POTREBA DA SVE BUDE PRAVO

Niče je u svojim „Nesavremenim razmatranjima“ objavio i odličnu knjižicu o istoriji, nazvavši je „O koristi i štetnosti istorije za život“. U sličnom maniru, ovu kratku raspravu mogli bismo nazvati i „O koristi i štetnosti potrebe da sve bude pravo“ (ili savršeno, ili smisleno). Kada se kaže – potreba da sve bude pravo – to zvuči kao jedna neiskvarena težnja osetljivog bića koje ne pristaje ni na šta drugo sem na ono što je nedirnuto (bilo čime što bi ga moglo isprljati). Kod raznih ljudi takva se potreba ipak na različite načine pretvara u nešto sa lošim posledicama, i po samu tu osobu, i po njeno okruženje. Nikom ne možemo obezbediti to Pravo, ma koliko voleli osobu koja to zahteva.

Svet je pun (sačinjen od) nepravih stvari; sve je zaprljano već samom materijalizacijom. S tim roditelj suočava svoju decu, pokušavajući da ih učini jačima, a opet ne – iskvarenijima. Uloga roditelja, vaspitača, pedagoga, jeste u tome da decu nauče da se brane, a da ih sve to „nepravo“ ipak ne dodirne „iznutra“.
Čežnja za „pravim“, koliko plemenita, toliko je, kao i svaka strast, u velikoj meri razorna po onog koji od nje boluje. Ništa manje nego čežnja za slavom, uspehom, podvigom, za ljubavlju (nepromenljivom po ispoljavanju i intenzitetu). Ona će u svakom odnosu pronaći ono (makar to bilo tek zrnce) što taj odnos čini „nepravim“. Čežnja za „pravim“ u najvećem broju slučajeva ne priznaje „put ka…“, ona hoće da sve bude pravo odmah, unapred, i tu je zapravo najveća zamka ove strasti. Isključuje učešće. „Nemaš čulo učešća“, kaže kamen čoveku koji kuca na njegova vrata, u pesmi Vislave Šimborske. A da bi se došlo do „pravog“, potrebno je čulo učešća. U jednoj pesmi Džonija Štulića postoji stih, pomalo maglovit, nejasan, ali koji nagoni na razmišljanje:

„ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se“ (pesma „Filigranski pločnici“ na istoimenom albumu).

Više godina mislila sam da kaže: „ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmiči se“. Budi tu, kraj njih, grli ih, učestvuj, razvijaj to nerazvijeno čulo učešća, koje moraš imati ako hoćeš da se stvori nešto „pravo“, makar jedan jedini pravi odnos. Ali stih, ovako, u originalu, ima i više smisla. „Ne odmeći se“ – šta bi to trebalo da znači? Ne postaj odmetnik? Odmetnik od ljudi, od odnosa, od pokušavanja da se to pravo nađe, da se stvori? Odmetnik od samoga sebe, od onog prvobitnog što čovek nosi, od ljudskosti? Od božanstvenog? Možda se na ljude zapravo jedino može delovati dajući im primer. Recimo, Džoni nije hteo da uđe u razne prljave stvari na našim prostorima, izašao je iz svega na vreme, okačio je svoje stvaralačke moći o klin ne dozvolivši da ga zloupotrebe, uvuku, povlače po svom blatu. Izašao je, ili naprotiv, uronio u nevidljivo, kao ona „rijeka (koja) nije bila rijeka u samom početku, i nije nužno da ne bude ponornica do kraja“. Verovatno to znači da se nije odmetnuo, iako je otišao.

1393606_640885352601147_990887040_n Ima i onih koji svoju mladalačku potrebu da sve bude „pravo“, već u godinama iza puberteta razvijaju u nešto krajnje agresivno i pogubno po ljude sa kojima žive i dolaze u dodir. Kod njih su očekivanja usmerena uglavnom prema drugima. Ne znači to da nemaju velika očekivanja i prema sebi: to ih čini perfekcionistima, pedantima, ali i sujetnima, stalno nervoznima, i stalno u naglašavanju sopstvenih zasluga, bivših, sadašnjih i budućih. Ali sve to što očekuju od sebe, od drugih traže na veoma agresivan način, ne prestajući da glasno prave poređenje. Ne prihvataju ništa ispod postavljenog maksimuma, ne uvažavaju mogućnost razlike među ljudima, ne samo u osobinama već i u potrebama, ambicijama. I takav svoj odnos prema svemu i svima zovu „principima“. Principi su krajnje nefleksibilni, a ako se neko/nešto u njih ne uklapa, taj/to se odmah kažnjava ili odbacuje, isključuje iz života.

Takvi kakvi su, uopšte ne primećuju na koji način deluju na okolinu – kad govore o sebi, govore sa izvesnim poštovanjem (kao da se radi o nekom drugom, nekom uzoru, nekoj proverenoj veličini), i uvek naglašavaju to da su oni zapravo laki, upotrebljivi, da bi neko (ko je „onaj pravi“, Prava Žena, Prava Deca, Prave Kolege itd) uživao u zajedničkom životu/radu sa njima (kada bi zaista bio pravi). Oni nužno moraju biti sami, njihova se želja da sve bude „pravo“ odmetnula u neku vrstu terora, možda čak i fašizma, ukoliko svoj „program“, svoje „principe“ mogu prebaciti na čitave pokrete, organizacije, nacije… Izgubila je svoj prvobitni smisao, proglasivši svog nosioca jedinim autoritetom za odlučivanje o tome šta je pravo a šta ne.

Onaj ko zaista želi nešto „pravo“ nikada to sebi neće dozvoliti, on čitavog života vaga, premišlja, prosuđuje, gleda reakcije drugih – jer „pravo“ nije „pravo“ ako su drugi povređeni...

Dva su načina da se potreba da sve bude pravo odmetne prikazana u odnosu otac-sin, koji nam oslikava odnos Kafke i njegovog oca, kao simbol nerešenog konflikta dva vida ove potrebe. I jedan i drugi princip, očinski i sinovski, ne mogu se osloboditi svoje potrebe da sve bude pravo, na tačno određeni način. Dešava se da u tom odnosu sin u nekoj meri odbija da prihvati očev poziv da razvije „snagu“, jer to što otac od njega traži, u očima sina nije snaga, već je grubost, sirovost, okrutnost, sebičnost, polaganje prava na ono što mu ne pripada, svođenje drugih na objekat, zloupotreba, licemerstvo. Sve to sin treba da prihvati, da sebe u skladu s tim oblikuje, da bi mogao reći da je snažan i hrabar, spreman na životne okršaje. Ali, dečak oseća da bi ga tako nešto izmenilo „iznutra“, i ne pristaje na takve promene. Onda ispada da se (makar tiho, ćutanjem i povlačenjem u sebe) suprotstavlja ocu, koji ga, razočaran i besan, neretko i vređa, naziva slabićem i kojekakvim drugim nazivima. Na kraju, ocu polazi za rukom da ubedi dečaka kako nešto s njim nije u redu (deca imaju daleko veće poverenje u roditelje, njihovo znanje i procene, nego što roditelji misle i zaslužuju; čak sam ponekad sklona da kažem da deca uvek više vole svoje roditelje nego roditelji njih, i to ne zato što su od tih roditelja zavisna, nego zato što su sposobnija za ljubav u tim godinama). Šta je posledica takvog očevog „ojačavanja“ sina (osetljivog, inteligentnog i sa potrebom da sve bude pravo, počevši od njega samog)? Naravno, sin počinje da veruje u sopstvenu nemogućnost da odgovori na zahteve koje pred njega postavlja život (ovaj život koji očigledno nije za nejake i za kukavice, već je samo za jake i hrabre, one koji grabe, gaze preko svega i svih, i idu pravo napred). Prezreće sebe, prezreće život, nikad se neće ostvariti u onim oblastima stvaralaštva za koja je, takav kakav jeste, verovatno predodređen (umetnost u bilo kom vidu, nauka, i slično). Neretko, takve se priče završavaju bolešću, čak i samoubistvom. Roditeljska uloga je samo u tome da deci pomognu da ojačaju (kao što im pomažu da prohodaju, progovore), ali bez zadiranja u njihovu suštinu i pokušaja da od njih prave nešto drugo, nešto što nisu. Ono što roditelje zavara i što je razlog pogrešnih poteza jeste zabluda da nad detetom imaju moć. Zabluda ili potreba. Kad već nigde drugde nisu uspeli da ostvare svoju moć, ostalo im je to poslednje mesto za oprobavanje – detetov život i njegova duša.

father_son_and_plastic_truck_by_anahuac
Kako se „izlečiti“ od potrebe da sve bude pravo, a ne platiti to prihvatanjem koječega neadekvatnog u zamenu, ili potpunom ravnodušnošću i nezainteresovanošću za sopstveni život i ostvarenje? Pronaći konačan odgovor na to pitanje značilo bi rešiti neke od najvećih dilema modernog čoveka, ukloniti ako ne razloge ono bar povode za razvoj nekih od psihičkih oboljenja u porastu. Čovek ranijih vekova mnogo je više bio čovek kolektiva: plemena, porodice, pokreta, klase. Da bi imao svoje mesto u sistemu kojem pripada, morao je bezrezervno prihvatiti pravila, i obavljati mnoge poslove koje je pred njega postavljala pripadnost toj grupaciji. Obavljanje poslova daje osećaj ne samo pripadanja, već i korisnosti, samim tim i smisla. Ne samo sopstveni doprinos, nego i veličina cilja, ideala, ideje, davala je čitavoj stvari potreban temelj. No, ne vredi lametirati nad prošlim vremenima (koja su, uzgred, nosila sa sobom, pored ovih pozitivnih, i čitav dijapazon negativnih pratećih pojava). Pitanje je kako rešiti problem, koji je sve više prisutan, jer ga način života današnjeg čoveka nameće kao nužan. Sredstva koja povezuju ljude, internet i mreže, zapravo ne pomažu njegovo razrešenje. Osim što nude uvid u sve ono što je vrhunsko i nedostižno, udaljuju ljude u fizičkom smislu, dajući im usput iluziju kontakta. Bez obzira na sve pozitivne strane umrežavanja, fizički kontakt je nezamenjiv, i prisustvo na mrežama se ubrzo pokaže kao nepravo. „Ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se.“ Zapravo, u potrazi za pravim koje ipak nije, i ne može, a i ne treba da dostiže savršenstvo, put čoveka vodi kroz tuđe srce – tamo se, kaže pesnik, nalazi i spoznaja i smisao.

Autorka: Jadranka Milenković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *