Пречица мог пространства

Есеј је награђен првом наградом на Међународној манифестацији посвећеној књижевнику Моми Димићу, Момини дани 2017, на тему Песник и земљотрес, према истоименој збирци путописне прозе. 

Све на свету постоји да би се написала једна песма.
Мома Димић

рано јутро тог касног лета остављало ме је самог на острвцету перона: без града, без његове тајне. Више нико никог није чекао. Довољне су биле само две реченице да дочарају пустош после земљотреса. Поистовећен са сликом града Скопља који је 1963. године просто нестао у рушевинама, праћен коинциденцијом нестанка личног пртљага, путник-намерник, Мома Димић, доживљава ову несрећу коју је оставила иза себе природна катастрофа, као своју сопствену. Више нисам имао права ни на шта своје. Ипак, већ недалеко од станице, потврдила се заједничка имовина песника и града. Ова варош и ја имамо само то: исту реч.

Ослоњен на, како каже освећено, дрво које је земљотрес оставио мени, преосталом оловком на преосталом папиру, све до дна, записаће песму у чијем је наслову све речено: и бол губитка и срећа због преживљавања: Треба да сте тужни, треба да сте радосни. И управо то се ускоро и потврђује. У сјајном контрасту утисака, једног из којег излази: Ми, ретки задихани пролазници као утваре смо шумели, бојажљиво остављајући сваку стопу, не дижући поглед, ћутке… и другог, који га дочекује: Однекуд се чуо цвиљ зурли и бат гоча. И угледах: неколико стотина људи на разграђеном игралишту пратило је свирку и игру десетине играча.

Земљотрес јесте чудо природе. Позорност Земље, скретање пажње, опомена да се заборавило на њено постојање. Али насељеник те исте Земље, човек-чудотворац, жилаво опстаје у неравноправној борби са хировитим изливима природе, борећи се за сопствено станиште. Зато и песник Мома Димић, прилази микрофону и чита своју, тог јутра тек написану песму, као кривац који је више о небу, но о Земљи писао, и тако речју спира свој нехат. Можда је баш зато, увече, сустигнут човеком из публике, био награђен трпезом која је скромно започела, а завршила се правом гозбом. Као да му је тиме Земља пре његовог одласка из града исте вечери, захвалила за песму и све опростила.

Укупно, тридесет прича, портрета, есеја и путописа је у роману Песник и земљотрес. Суштински, свака од њих је својеврсно откровење и пред читаоцем је непрекидно присутна: душа на длану. Песникова. Песничка. Ретко која проза толико одише поезијом. Савршена проза у функцији врхунске поезије.

За Мому Димића не постоји људско биће ни предео који није вредан помена. Са истом приљежношћу приступа онима са маргине и славнима. Бесмртни Тола Манојловић, из романа пресељен на позоришни подијум и отиснут у свет, наставља да води живот јунака из народа. Прича О Толи (и без њега самог), омаж је стварном лику са којим је писац смело закорачио у свет књижевности, а тиме и у свет уопште. О њему пише: Заправо, његови разговори и монолози беху испуњени неком песничком зачуђеношћу, изненадним и лаким разоткрићем тајни и размрсивањем чворова којима су све судбине проткане. Шареноликом Шпанијом опсењен, проговориће у причи Госпа од воде.

Зар одолети Дон Кихоту и његовим летовима у ветрењачи? Ово је питање које га сустиже када је дубоко зашао у камене гривне Пиринеја, где мењајући сва могућа превозна средства, пред (неоствареном) могућношћу да се отисне авионом, закључује: Не веровати више јави, подићи најзад поклопац, љуску. Живот је сан.

Има прича, које ваља само испричати. Одмах, журно. Главна улица у Текелу у Ујпешти (Пешти), дозваће после пола века и његовог деду из Миријева и верно оживети дане шегртовања. Њихово путешествије по траговима неизбледелог дединог сећања, упркос променама градске топонимије, непогрешиво ће их одвести до прага преживелих потомака мајстора асталоша. За њега, припрема за пут у Америку, значи да ће најпре погледати све оно анонимно, невиђено, и када је први пут на тлу тог континента, све је баш као што је у књигама (или филмовима) писано, па Бродвеј, мегалополис постаје сав проходан већ за неколико минута.

И наравно, шта би песник у једном граду, но да потражи своју сабраћу: песнике. У причи Песници са Менхетна, сазнајемо о песничком свету Америке. Уместо мисе, у акустици зидова цркве Св. Марка, одјекују после поноћи гласови Октавиа Паза, Јосифа Бродског или Алена Гинзберга, чији је портрет верно описан: данас, у свету апостол бит – песника, велики гуру, чије су поеме колажи набијени ерудицијом, снажним унутрашњим ритмом, опсценим речима, али и озбиљношћу. Пропагатор хедонизма и чудних медитација, полифони и плодни песник, осетљиви сеизмограф својих ходочашћа, он је бора на лицу Америке која ставља све на коцку једино кад ћути.

Своје утиске, Мома Димић завршиће познанством са савременом песникињом Барбаром Гест, њеним стиховима: час трен воде што рађа љиљан, час пепео у очима, и поклоном којим га испраћа. Сазнање, које се у песнику прелама над Земљом, у авиону, да се поклоњена јабука не разликује од оне, миријевске, изнедриће антологијске мисли рефлексивно – путописне прозе

У једно спајају се, дакле, миријарде капљица полена, речи, метафора, непрекидног семења дана, наука, измрежали све нити путева, то сећање да сте свуда били код куће, па и онамо куда се још нисте упутили. Књижевници су били у овој књизи стална пишчева мета. Он помно бележи речи оних са којима се сусреће. Тако ствара своју личну енциклопедију, коју ће поделити са читаоцима. Писање је ствар дугогодишњег тренинга. Тежак усамљенички рад, пренеће нам успутни монолог главног актера приче: Једноставно Педи Чајевски.

Наћи ће се пишчева радозналост у Њујорку, на филмским пројекцијама о Анаис Нин и Хенри Милеру (прича Историја Хенри Милера): минуциозни портрети писаца „њима самима“ из свакодневице славних аутора, у потпуности гасе масовну „глад“ публике за стварним, опипљивим и демитологизираним сусретима са својим идолима (!) писане речи. Целокупно дело овог писца (Хенри Милера) јесте управо то што је он сам, један џиновски аутопортрет, бескрајна самоинтерпретација.

У време викенда, наћи ће се на месту, где је публика креатор слободног, отвореног и неспутаног позоришта (Шекспир у централном парку). На Харварду, међу професорима-нобеловцима, у библиотеци проналази нас, у колекцији Паријеве збирке јуначких народних песама, са гуслама на зиду, са фотографијама исконских лица и звучним записима локалних Хомера (Гусле на Харварду). Сусрет са Љубом Поповићем, непознатим момком у шоферској јакни, из редакције у Београду, поновиће се на изложби у Њујорку, уз његову фантомску армију фигура. Страх је општа грађанска грешка, рећи ће Љуба у разговору са Момом (Посвећење страху).

Mass media је сјајан контраст у коjем је дат први, дечје-игнорантни сусрет са телевизором, да би касније, интервјуисао чувеног ТВ посленика Владу Петрића, професора на Харварду који стиче први докторат уопште у САД из области теорије филма. Знао сам да ће ми сусрет са Харасимовичем значити далеко више од сусрета са још једним песником, признаје писац искрено. Посећујући у Кракову оболелог песника, који сања детињство на Карпатима, каже: да је икако било могуће да пођемо низ степеништа епоха, којима је он поезијом чинио хуморни преплет, укрштај и јединствену синтетичку хронику (Мој Харасимович).

Поезија је магија, студиозни је портрет Роберта Грејвса, енглеског Толстоја, за кога Мома Димић верује да су он и Муза у доживотној егоцентричној спрези јер је он неко ко је упућен да се злато једино може правити још од – злата. Грејвсова елементарност у неспутаном животу на Мајорци, створиће утисак, како се у свему што чини осећа чедност оних који стварају и раде. Тако се понаша човек, који каже: Поезија је магија.

И као да се устручава да нам прича о себи, Мома Димић ће у детаљном уводу дуге приче Дан у Стокхолму, мапирати град и осликати његове људе, пре свега књижевнике: Стриндберга, многе савременике са којима се дружи, свог блиског пријатеља, потоњег нобеловца Транстремера, кога преводи, да би успут, иницијалима скромно написао: Књижевно вече М. Д. у Клубу Југословена, уз оскудне детаље збивања са лица места.

Ко је Годо, прича је која подстакнута статиком безнадежности драме рађа трактат о вечитом очекивању у животу, оног нечег или неког непостојећег, што никада неће доћи. Сликари неубичајених судбина, инспирисали су, такође, Мому Димића. Причом Препознавање парадокса посебну пажњу му привлачи сликар Рељић – путник, нехајно опремљени скитач по планети, који је одиграо неодређеног и чак, парадоксалног Христа на филму. Ноћни рад Војислава Јакића сведочење је о сликару, који је умник, изумитељ и творац паучинастих скулптура, настраних цртежа и буба – монструма, које слика док су му очи увек спремне на бдење. Прва слика, вероватно и највећа у опусу Петра Омчикуса са којом се писац сусрео, а где нас творац упознаје са занатом, колико лирским, онолико и ироничним – сликарством самим, дала је и име причи Човек који фарба небо.

Азбука „неважног“ покрета, говори нам о суровом печалбарењу дечака Периклиса Иљопулоса, алиас сликара, Боре Иљоског, у чијем стваралаштву писац открива притајену харизму: Његове слике су попут оних бајословних шара калеидоскопа, који се окреће и ребуса – пуне изненађења, налета идеја, чудесних нота џеза, затурених трагова.

На левој страни корица је исцрпан монолог о познатим писцима, о њиховом изузетном тумачу, професору Рашку Димитријевићу, али и о читалаштву и ево тајне, каквог читаоца, писац Мома Димић очекује: Да би се створио узорни читалац, неопходно је, држим, да се поседује барем исти таленат, ако не и већи, од оног који краси ваљаног писца.

Без плате је одговор на спроведeну анкету: Новац и књижевност. Увређени писац, љутито одговара: А плаћати песника је грешан и неморалан чин!

Даровани је размишљање писаца о себи самима и Димићев закључак: Поздрављам само дарованог међу њима. Златни вашар је сликовита дескрипција типичних вашара , о којима се и писац изјашњава: Волим вашаре. Гутам њихов слатки хлеб доконости. Причом Игра описана је еуфорија недељних утакмица и њихових јавних преноса, насупрот које стоји Димићева: панична незаинересованост за све због чега се напољу лудело. Кад хоћу могу да не дођем говори о писцу у улози Пигмалиона који сазнаје о тамнопутој девојчици, да она не жели да продаје по кафанама, већ да се игра са децом, да се плаши мрака и са својим дотадашњим животом кратко рашчишћава: истресавши на сто сву своју робу, уз коментар: Ионако сам сама мислила негде све то да проспем.

Вознесење је кратки есеј о преласку из земног живота, у онај вечни и како би то, можда, изгледало: А лет ће нас отпустити последњи пут. Трка се одвија на стази и прати тркача у којем остали виде: Оног – који – прелази – границу… а самим тим… чини се, у тренутку, да је најпрече моћи.

Поново је фикција о Творитељу, однос према његовом делу – човеку, свему што га може задесити и коначном крају. Колективно писање су покушаји писца да пише заједно са другима, безуспешно од стране самога Толе, успешно са Весном Парун и на разне начине, још са десетак писаца. Немогуће је прочитати ову књигу само једанпут. Толико обилује детаљима који плене и просто се додирују, сударају или како би Мома Димић рекао надгорњавају, по сликовитости, елоквентности и занимљивости, детектовани видом, слухом, интуицијом и талентом, приљежног и помно пажљивог поматрача у непрекидном покрету и заносу, коме ништа не може да промакне.

Не треба сметнути с ума да ову књигу, најисцрпнију по богатству путовања, глобтротерских рефлексија и песничком сензибилитету, Мома Димић посвећује своме сину Емилу Ј. С. Д. Не треба сумњати да је у њој кроз лирику путописа уткана и његова очинска љубав. Можда баш овом књигом Мома Димић оставља своју опоруку сину, коју ће надахнут књигом Песник и земљотрес, писац Данило Киш, дати у свом поговору, речима: Димић нам је показао да строга душевност и једноставна доброта, могу бити моториком дела и поглед на свет. Све на свету јесте поетичност коју треба живети.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *