Потрага за собом Јовице Аћина

***

Дјело пред нама први је роман већ признатог писца низа збирки прича и великог броја књига есеја Јовице Аћина и као такво ушло је у ужи избор за Нин-ову награду за 2017. годину. Према ауторовим ријечима, и Сродници су се првобитно јавили као идеја за причу, па их, узевши у обзир све њихове особености, можда прије можемо назвати повијешћу, да се послужимо термином карактеристичним за руску прозну традицију, а колико је то утицало на саму структуру дјела, биће, између осталог, предмет ове анализе. У најкраћим цртама, Сродници би се могли представити као авантуристичко-детективски1)) роман са мотивима фантастике2) у ком наратор, заправо аутофикцијски јунак који, осим имена дијели са аутором и многе биографске елементе, потакнут проналаском рукописа-породичног стабла своје сукурдоле (предак десетог кољена) Рахиље, креће са синовима пут Шпаније не би ли размотао запретено клупко свог поријекла и открио нешто више о давно ишчезлим прецима. Наравно, представљено овако, дјело умногоме губи од своје умјетничке вриједности, али и поред тога, оно представља јасну, заокружену, мада не увијек досљедно структурирану цјелину.

***

Уколико говоримо о композицији дјела и накратко се задржимо на овој формалној недосљедности, оно што на први поглед јасно можемо издвојити, то је да је роман сачињен из двадесет релативно уједначених поглавља, те у извјесном смислу можемо говорити о симболици броја двадесет. „Код древних Маја број двадесет представља божанство сунце у његовој архетипској функцији савршеног човјека.“ (Шевалије, Гербран 2009: 195). Може се претпоставити да је аутор, сачинивши управо двадесет поглавља, имао на уму и симболику овог броја, тежећи ка савршенству свога дјела. Поглавља су са јасном међусобном тематском повезаношћу, с тим да због повремених ретроспективних и рефлексивних епизода, поглавља попримају већу или мању самосталност, те их донекле можемо посматати и као одвојене приче. Ово је нарочито примјетно у другој половини романа када динамични описи потраге уступају мјесто својеврсном аутопромишљању. Исто тако, утиску фрагментарности доприноси и честа одсјечност у приповиједању и сажетост, лаконичност у изразу.

***

Условно, роман се може подијелити на двије тематске цјелине и то ће, видјећемо, бити битна одлика Аћиновог приповиједања. Прва, како је раније напоменуто,  представља модел авантуристичко-детективског романа, док другу можемо окарактерисати као неку врсту контемплативне приче у којој нам јунак, посежући за дневничким стилом или, ако се послужимо јунаковим одређењем, извјештајем, приближава мотиве на основу којих дјела с једне, и саставља својеврсно завјештање с друге стране. Аутор посеже за типским елементима, који су заправо само нужна инсценација за мотивацију јунака да предузме своје, да га тако назовемо, генеалошко ходочашће на сјевер Шпаније. Ти елементи су несумњиво карактеристични за авантуристички роман, међутим, Аћин их унеколико преобликује не би ли ово реално путовање у непознато спојио у кохерентну цјелину с оним иреалним, онтолошким3) путовањем у прошлост и у сопствено биће. Један од таквих елемената је и мотив нађеног рукописа, тј. у случају Аћиновог јунака, докумената његовог давног претка Рахиље: „Према историјским подацима и сачуваним црквеним књигама, наших истоимених предака било је, у најмању руку, у Зрењанину, одакле сам, односно, у Великом Бечкереку већ у XVI столећу. Зна се, рецимо, за Гаврила Аћина који је, са Савом Темишварцем, учествовао у Банатском устанку концем тог века. О томе нешто више знам и из записа моје давне бабе Рахиље из десетог колена уназад“ (Аћин 2017: 14)4). Већ овдје аутор наглашава неке од најважнијих идеја на којима ће инсистирати кроз читаво дјело, а то су идеје памћења, тј. остављања трага иза себе и свеповезаности. С тим у вези, треба нагласити и важност одабира баш оваквог назива за роман. Ко су ти сродници за којима јунак трага и, можда важније питање, какве све врсте сродништва можемо остварити? Како је читав наратив заснован на принципу дуалности, ни одговор на ова питања не би био потпун уколико га не сагледамо најмање из два угла. Први, и свакако очигледнији, подразумијева денотативну и донекле већ објашњену семантику сродништва, а тиче се већ поменуте крвне повезаности наратора са Рахиљом. Поред ње, свакако морамо поменути и његова два потомка, синове Сретена и Арсена. Уколико је јунак и кренуо на пут у далеку Шпанију како би, понукан нађеним папирима, употпунио своје породично стабло, много је важније стремљење оца да се сједини и повеже са већ одраслим синовима, јер како се каже у роману „Грех је водити више рачуна о прецима него о потомцима“ (2017: 33). Ова тежња се још више наглашава чињеницом да аутор поставља своја три јунака у изоловану средину, опустјели шпански градић Асин, чиме се активира архетипски5) слој, будући да Асин, макар фиктивно, добија улогу праисходишта породице Аћин, чиме се остварује њихова права и измаштана повезаност са коријенима. Ова веза се чини још израженијом јер је инсценација таква да се на том мјесту не налази ништа, осим гробова и једне полуразрушене цркве. Овај мотив цркве у Асину кључан је елемент јер подразумијева духовност, саборност, јединство и, уопште, иступа као један микрокосмос6). Међутим, њена руинираност тек је одбљесак немогућности остваривања дубље повезаности на релацији отац-синови, односно, на ширем плану, преци-потомци.

***

Начевши већ и други, конотативни значењски слој сродништва, треба рећи да је он за Аћина подједнако важан као и онај денотативни, јер се њиме још значајније продубљује мотив памћења. Ово закључујемо и из тога што се овај слој јавља као самостална прича која се одвија паралелно са главним током приповиједања. Наиме, све вријеме своје потраге, јунаку Аћину се привиђа фантом7), кога прво упознајемо под именом Фантом Б., али врло брзо схватамо да је тај фантом у ствари Роберто Болањо, односно, Артуро Белано. Тај Болањо постаје сада суштинска тачка другог дијела романа. Појава фантома и Болања показује нам да је приповједач заправо схватио да је пут на који је повео синове, тај излет који је можда требао бити нека врста симболичног породичног окупљања, само једна епизода у спознаји једног много темељитијег сродства. Овдје смо већ на трагу метатекстуалности јер је аутор у дослуху са стваралаштвом овог познатог чилеанског писца, а ту понајприје мислимо на романе Дивљи детективи и 2666. Па, иако се тематски не приближава Болању, Аћин се користи сличним поступцима у својој нарацији, као што је коришћење аутофикцијског јунака који је уједно професор и писац, односно, стваралац, те потраге и мистификације, која сама по себи представља прикривање. Поред тога, Аћин у свој роман уноси и читаве пасаже из Болањових дјела, наравно, преосмишљене и прилагођене, као што је  епизода о њемачком писцу Арчимболдију или неколике епизоде у којима се описују мистериозни нестанци три особе.

Ова фантастична нит о фантому у иначе реалистичком приповиједању представља донекле литераризовани уплив Аћиновог есејистичког сензибилитета у романескну форму који можемо посматрати као аутопоетички елемент. То, наиме, постаје очигледније када узмемо у обзир јунакову запитаност да ли је тај његов фантом заправо прави писац или је пак искривљена слика писца, настала као плод његовог накнадног учитавања, тј. запитаност над сврховитошћу умјетности и чина писања: „Не одиграва ли се то у мени неки процес фетишизације писца и уметника?“ (Аћин 2017: 122), „Почињем да фетишизујем неко дело, а та се фетишизација затим преноси на његовог творца и на све што је с њим у вези. Тако сам све време бачен на пут магијског мишљења. Оно фетишизује предмете, места, тренутке и људе, да би из фетиша8) извукло његову најскровитију истину.“ (Аћин 2017: 123). Уз овај навод треба додати и јунаково стално истицање чињенице да је Рахиља, иако је живјела прије око двјеста година, била писмена и потицала из породице у којој се држало до писања. Шта аутор заправо подразумијева када каже фетишизација и какву то истину извлачи из таквог односа према писцу, дјелу и самом стварању?

***

Овдје ћемо се накратко вратити на тему сродништва гдје запажамо да аутор поред крвног, сматра да постоји и такозвано фантомско сродништво, дакле не по крви, које може да подразумијева везе између двије или више особа без чврсте физичке или чак временске споне. Управо такву улогу преузима Болањо, односно Белано и није случајно изабран један писац, а ту је Аћин на трагу Набоковљевог стваралаштва („Његов експресионизам и тематика праве обруч  између европског експресионизма 20-ог вијека и реалиста, твораца америчке прозне традиције, комбинујући набоковљевски импресионизам и тзв. слободну свијест као један од сегмената технике тока свијести.“)9), јер је управо писац, дакле стваралац, носилац истинске демијуршке силе (божанске силе стварања). Сљедствено томе, литерарнa, или боље речено умјетност ријечи, сматра се божанском вјештином. Сам Аћин ово остварује на особен начин преосмишљавајући нововозавјетни стих У почетку бјеше Ријеч и Ријеч бјеше у Бога и Бог бјеше Ријеч, па се тако у његовој интерпретацији ова стваралачка сила ријечи издиже на магијски ниво: „Када се машимо за праву кваку на речима, тек онда оне зачаравају и тако нешто раде, а не да само саопштавају и обмањују.“ (2017: 109). У том кључу ваља тумачити и мотиве који покрећу јунака овог романа, јер је његово сродништво са фантомом остварено кроз призму Болањовог стваралаштва, па је тако, у овом случају, читање чин препознавања себе у другом и другог у себи и, што је много важније, доказ постојања. Другим ријечима, постојање је за наратора одређена врста литерарне самоактуализације. Будући да је текст пред нама у ствари запис, тј. како смо раније навели, извјештај који приповједач пише, схватамо да је јунак, осим што је читалац, уједно и стваралац  који тежи да иза себе остави траг и тако и сам постане фантом који ће утицати на неког свог крвног потомка или пак неког потпуно непознатог, фантомског сродника да повеже свој живот са овом заоставштином, јер „Сви фантоми су, јер их стварамо, наши рођаци, а тако је и са другим фантомима, свеједно да ли су ти фантоми добри и благонаклони или рђави и насилни. Баш такви, свакојаки, они су наша родбина.“ (2017: 90). Уколико се осврнемо на поимање духовног живота древних Египћана, неке од значајних категорија за њих су: Ка-духовна душа, дух, свијест, Ба-духовно стање бића. Ка је, колико духовно-психичка, толико и физичка компонента личности, која насупрот Ба, принципу и објективираној свијести, представља животну душу у свакој личности, односно објективизирану снагу живота која човјека попут невидљивог двојника и сјенке прати од рођења до смрти (Вишић, 1989: 37). И наш јунак је имао свог двојника, а након свега, схватамо да је  јунакова заоставштина заправо тестамент, односно завјештање којим се припрема за сопствену смрт која, имамо разлога да вјерујемо, на крају и долази по њега у обличју путника луталице. Међутим, ово питање, ипак, остаје отворено јер аутор у маниру постмодернистичког романа не даје јасан и коначан одговор на њега.

***

Иако написани у романескној форми, тешко је отети се утиску да су Сродници  структурно ближи краћем прозном казивању, него роману. На ово, свакако, утиче већ поменута фрагментарност која свој врхунац достиже отприлике на половини, када се од динамичног приповиједања о потрази, у стилу правог авантуристичког романа, прелази на унутрашњи план јунаковог доживљаја, који чак можемо идентификовати као роман тока свијести, да би посљедње, двадесето поглавље практично иступило као накнадно уметнута, самостална прича. Оваквом утиску доприноси и неријетко полемички стил који, истина, можда не би требало сматрати као огрјешење о форму, јер проистиче из пишчеве есејистичке дјелатности и интересовања за Болања преко којег се, опет, приближава Борхесу, а индиректно и Умберту Еку, већ би га, уз сав опрез, можда требало видјети као одјек постмодернистичке традциције чији су дио били наведени писци. Међутим, уколико се и сложимо да постоје одређене формалне недосљедности, нећемо погријешити ако кажемо да на тематском плану ово дјело представља компактну и заокружену цјелину која се одликује једноставним и пријемчивим стилом, те да је несумњиво плодно тло за будућа истраживања, понајвише на интертекстуалном плану.

ИЗВОРИ

Аћин 2017: Ј. Аћин, Сродници, Београд: Лагуна.

ЛИТЕРАТУРА

Вишић, 1989: М. Вишић, Египатска књига мртвих, Сарајево, Свјетлост.
Живковић, 1985: Д. Живковић, Речник књижевних термина, Београд, Нолит.
Марковић, 2011: В. Марковић, Упоредни светови : непоуздани приповедач у делима Владимира Набокова, Београд, Стубови културе.
Регенбоген, Мајер 2004: А. Регенбоген, У. Мајер, Речник филозофских појмова, Београд, Бигз Publishing.
Шевалије, Гербран 2009: Ж. Шевалије, А. Гербран, Речник симбола, Нови Сад, Stylos Art.

Ауторка: Јелена С. Жерајић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Као књижевни термин назив детективски роман први пут је употријебила 1878. сјеверноамеричка ауторица А. К. Грин у поднаслову свога романа The Leavenworth Case: detective novel… Поједини су аутори у шему детективског романа уводили структурне елементе – пустоловнога романа.  (Живковић 1985: 117
2. Поникла из дубине митске  (и религиозне) свести, фантастика је потом преко народних предања и легенди  ушла у књижевност и друге уметности. Појам фантастике јавља се, дакле, у часу кад је уметност, изгубивши своје митско залеђе, свој сакрални смисао, религиозни занос заменила песничким заносом и визионарством (Регенбоген, Мајер 2004: 200).
3. Онтологија представља учење о бићу као таквом, о најопштијим појмовима бића, значењима бића и одређењима бића. (Регенбоген, Мајер 2004: 404).
4. Сви цитати из романа Сродници дати су према издању Лагуна, Београд, 2017
5. Архетипски (придјев изведен од именице архетип која означава изворни рукопис) подразумијева прасликовни, предсликовни, који важи као образац. (Регенбоген, Мајер 2004: 49).
6. Микрокосмос од грчких ријечи „мален“ и „свет“ , мали свет, најпре се користи код Демокрита. а за човјека код Аристотела. У истинском смислу употребљив је само за човека, не само део света који би се могао схватити као копија, умањено опонашење свемира, него и као такав који постоји само као свет за себе, који сам у себи садржи свет. (Регенбоген, Мајер 2004: 333).
7. Фантом: оно што се појављује очима, варљива слика, утвара; у окултивизму исто што и феномен материјализације (Регенбоген, Мајер 2004: 660).
8. Фетиш представља предмет који посједује чудесну снагу и отуда и сам важи као дух, демон или бог. (Регенбоген, Мајер 2004: 662).
9. Преузето из: Упоредни светови: непоуздани приповедач  у делима Влаадимира Набокова, Марковић 2011: 254

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *