуњен тишином и сјенама ствари“. У примерима Бакићевих стихова видимо да је од овог Малармеовог фауна остала само „добро ушивена“ спољашњост, те да је он испражњен од своје малармеовске суштине, као што се унутрашњост и утроба празне од органа, а кожа се пуни посебном смесом.

Препарирани фаун на Малармеовом рамену успела је песничка слика која у асоцијативно поље призива и Поа са гавраном на рамену, али и јунаке са соколовима који им чуче на плећима. Дакле, фаун постаје недељив од Бакићевог Малармеа. Тиме је песник потенцијално назначио да у симболистичкој симболици фауна треба трагати за смислотворним аспектима његове књиге.

Малармеов фаун, пробудивши се из поподневног сна, „види нимфе те пожели да их појури али за то нема још снаге. Није ни сигуран да ли их је сањао. Највећи део поеме бави се његовим маштаријама, односно асоцијацијама на њих. На крају, он заиста и наиђе на две нимфе, загрљене и у сну; он их носи на место где мисли да се у њима наужива, међутим – да би то успео мора да их раздвоји. Чим је то и учинио, оне су успеле да побегну“ (Послеподне једног фауна). Две нимфе Малармеовог фауна као да су „паралелне песме“ Бакићеве поеме. Међутим, како је фаун препариран и испражњен од своје малармеовске суштине, и нимфете су ресемантизоване. Оне, наиме, више не представљају путеност, разврат и пожуду у коју фаун жели да урони, већ су се, отелотворивши се у текст поеме, испреплитале, стварајући тело саме песме, док би се поподневни сан могао односити управо на сан о стварању нових речи:

„ако                 нову би реч пустио дотад видљиве
у             џ       другојачије слике преметнуле
*************би се јер
и                    *оне кринке су
а                    *испод тих наредне јесу“.

Белина између нимфети, тј. између „паралелних песама“ можда је сигнум „препарираног фауна“ – присутан је у форми коју твори белина, али није упесмљен, он је стога постао сан нимфета, чији ехо осећамо на крају Малармеове еклоге: „Пару, збогом; сад ћу уснут вам сред тмина“.

Коначно Малармеови стихови у којима се апострофира чешња: „Трчим; кад, крај стопа, леже (док их жуљи / окушана чешња тог зла бити двоје) / уснуле кроз руке неспутане своје; / отимам их, нераздвојив их, и летим / том сплету, мрженом сенкама уклетим“, кореспондирају са завршницом Бакићеве књиге „Чеш(љ)ање (о) мултиверзум(е) пејзажна песма ком. 4/1“, али с тим да је суштина ове завршнице да се након бацања коцки одбаце лажне метафоре и пронађе сама срж:

„одскачу // одскачу
лажне метафоре и остаје само
срж бисерна жута                у
углу“.

Песничком књигом ОД И ДО Илија Бакић уобличио је и заокружио досадашње песничко промишљање о Малармеу, али настављајући се на линију српског симболистичко-авангардног певања о француском песнику, задатог још поезијом Станислава Винавера. Ако је Мирољуб Тодоровић фонетским (гласовним) сонетом „Жмара“ успоставио песнички дијалог са Винаверовим телеграфским (једносложним) сонетом „Верлен“, Илија Бакић то естетски ефектно и промишљено чини преко Малармеа, гранајући сигналистичко стабло континуитета унутар српске и европске књижевности.

Ауторка: Јелена Марићевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *