Поетика птице грабљивице

Слободан Шкеровић, Поетика идеја, Еверест медиа, Београд 2017.

Појмовник Слободана Шкеровића (рођ. 1954) под насловом Поетика идеја представља 62. књигу библиотеке „Сигнал“, која постоји још од 1970. године. Аутор књиге је „сликар, песник, прозаиста, есејиста и уредник“, а његова актуелна књига представља енциклопедијски организован речник, може се рећи, есејистичких и филозофских одредница које превасходно проблематизују идеје. С једне стране, чини се да је исписивањем ове књиге аутор синтетизовао и кључне постулате сопствене поетике и њене укотвљености у сигнализам, а, такође, покушао да осветли природу појма идеја, демаскирајући је и освешћујући као „птицу грабљивицу“.

Књига је структурисана тако да прву целину чине четири кључне уводне целине: „Идеје“, „Вечити рат“, „Преношење знања“, „Идеја“, „Својства идеје“, а затим се у оквиру језгра „Речник идеја“ нижу одреднице, почев од „Авангарде“ до „Ширења и трансфера технологије“, не би ли се на концу навео „Списак цитираних аутора“, додатак Чедомила Вељачића „Начело узрочности у будизму (одломак из текста ‘Питања о носиоцу терета’)“, белешка о писцу, изабрана библиографија из пишчевог дела и списак свих до сада објављених публикација у оквиру библиотеке „Сигнал“.

У формалном погледу, речничка структура Поетика идеја не кореспондира толико са наводно постмодернистичким начином организовања романескне или друге белетристичке грађе (Хазарским речником као најпарадигматичнијим). У доба европског, па и српског просветитељства био је уобичајен манир овакве организације. Доситеј, примера ради, на темељима идеје просвећености, пише Буквицу и Ижицу, Михајло Максимовић, наш први сатиричар, Мали буквар за велику децу, док касније, на том наслеђу, и Вук Караџић организује Српски рјечник, а Ђорђе Марковић Кодер своје разјаснице. Конкретност и јасноћа, језгровитост и концизност, критика друштва и вредности ове епохе у Шкеровићевим одредницама унеколико би се могла упоредити управо са Михајловићевим Малим букваром за велику децу, књижицом коју су чиниле одреднице не веће од половине странице, на којима се земунски инспектор обрачунавао са помодарством, сујеверјем, пијаницама и разноврсним људским манама.

Шкеровић је своју мисаону оштрицу усмерио превасходно на фашизам, „основно својство идеје“, као на „израз одбрамбеног механизма идеје“, те на однос „идеја према људима“, који у одредници „Раса“ одређује као ропство: „Идеја расе преферира себе у односу на друге. За Хитлера је натчовек идеални роб, робови – идеална раса“. Наравно, осим као грабљивица, па и идеја-сукуба, идеја се одређује и као људождерска: „прождире сваки други облик енергије која чини човека. Економски, политички, монетарни правни системи – сви се хране људима“. И: „Као што човек или животиња пробирају шта ће појести, тако и идеје пробирају људе“. Идејама се може супротставити знањем, док је незнање подведено под одредницу „Зло“, те спознајом, а поезија је вид спознаје, док би само уобличавање „Поетике идеја“ био вид материјализације невидљивог „демона идеје“, а, самим тим, и први корак ка обрачунавању са њим: „Поетика идеја постоји само за онога који се не плаши чуда и чудовишта, који срља у непознато и у ходу, разумевањем уништава приказе и од њих ствара нарочита места у којима се осећа као код своје куће – читав космос“.

Управо појмовнички космос Слободана Шкеровића организован је у извесном смислу дијалошки, не би ли се потенцијално успоставила и полемика са Платоном – његовим дијалозима, али и његовим концептом идеја. На том трагу била би структура сваке од одредница. Оне, наиме, отпочињу ауторовим дефинисањем, изношењем става, мишљења или опсервације, а затим следи један или више цитата различитих писаца, мислилаца, али и глумаца (Силвестер Сталоне један је од цитиранијих и занимљивијих). Ауторов став може да кореспондира са цитатима, а може и полемички да стоји у односу на њих или да чак корелацију остварује у хуморном (штавише стендап) кључу.

Такође, одреднице у оквирима сигнализма кореспондирају са Дневницима Мирољуба Тодоровића и есејистичким муњограмима (Језик и неизрециво и Стварност и утопија) и то баш на плану цитатности, фрагментарности и питања аутореференцијалности. Док есејистички муњограми рачунају на ничеанског натчовека који се по њима може кретати захваљујући дивовским ногама израслим у сазнању, и одреднице подразумевају окренутост ка знању, па тако и обрачуну са идејама.

Ево како функциониша у целости једна од одредница. „ГЕНИЈЕ Који непрекидно сакупља искуство. ‘Никад не престани с учењем, знање се удвостручује сваких четрнаест месеци’. – Ентони Џ. Д’Анђело ‘Ако немаш планину, направи је и попни се на њу. А кад се попнеш, начини још једну; иначе ћеш од живота направити равну линију’. – Силвестер Сталоне ‘После одређене тачке пређеног пута више нема повратка. То је тачка која се мора досећи’. – Франц Кафка“. Аутор, дакле, наводи да генијем сматра оног ко сакупља искуство, међутим, учење и знање само наизглед могу деловати као искуство, али само су један вид стицања искуства. И животно искуство, али и читалачко, на које се градацијски позивају и Сталоне и Кафка стреме ничеанском леденом врху сазнања, оној тачки која дели генија од оних који се са пута могу вратити. Но, није генијалност довољна за обрачун са идејама, већ и душа („Мораш да покажеш своју душу, иначе си само део опреме“. – Силвестер Сталоне) и фантазија, схваћена као „механизам за производњу задовољења, осећања правде“. Речју, и душа и фантазија чине уметника, а један сликар, писац, песник, есејиста и уметник је покушао да исписавањем Поетике идеја уами, тј. ухвати идеје / идеологије у уметничку / поетичку замку – одредницу, као енциклопедијски мамац просветитељске идеологије.

Ауторка: Јелена Марићевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *