Položaj žene u romanu En Bronte

Roman Stanarka napuštenog zamka nastaje u periodu prvog talasa feminizma koji se zalagao za jednaka prava muškaraca i žena, kao i za rešavanje problematike nasleđivanja imovine, koja je tada pripadala samo muškoj deci, dok žene nisu imale prava na nasledstvo. Ova tema je bila vrlo zastupljena u književnosti tog vremena, te tako nailazimo na brojne romane pisane ženskom rukom, koji izražavaju negodovanje zbog ovih pravila. Primere za datu temu pronalazimo najpre kod Džejn Ostin, a kasnije i kod sestara Bronte, dok se sličnom problematikom u XVIII veku bavila i Meri Vulstonkraft u svom tekstu Odbrana prava žena. Takođe, s obzirom da je radnja romana smeštena pre 1857. godine kada je donet Zakon o razvodu i sklapanju braka (Divorce and Matrimonial Causes Act), direktno se govori o nemogućnosti razvoda braka. Naime, pre 1857. godine razvod braka u Engleskoj bio je omogućen samo najimućnijim muškarcima, s obzirom da je proces bio vrlo dug, komplikovan i skup, i jedini razlog za razvod mogla je da bude preljuba koja se pripisuje ženi, te je njen ugled kasnije bio vrlo ukaljan, dok je muškarac mogao opet da stupi u brak (Lau 2016: 356). Nakon donošenja pomenutog zakona 1857. razvod braka postaje pristupačniji svima, pa čak i ženama. Zaključuje se da žena nije imala ravnopravan položaj u bračnoj zajednici, nije mogla da poseduje imovinu i sav njen novac koji je u brak donosila u obliku miraza pripadao je muškarcu. Takođe, ona nije mogla da traži razvod, a begom od muža bi podnosila određenu kaznu. En Bronte u svom romanu postavlja propali brak kao centralni zaplet i privlači pažnju na razne nejednakosti u bračnim zakonima koje su bile razlog protesta u XIX veku (Lau 2016: 362). Pored ove tematike, roman stavlja fokus i na zlostavljanje u braku, na pitanje starateljstva nad decom, na vaspitanje dece i na položaj žene u društvu kroz glavni lik Helen Hantingdon.

Objavljivanje romana Stanarka napuštenog zamka izazvalo je šok javnosti jer se direktno govori o zlostavljanju žene i deteta, njenoj nemogućnosti da se spasi robovskog života u braku, kao i o preljubi. Svesna osude od strane pojedinih kritičara, En Bronte piše predogovor drugom izdanju romana navodeći da ona „želi samo da kaže istinu, jer ona otkriva svoju poruku onima koji znaju da je prihvate“ (Bronte 2016: 7) i ograđuje se od namere da ispravlja greške društva. Takođe, pojedini kritičari su tada pomislili da su redovi ovog romana napisani ženskom rukom što je takođe bilo motiv osude, ali En Bronte pod muškim pseudonimom navodi da ne može da shvati zašto bi se žena osudila ako „piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu“ (Bronte 2016: 9). Samo skrivanje autorstva u autorkinom predgovoru predočava položaj žene, ne samo onaj obrađen u romanu, već i u oblasti književnosti, gde su autorke primorane da koriste muška imena da bi objavile svoje romane i pesme. En Bronte je tako koristila pseudonim Akton Bel, kako se i potpisuje na kraju predgovora, Šarlota ime Kurer Bel, a Emili Elis Bel, čija imena En takođe navodi u svom predgovoru moleći javnost da ne pripisuje njihove mane Aktonu Belu.

Sama struktura romana je hibridna. Već pri prvim redovima uočava se da je on pisan iz muške perspektive u obliku pisma. Naime, u uvodu romana saznajemo da je pismo namenjeno gospodinu Džeku Halfordu, a piše ih Gilbert Markam pod svoje stare dane. Pismo, u stvari, predstavlja njegovu „povest od mnogo poglavlja“ (Bronte 2016: 12) među čijim hartijama će se naći i stari, izbledeli dnevnik kao jemstvo za njegova sećanja. S obzirom da je roman ispričan kroz pismo i dnevnik, može se reći da je ovo mešavina epistolarnog romana, koji je izrazito bio popularan u XVIII veku, i dnevnika.

Radnja počinje u jesen 1827. godine kada se u zamak Vajldfel useljava misteriozna dama koja izaziva veliku zainteresovanost ljudi u okolini. Sama njena pojava sa jednom služavkom u napuštenom zamku koji je sav u razvalinama razlog je čuđenja okoline, te tako i Fergus, Markamov brat, izjavljuje da se nadao da je ona veštica (Bronte 2016: 15). Naravno, najveća zainteresovanost se oseća kod žena, te one i saznaju najosnovnije stvari o misterioznoj dami: u pitanju je vrlo mlada gospođa Grejam koja je u žalosti, što se zaključuje na osnovu njenog oblačenja, s obzirom na to da je bila vrlo suzdržana i da nije odgovarala na lična pitanja koja je dobijala. Njena suzdržanost i samoća već su poslužile negativnoj karakterizaciji gospođe Grejam, te je ona predstavljena kao „jedva učtiva i očigledno raspoloženija da im kaže ‘zbogom’ nego ‘dobar dan’.“ (Bronte 2016: 16) Društvo u ovoj varoši očigledno ne prihvata pojavu samohrane majke, jer se postavlja pitanje kako jedna žena može da živi sama sa malim detetom i jednom služavkom. Za razliku od žena, Gilbert Markam nije zainteresovan za pojavu ove dame, pa čak ni ne želi da sluša pažljivo opise koje mu pruža sestra Rouz, ali on će sasvim slučajno upoznati gospođu Grejam, spašavajući njenog sina koji se zaglavio na grani drveta. Ova scena daje uvid u njen vrlo zaštitnički odnos prema sinu, s obzirom da će gospođa Grejam umalo oteti sina iz njegovih ruku. Markam će primetiti da ovu gospođu karakteriše vrlo hladan i ponosan izraz lica, odbojan prezir bez usiljenosti toliko da uopšte ne deluje izveštačeno.

Zaštitnički odnos prema sinu će kulminirati u prepirci sa porodicom Markam u kojoj će gospođa Grejam biti žrtva osude i napada, ali ovaj put vrlo direktno i to zbog njenog odabira vaspitanja deteta. Naime, kada ona pomene kako ne voli da se odvaja od sina, gospođa Markam će to nazvati ludošću:

„Treba da nastojite da suzbijete tu nerazumnu nežnost, i da biste spasli sina od propasti i da vi ne ispadnete smešni. /…/ Time ćete razmaziti dete. Čak i u ovim godinama ono ne sme uvek da bude vezano za majčinu suknju. Treba da nauči da se toga stidi.“ (Bronte 2016: 28).

Ove reči gospođe Markam pokreću razgovor o pitanju vaspitanja deteta, što će prouzrokovati sukob oko mišljenja kako treba vaspitavati mušku, a kako žensku decu. Tako, na primer, gospođa Grejam priznaje da čini sve kako bi stvorila averziju prema alkoholu kod malog Artura i u tome uspeva, jer se on gnuša vina i rakije. Na tu njenu odluku svi će se nasmejati jer od deteta pravi mekušca. Ovome će se usprotiviti i sam Markam govoreći da ako želi da joj „sin časno korača kroz život, ne smete nastojati da mu raščistite kamenje sa staze, nego ga naučite da odlučno gazi po njemu; ne vodite ga za ruku, nego ga pustite da se uči da ide sam.“ (Bronte 2016: 29) On takođe navodi da je bolje „naoružati i ojačati heroja, nego razooružati i oslabiti neprijatelja, i ako gajite mladicu hrasta u staklenoj bašti, čuvajući je pažljivo noću i danju, i štiteći je od svakog daška vetra, ne možete očekivati da ona postane snažno drvo poput onoga što raste na padini planine, izloženo aktivnostima prirode, nepošteđeno čak oluje.“ (Bronte 2016: 31) Ali isti taj argument Markam ne bi iskoristio kada je reč o ženskom detetu, jer žensko dete bi trebalo zaštititi od svakog zla. Sama ova podela mišljenja kako bi trebalo vaspitavati dečake, a kako devojčice pokazuje kolika je, u stvari, nejednakost među polovima u XIX veku. Tumačeći raspravu Markama i gospođe Grejam, susrećemo se sa dva različita pristupa rodnoj ravnopravnosti, jer je očigledno da muškarac u ovoj raspravi muškom polu daje više slobode nego ženskom. Nasuprot njemu, žena ovde misli da i žensku i mušku decu treba vaspitavati na isti način, da ne treba da se prave razlike među njima, jer sloboda i znanje koje se daju ženskom detetu ne mogu nikako da utiču na njenu izopačenost i da devojčice ne treba nužno da žive u neznanju i ograničenju da bi ostale nevine i čiste. Takođe, decu treba učiti šta je dobro, a šta loše na primerima i iskustvu drugih, da bi već tad mogli da uoče razliku između određenih ponašanja, a ne da se uče na svojim greškama. Čitajući danas ovaj bitan deo romana o vaspitavanju dece uviđamo tu borbu da devojčica, devojka i žena dobiju svoju slobodu, obrazovanje, svoja prava i jednak položaj u društvu sa tzv. jačim polom, tj. sa muškarcima. Donekle feministički stavovi gospođe Grejam će naići na osudu okoline koja će misliti da ona pravi budalu od deteta i da je sklona jakim predrasudama, kao i da ima već unapred stvorena mišljenja, koja su suviše tvrda i opora (Bronte 2016: 39).

Još jedna scena u romanu pokazuje neravnopravnost među polovima. Ovaj put svoje nezadovoljstvo položaja žene iskazaće Markamova sestra Rouz:

„E, da sam ja u pitanju, ne bih uopšte dobila čaj. Čak i da je Fergus u pitanju, morao bi da se pomiri sa onakvim čajem kakav se zatekao, i još da čuje kako mora biti zahvalan jer je isuviše dobar za njega; ali ti – nikad ti dovoljno ne možemo ugoditi. Uvek je tako. Ako ima nešto naročito dobro za trpezom, mama mi daje znakove glavom i očima da se uzdržim; ako se na to ne osvrćem, onda šapuće: ‘Nemoj da jedeš suviše toga Rouz; Gilbert će voleti da mu ostane za večeru.’ Ja ne važim baš ništa. U salonu pak kaže: ‘Hajde, Rouz, skloni svoje stvari, da raspremimo sobu da bude lepa kad dođu; i pazi na vatru – Gilbert voli dobru vatru.’ U kuhinji, opet: ‘Napravi veliku pitu, Rouz – možda će dečaci biti gladni; i nemoj mnogo biberiti nadev – sigurno im se to neće dopasti’; ili: ‘Rouz, ne stavljaj toliko začina u puding – Gilbert voli običan’; ili: ‘Ne zaboravi da dodaš mnogo suvog grožđa u kolač – Fergus voli.’ Ako kažem: ‘Pa, mama, ja ne volim’, onda mi se preporučuje da ne mislim na sebe. ‘Znaš, Rouz, u domaćinstvu moramo imati na umu dve stvari – prvo, da uradimo ono što treba; a drugo, da uradimo ono što je najprijatnije muškarcima u kući. Za žene je sve dobro.’“ (Bronte 2016: 50)

Iz ovih reči shvatamo da je položaj žene u kući vrlo nepovoljan, posebno ako je ona okružena dvojicom braće. Najstariji brat, u ovom slučaju Gilbert, prima najviše poštovanja i svi treba da se prilagođavaju njegovim zahtevima i ukusima, čak i mlađi brat, ovde Fergus. Ako najstariji brat nije prisutan, onda njegovu ulogu preuzima drugi brat. S obzirom da je porodica Markam uskraćena za glavu porodice, odnosno otac im je preminuo, Gilbert preuzima njegovu ulogu u porodici. U nekim drugim slučajevima, na primer u braku, žena bi opet bila primorana da se prilagođava zahtevima svog supruga, kao i njihova deca. To ženu čini potcenjenom. Na nekom drugom planu može se reći da je ona u robovskom položaju. Primećuje se da majka, gospođa Markam, propagira stav da žena mora da ugađa muškarcu, što možemo tumačiti kao mišljenje starije generacije koje se sukobljava sa mišljenjem mlađih, s obzirom da se pre svega Rouz protivi tome, ali i sam Gilbert. On se nada da će, kao oženjen čovek, „veće zadovoljstvo nalaziti u tome da pružam sreću i udobnost svojoj supruzi nego da ih ona pruža meni.“ (Bronte 2016: 51) Svakako je očekivano da će se majka usprotiviti njegovom mišljenju jer ona stoji iza svog stava da ako je žena vredna svog muža, njen jedini posao je da mu ugađa, a on da takođe ugađa sebi, jer svakome dosadi da mazi i ugađa svojoj ženi makar ona bila i najljupkija (Bronte 2016: 51).

Kroz roman se polako otkrivaju pojedini detalji o gospođi Grejam. Ono što je još nekonvencionalno za njen lik jeste činjenica da ona svojim rukama zarađuje za život. Ona izdržava sebe i sina prodajući slike koje su njenih ruku delo, a to se otkriva iz dečakovih reči koji je upoznat sa situacijom: „Mama šalje sve slike u London i neko ih tamo prodaje i šalje nam novac“ (Bronte 2016: 42). Primorana je da se oslanja sama na sebe (MacDonald 2016: 493) i očigledno je da joj nije potrebna velika pomoć sa strane. Ovakva njena situacija je bila nesvakidašnja, jer je rad i zarađivanje novca bilo pripisivano samo muškarcima, dok je na ženama ostajala kuća i vaspitavanje dece. Ona predstavlja jaku ličnost – jaku ženu, koja je sposobna za rad i koja uspeva da dobije novac za isti, te tako spašava sebe, a najpre svoje dete od siromaštva. Ono što se još otkriva o njoj jeste činjenica da ne voli da bude dužna nekome, te tako neće želeti da prihvati Gilbertov poklon u obliku knjige Valtera Skota Marmion ako za nju ne plati. S obzirom da će to Gilbert smatrati apsurdnim, jer njegov cilj nije da on izmami nešto više od prijateljstva sa njom, ona će je ipak prihvatiti.

Gospođa Grejam, kao samohrana majka i nova žena u varoši, ne prestaje da bude žrtva osuda, raznih kleveta i nagađanja o njenom privatnom životu. Tako dolazi do glasina o ljubavi između gospodina Lorensa i gospođe Grejam, zbog čega i sam Markam počinje da se preispituje da li je ona uradila nešto što bi moglo da stvori te glasine. Smatrajući se uvređenom, gospođa Grejam želi da se opravda u očima Gilberta Markama. Jedini način na koji to može da uradi, a da joj on poveruje, jeste njena prošlost koja je zapisana u dnevniku. Ona će iscepati nekoliko listova iz tog dnevnika i dati ih Markamu uz reči: „Vratite to kad budete pročitali; i nemojte prosloviti ni reči o onome što tu piše nikome živom. Uzdam se u vašu čast“ (Bronte 2016: 109), ali ipak već kroz dva pasusa Markam šalje odlomke ovog dnevnika svom prijatelju Halfordu govoreći: „Znam da se nećeš zadovoljiti skraćenjem njihove sadržine, i imaćeš sve sem, možda, nekoliko odlomaka.“ (Bronte 2016: 109) Markam ipak ruši njenu privatnost i otvoreno je deli sa drugim muškarcem, što upućuje na činjenicu da muškarac upravlja ženinim životom bez obzira na njen zahtev i molbu (Flint 2003: 180). Od ovog trenutka roman prelazi na žanr dnevnika i sa muške perspektive prelazi se na žensku.

Dnevnik započinje godinom 1821, tj. kada je Helen još uvek bila devojka pred udaju, dok je živela sa tetkom i tečom i prati priču njene udaje, prvih bračnih problema, do preljube i bega od muža alkoholičara. Saznaje se da ona ima slobodu da bira kada će se udati i za koga, što mnoge devojke tada nisu mogle, ali tetka joj govori da mora da ostane budna, da više veruje svojim očima i ušima nego srcu, da prima ravnodušno laskanja dok se ne uveri u vrednost prosca: „Najpre prouči, onda potvrdi, onda zavoli.“ (Bronte 2016: 112) Pojava gospodina Hantingdona uzbudiće mladu Helen iako je tetka upozorava da se o njemu svašta govori, pa čak i da ima tajne ljubavne veze sa udatim damama, u šta Helen ne želi da veruje. Zaljubljena u Artura Hantigdona, Helen će ispuniti svoju želju da se uda iz ljubavi, ali ona ipak biva razočarana već prvih nedelja u bračnoj zajednici:

„Mada moram priznati u dubini duše da Artur nije onakav kakvog sam ga najpre zamišljala, i da sam ga u početku poznavala tako temeljno kao sada, verovatno ga nikad ne bih zavolela; a da sam ga prvo zavolela, a onda došla do ovog otkrića, bojim se da bih smatrala za dužnost da se ne udam za njega. /../ On me veoma voli – gotovo isuviše. Zadovoljila bih se sa manje milovanja, a više razboritosti. Volela bih da budem manje maza, a više prijatelj…“ (Bronte 2016: 165)

Dobija se utisak da suprug ovde svoju ženu posmatra vrlo površno, gotovo kao ukras u kući, s kojom ne može da razgovara. Njemu čak smeta to što ona može da se zainteresuje za druge stvari oko sebe, a da to nema veze s njim. Artur će joj jednom prilikom i priznati da nije potpuno zadovoljan njome:

„Ne voliš me svim srcem. Suviše si pobožna, a po mom mišljenju, ženina pobožnost ne sme da smanjuje odanost njenom zemaljskom gospodaru. Čitava ova dva časa mislio sam na tebe i čeznuo za tvojim pogledom, a ti si se toliko zadubila u molitve da sam bio ljubomoran na Tvorca.“ (Bronte 2016: 167)

Muškarac ovde stavlja sebe u gotovo jednak, ili čak i superiorniji položaj u odnosu na Boga, nazivajući sebe zemaljskim gospodarem svoje supruge, te smatra da ona treba da posveti više pažnje njemu. Taj njegov stav pokazuje da je on ljubomoran na samog Boga zbog ženine pobožnosti, a njegova ljubomora će se ispoljiti i prema rođenom sinu zbog straha da izgubi status voljenog muškarca u njenim očima. Artur vređa tek rođeno dete nazivajući ga „nesrećnim stvorom“, „ružnim malim stvorenjem“, „bezvrednim idiotom“, „bezumnom i nezahvalnom ostrigom“, „đavolkom“ (Bronte 2016: 195, 196, 197) i slično. On ne želi da izgubi ljubav supruge, te u sinu vidi skoro neprijatelja koji dobija više poljubaca nego on sam, suprug, mužjak; on ne može ni da voli to dete jer „šta tu ima da se voli?“ (Bronte 2016: 197) Helen je rastrzana sad između dva muškarca u svom životu i mora da odluči koga će „više“ voleti, a koga „manje“, da li će biti „loša supruga“ ili „loša majka“, i to sve zbog Arturove sebičnosti i ljubomore.

Na primeru malog Artura, En Bronte ponovo pokreće temu vaspitavanja deteta, ovog puta muškog, kog od malena otac vaspitava da ne poštuje žene. Dečak postaje prava zabava za svog oca i njegove prijatelje – „njihova glavna zabava bila je da ‘od njega prave muškarca’“ (Bronte 2016: 275). Artur ne želi da njegov sin odrasta uz staru dadilju i „šašavu“ majku, a dečak je „naučio da pijucka vino kao tata, da psuje kao gospodin Hatersli i da ima odrešene ruke kao muškarac i šalje mamu dođavola kad god pokuša da mu smeta.“ (Bronte 2016: 275) Malog Artura već od malena uče da ne poštuje majku, te on počinje da je izbegava i ne želi da provodi vreme sa njom. Tako, u stvari, njen stav sa početka o vaspitavanju dece dobija osnovu i njena želja da stvori sinu averziju na alkohol biva opravdana.

Problemi u bračnoj zajednici Hantingdona kulminiraju onog trenutka kada Helen postaje žrtva preljube, i to u sopstvenom domu. Artur vara svoju suprugu sa ženom svog prijatelja, ledi Anabelom Louboro. Stvaranjem ovog bračnog trougla uočava se koliko ljubavnica u ovom slučaju baca senku na samu suprugu, čak i koliko ljubavnica otvoreno i direktno pridaje sebi važnost koja je veća od uloge koju ima Helen kao supruga:

„Pa, zar niste primetili spasonosnu promenu kod gospodina Hantingdona? Zar ne vidite da je postao umeren, trezan čovek? Znam da ste sa žaljenjem gledali kako stiče žalosne navike; i znam da ste činili sve da ga njih oslobodite, ali bez uspeha, dok vam nisam pritekla u pomoć. Kazala sam mu u nekoliko reči da ne podnosim kad se tako srozava i da ću prestati da… nije važno šta sam mu kazala, ali svedok ste preobražaja koji sam postigla i treba da mi zahvalite.“ (Bronte 2016: 253)

Anabela, kao i naivna, mlada Helen, ubeđena je u snagu svoje moći da promeni Artura (Lokke 2016: 121). Supruga je ovde bespomoćna, ona ne može da ima uticaj na svog supruga poput ljubavnice zbog koje se Artur očigledno trudi da ostavi svoje poroke iza sebe. Ona čak biva i svedok prevare, lično će videti preljubu zbog koje želi da napusti supruga zajedno sa detetom, ali to joj on neće dozvoliti jer ne želi da izgubi ugled u društvu, koji mu je bitniji. Helen ostaje samo majka njegovog sina i domaćica, koja ne dobija ni ljubav ni nežnost jer to pripada ledi Louboro. Ona čak postaje i predmet priče i ogovaranja zbog preljube i „nije bilo nikog drugog da sačuva moje ime od ljage u ovom osinjaku vesele braće, a preko njih, možda, i u visokom društvu.“ (Bronte 2016: 284) Suprug joj čak i uskraćuje prihode da ne bi prikupila dovoljno sredstava za beg od njega:

„Evo! Ništa nije nestalo, osim novca i nakita i nekoliko sitnica za koje sam smatrao da je probitačno da budu u mom posedu da ne bi tvoj trgovački duh pao u iskušenje da ih pretvori u zlato. Ostavio sam ti nekoliko funti u kesi i nadam se da će ti trajati do kraja meseca. U svakom slučaju, kad ti ustreba još, bićeš tako dobra da mi podneseš izveštaj na šta si ovo potrošila. Ubuduće ću ti davati malu mesečnu svotu za lične troškove; i ne treba više da se staraš i mojim interesima. /…/ I dobro je, takođe, što se nisam napio večeras, inače bih dremao i nikad ne bih sanjao da pogledam čime se bavi moja slatka gospa, i tako bih propustio da istupim kao muškarac, kao što sam večeras istupio.“ (Bronte 2016: 289)

Helen gubi sva prava, postaje, slobodno se može reći, rob u svojoj bračnoj zajednici, a Artur sebični mužjak, rigorozni gospodar svoje supruge bez poštovanja iste.

Helen uspeva da se spase iz ovog braka, prvo begom, a kasnije i sporazumom sa bolesnim Arturom, kojeg neguje do njegove smrti, da dobije potpuno starateljstvo nad sinom. Ona će se posle smrti Arturove preudati i živeti u srećnijem braku, tako da En Bronte svojoj heroini pruža bolju priliku za život i daje joj srećan kraj, što možda i nije bio čest slučaj sa ženama XIX veka koje su trpele nasilje i preljube svojih supružnika. Sve te žene koje su trpele nasilje i bile žrtve prevara predstavljane su kao glavni krivci za nemila dešavanja u njihovom životu:

„Svemu su krive te proklete žene! One su prava kuga! Donose neprilike i neugonosti gde god dođu, sa svojim lažnim ljupkim licima i svojim lažljivim jezicima.“ (Bronte 2016: 235)

Muškarac u ovom romanu ne dozvoljava da žena bude u jednakom položaju, a kamoli superiornijem, i to Artur otvoreno govori: „Neću da mi zapoveda žena, pa makar bila i moja supruga.“ (Bronte 2016: 191) Takođe, Artur navodi da je u „ženinoj prirodi da bude postojana, da voli jednog i samo jednog slepo, nežno i večno“ (Bronte 2016: 191) dok je njemu, kao muškarcu, dozvoljena sloboda, pa tako i ljubavnice, te on to ne smatra preljubom.

Kroz svoj roman, En Bronte provlači nekoliko vrlo tabuisanih tema, zbog čega je javnost i bila uzburkana nakon objavljivanja. Priča o samohranoj majci koja živi sama u tadašnjem vremenu povlači sa sobom niz pitanja o tome kako ona može da zaradi za život, kako može sama da vaspitava muško dete, a da ga ne nauči da bude vezano za „majčinu suknju“ i kako može da živi bez stuba porodice – supruga, koji je u njenom slučaju alkoholičar, preljubnik i nasilnik. Takođe, provlači se pitanje da li žena treba da trpi psihičko i fizičko nasilje svog supruga ili treba da pobegne od njega s obzirom da nema prava da traži razvod braka, ali u svakom slučaju najveća osuda bi upravo pala na nju, jer žena nema visok položaj u porodici, ali ni u društvu. Na osnovu priče o vaspitavanju dece uočava se da žena nema pravo ni na obrazovanje i da od malena treba da se uči da udovoljava muškarcima, u početku ocu i braći, kasnije suprugu. Sve ovo tematika je ispisanih redova jednog ženskog autora, čije se ime ne nalazi na prvobitnim izdanjima, već muško ime, pošto ne bi bilo prihvaćeno, a ni čitano i objavljivano da je En potpisala roman svojim imenom. Tako naučnici smatraju En Bronte jednom od prvih feministkinja, koja kritikuje patrijarhalni sistem XIX veka kroz romane Stanarka napuštenog zamka i Agnes Grej (Burnham Bloom 2016: 559). Ranije su sve sestre Bronte bile kritikovane zbog njihovog stava o patrijarhalnom sistemu i zbog tematike njihovih dela, ali Abigejl Bernham Blum primećuje da se u poslednje vreme dosta pažnje posvetilo opusu najmlađe od sestara, posebno od pojave ekranizcije romana Stanarka napuštenog zamka iz 2006. godine, tako da danas čitaoci i književni teoretičari u njemu prepoznaju početke tematizovanja alkoholizma, zlostavljanja u braku, zlostavljanja dece, kao i njihovo odvođenje ili oduzimanje (Burnham Bloom 2016: 558–559).

IZVORI

Bronte 2016: Bronte, E. Stanarka napuštenog zamka. Beograd: Vulkan.

PRIMARNA LITERATURA 

Burnham Bloom 2016: Burnham Bloom, A. The Brontë Family in Popular Culture. - u: A companion to the Brontës edited by Long Hoeveler, D. and Denenholz Morse, D. Wiley Blackwell; 547-564.

Flint 2003: Flint, K. Women writers, women's issues. – u: The Cambridge Companion to the Brontes edited by Glen, H. Cambridge University Press; 170-191.

Lau 2016: Lau, B. Marriage and Divorce in the Novels.  u: A companion to the Brontës edited by Long Hoeveler, D. and Denenholz Morse, D. Wiley Blackwell; 355-368.

Lokke 2016: Lokke, K. The Tenant of Wildfell Hall.  u: A companion to the Brontës edited by Long Hoeveler, D. and Denenholz Morse, D. Wiley Blackwell; 115-134.

MacDonald 2016: MacDonald, T. Class and Gender in the Brontë Novels.  u: A companion to the Brontës edited by Long Hoeveler, D. and Denenholz Morse, D. Wiley Blacwell; 485-499.

Matus, J. Strong family likeness: Jane Eyre and The Tenant of Wildfell Hall. u: The Cambridge Companion to the Brontes edited by Glen, H. Cambridge University Press, 2003; 99-121.

Autorka: Milica Milošević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *