Poetika habitusa

Bratislav Milanović: Male lampe u tamnini, Kraljevo 2006.

Ljudska egzistencija, utemeljena kao ugrožena kratkotrajnost i ograničenost boravka na Zemlji i potreba da se opeva neumitnost prolaznosti, u poeziji pesnika Bratislava Milanovića nosi sa sobom neophodnu, ali ne i zloupotrebljenu upotrebu tela. NJu pesnik koristi, tek samo kao neophodni diskurs, kao povremeni, ali i nezaboravni izlet u oblast teritorije: topographia anatomica. Pri tome, sve protiče bez napadno uočljivog prisustva čovekovog tela kao osnove za objašnjenje ireverzibilnosti prirodnih procesa, ali i postojanja entropije kao dokaza o neuništivosti materije. Elementi tela, s obzirom da imaju svoje najrazličitije funkcije, otvaraju neograničene mogućnosti i kao upotrebne vrednosti u poeziji, mogu preuzeti uloge koje im pesnik odredi birajući puteve analogije, simbolike, asocijacije, komparacije ili bilo koje druge oblike stilskih figura koji dozvoljavaju kompatibilnost na relaciji anatomija tela – poezija.

Izdvajanjem pojedinačnih elemenata i ulaskom u formalistički pristup toponimike korpusnog sklopa (MALE LAMPE U TAMNINI  izabrane i nove pesme), postoji mogućnost da se nadje zajednički imenitelj za  biranje odrednica kojima se pesnik u ovom slučaju rukovodio. Ako, pak, one nisu strogo definisane, to ne umanjuje njihovu vrednost, već naprotiv, osvetljava raznovrsnost i bogatstvo pesnikove imaginacije koja je kadra da udje često, na prvi pogled u nepojmljive kombinacije. Analitičkim pretraživanjem može se stići do logičnih zaključaka, poetski ponekad i neuobičajenih, ali koji su u tim slučajevima u funkciji univerzalnog i prelaze u oblast nauke ili filozofije, na primer. Medjutim, odabirom i izdvajanjem pojedinačnih elemenata iz konteksta celine stiha, moguće je prevideti smisaonu višeslojnost  vezanu za pesmu. Sa druge strane, poseban je izazov čitati i analizirati, u ovom slučaju sasvim slučajno uočenu osobenost koju nosi u sebi poezija Bratislava Milanovića, bez obzira što  se ne bi mogla svrstati u neku od njenih bitnih specifičnosti. Pre bi to mogle biti one male komete zabeležene moćnim teleskopima opservatorija, koje iza sebe ostave, nesrazmerno svojoj veličini, blještav trag, projektovan u ovom slučaju preko čitalačke intuicije – u duboki emotivni naboj. Iako, skoro od pesme do pesme, elementi anatomije prisustvuju u formiranju stihova, oni nisu istaknuti u prvi plan, oni nisu skoro nikad prenaglašeni, izuzev u onim slučajevima gde gde je to osnovni motiv pesme, što iziskuje njihovu neophodnost da bi se nešto izreklo i objasnilo na najbliži mogući način. No, ako se sledi opservirani pesnički opus Bratislava Milanovića, primetno je da njegove novije pesme rapidno gube asocijativno-komparativno korišćenje telesnih elemenata koji se u početnom stadijumu stvaralaštva približavaju Protagorinom homo mensura. Onako, kako se i moglo očekivati, organsku ograničenost tela zamenjuje razudjena misaona konstrukcija, opsenjenost zapažanjem i izricanjem najrazličitijih istina refleksivnim sugestijama. Poetičnost visokog dometa uz istančanu i nepatvorenu iskrenost, spontanost kazivanja, logičnost dogadjanja, originalna rešenja – prate dalju poetsku nit stihotvornosti Bratislava Milanovića. Sve redje se pojavljuju elementi habitusa, ali su oni iako efemerni, i dalje efektni, sa porukama koje u stihovima nose.

Medjutim, osećaj da i kada je nema – ima je, odnosi se na snažnu putenost koja kipi iz sveukupne poezije ovoga pesnika i daje neprekidnu ekscitiranost stihu, kao da je pod naponom i uz vrlo česte strujne udare i onda kada je u stihu imenovana, kada je nekim detaljem samo naznačena, pa i onda kada se čita izmedju redova.

Poseban utisak ostavlja opravdana, ali istovremeno i nenametljiva visoka koncentracija elemenata habitusa u pojedinim pesmama, kao što je karakteristično u segmentu pesme komplementarnog naslova Orfej posle svega koji nedvosmisleno upućuje na pesničku misiju: Ti iz glagola, iz kose, iz kože/ jetku stvar/ – opasan razum izlivaš u zrak/ kroz sviralu preraslu u kost./ Ne pomera/ se ništa. Na zgarištu,/ u soli, tvoju glavu vreba/ nevidljivi gost./ I grad tone pod njegovom rukom.

Slično je i u pesmi Jelen u prozoru gde je dat savršeni, neraskidivi spoj stvaraoca-pesnika i njegovog dela-pesme i gde su korpusni elementi odigrali veoma snažno, umetnički istančano svoju pravu ulogu, dok je pesnik Milanović bio minuciozni prevodilac sa fizičkog (organskog) na poetski teren: Lažna životinja (blistav jelen)/ sad nadvisuje, upija telo. Jednačenje to je neko veliko,/ svetla krv u koju toneš pomno/ zbacivši odelo,/i čuješ: riče tvoja koža/ i pada na pločnik radost tiha./ Dva pomirena oka gledaju put/ na koji se stalo opreznim korakom/ odmerenim ritmom stiha.

Postoji u poeziji Bratislava Milanovića čitav niz kratkih, ali odgovarajućih i autentičnih stihovnih kombinacija, u vidu osobenih medaljona sa savršenom simbolikom habitusa. Takva je i deskripcija trenutne stvaralačke nemoći (možda?), koju upečatljivo daje pesma Sasvim običan naslov.

Pokušavao sam da govorim i/ ništa se nije čulo: niz moje grlo je/ sišla lava kad sam hteo da imenujem/ to telo, taj lik što luta u usamljenim gradovima.

O poreklu svoje poezije, pesnik progovara kao o teretu koji se ne može izbeći, ali koji je i pokretačka snaga poetske moći: Neki mali ambis čuči na mome ramenu/ odmah pokraj uva, goni me da pišem.

U pesmi o splavarima, pesnik oblikuje stihove u kojima tvrdi: Na nebu splavari, Na zemlji splavari i gubilište/ pod ramenom veslača u prapočetne kapi tonu/ i nema smrti – svoje odbegle šake love na pučini/ i kreću/ zvaće se isto, imaće iste ruke i prokletstvo u koži. 

Pesma Topola na terasi u kojoj se pesnik identifikuje sa stablom koje je njemu nadomak, radjaju se sjajni stihovi bliskosti čoveka sa floralnim egzemplarom živoga sveta. Tom prilikom dolazi do totalnog prožimanja koje tvori savršenu dendroidnu čovekolikost, odnosno humanu dendroidnost (posmatrano iz perspektiva personalnih prostora bivstvovanja).

NJišemo se dok vetrovi njište/ u svetskim pustinjama od uva do uva/ kuda s ovim glasom, kuda s ovom rukom/ kuda s ovim telom nalik tlu?

U širem kontekstu, enigmatski skriveno, ali i toponimski objašnjivo, pesma ne isključuje mogućnost univerzalnijeg posmatranja, ako se ima u vidu zbog čega je izabrana baš topola i otkuda ona na tako neobičnom mestu kao što je terasa? Uz pojam nauke o mestima – topologije, može se posmatrati topola koja simbolizuje dislokaciju biljke iz njenog prirodnog okruženja, ali i pesnikov prelazak u domen druge vrste živoga sveta – depersonalizaciju koja prati i odgovarajuća promena lokaliteta obe jedinke.

Ogromna opruga – telo

Ako je postojao neki prapočetak, vreme nastanka, to je morao svakako biti spoj krsta i tela u vodi. Zato će se pesnik obratiti čitaocu sa objašnjenjem da je voda, odnosno jedna njena zatvorena forma – jezero, jedino mesto gde čovek može obitavati večno, samo ako je beskrajan.

Na polasku trupla smo u krst spleli pod obalom/ I sad tek, na jezeru, bujamo/ drukčiji, ali čisti/ ostavljene kosti i ljušture tela. Ovamo se jedino/ Beskrajan može, samo se čelom sme zagristi/ staklasto bilje.

U pesmi Stvaranje sveta pesnik progovara kao prvi čovek na Zemlji, Adam, božanskom promišlju nadahnut, telesno i misaono u natalnoj čistoti.

Doveli su me na nepoznato mesto/ dobri bogovi – mirni ljudi:/ sprali sa tela svaki talog/ izbrisali opasno sećanje.

Kada pesnik Bratislav Milanović ulazi u tok slikareve imaginacije, on ukazuje na njenu sposobnost da transformiše oblike (tela) u stvaralačkoj tišini, potirući njihovu ograničenost radi osvajanja drugih mogućih, širih prostora koji nemaju granice.

Govor je kičice miran/ u njemu gasnu tela  i niču/ predeli ini.

Susret pred nekadašnjim mestom ljubavi, već na vratima asocira i daje transparentni uvid u prošlost dozivajući prošlost intime tela.

Pred ovim smo vratima sada prozirni/ kao dugo nošena tkanina/ kroz koju se naziru drhtaji željnih tela/ u bivšim sobama.

Uz stihove stare makedonske pesme o Biljani, pesnik se, zajedno sa devojkom (momom) i njenim platnom koje ona beli, otiskuje iznad Ohridskog jezera i posmatra svet iz ptičje perspektive: Oko nas ćutke kruže kormorani/ mi se, polako, na tvome telu,/ na tvome platnu što me obavija/ – dižemo u važduh/ i zablenut njiše se svet.

U tome, kako progonitelji imaju posebnu sposobnost da otkriju gonjene, pomaže im prisustvo tela i disanje, ma gde bili locirani: Oni znaju kako se sa krovova silazi u tudja tela/ kako se medju zidovima diše.

Stvaralački momenat pesnik doživljava, u jednom momentu, kao razaranje sopstvenog tela i njegovo ugradjivanje u univerzum (moguće baš u vreme Velikog praska) : Kada se  ogromna opruga – telo/ i zariva rogove u klupko sveta/ što se tek pomaklo.

I na kraju, telo se pretvara u niti i rasipa u prah, posmatrano kao odraz u prozorskom staklu:  to prah pada u kutove,/  to trunu znakovi u oknu, odakle/ pružaju se niti do naših tela.

Oda telu koje pesnik odaje u svom opusu, svakako je pesma Bekstvo.

Napustio sam svoje telo, neka visi,/ krvavo, na žici,/ neka stenje, skrhano u stolici,/ neka tone u tudjim posteljama. Napustio sam telo zaista: piljim u njega sa police, iz kade, ogledala,/ iz svih stvari na kojima/ sjakte moje oči.

Svačija koža razapeta karta sveta

Ne moraju se svi gradovi na svetu videti, kaže pesnik, oni postoje kroz goreću svetlost koju pesnik oseća na svojoj koži: Gradovi, gradovi u daljini,/ mada vas nisam upoznao, vaše lampe/ na mojoj koži gore/ i ja ih priznajem .

Koža je veoma rastegljiv pojam u Milanovićevoj poeziji, pa tako može neko da: Na konopcu suši naše kože, dok neko drugi može da: Još sedi u sobi, na mojoj koži.

Kamen ponad glave

Nadahnuće pesnika dok noću piše, preslikava se na okno i kad se osvrne on shvata da ga je odvelo u gluvi predeo gde on više ne prepoznaje sebe: Kakvu to zver nalaziš/ pod svetlom, u prozorskom oknu,/ podigav glavu s papira. Nema je – da bi na kraju shvatio da su to dva bića razigrana maštom sjedinjena u snažnom i razarajućem stvaralačkom zanosu: Gle, dve slivene glave u prozoru/ i iste nozdrve dok puca staklo!

Čovečji um pripada svemirskim prostorima  i stoga pesnik zaključuje: Tvoja glava gori dva ruba od prsta sveta, ali i : U moju lobanju, otvorenu, bulje hiljade očiju.

U jednom trenutku iskrenosti, zbog straha koji lebdi nad glavom, pesnik će reći da reči imaju irelevantno značenje i oduzima im pravo na istinu: Priznajem da je sve laž  u rečima/ o magli, o gušenju, o sečivu/ zastrašenom ponad moje glave.

O kosi, pak, ističe se sjajna asocijacija: Ti spavaš zaljuljan na užetu od kose.

Na vreli mozak pada zadnja kap

U tajanstvenoj i nedostupnoj nervaturi mozga odvijaju se munjeviti enigmatski procesi: Prskanje zvezda u tankoj kori mozga/ dok zvonio je tren, ili: Blistav titraj mozga u kom su sevnuli/ suvisli zakoni, mera gospodara, oholi gradovi, ili: gle mozak u plamenu.

Pesnik shvata da mora izbeći neizvesnost moždanih (ne)mogućnosti i smatra da ga je razmišljanje o velikim (bitnim) zbivanjima dovelo do prenapregnutog uma (mozga): Moram nešto da promenim u pregrejanom mozgu/ – ne umem da govorim o sitnim stvarima.

Poljubi svoje lice u prašini

Lice je prvo na udaru pri susretu i ono je stoga nezaobilazna meta: Ukloni fotografije, eksponate,/ i postavi lice – glinenog goluba. U sledećim stihovima, pesnik se, pak, odriče svoga lica koje je uporno u sagledavanju prošlosti: Ostavljam svoje lice što zija ispod/ barske trave kao sa dna bezbrojnih vekova, da bi se odmah potom , pokajnički i samilosno, molio pred tim istim licem pronalazeći ga onda kada je poniženo: Sidji/ tu na kolenima medju trunje/ poljubi svoje lice u prašini..

U ljubavnim obračunima da bi prestao da govori i da gleda, pesnik dopušta da se na to isto lice pospe pepeo: Ne otirem više ni pepeo/ što si na moje lice prosula  da ne govorim, da ne gledam. On ga više ne štiti i ne brani: Niti ću sa kapaka otirati leću/ Niti sa lica – grč,  jer otkriva pravu istinu o njima: Na obzorju tonu lažna lica.

Poveravajući se velikom slikaru Leonardu, pesnik iskreno priznaje da je sam sebi nepoznanica nesmestiva u vremenu: Ne mogu od svoga lica da stvorim Djokondu/ kada se ne prepoznajem ni u onom ni u ovom veku.

Naše su oči sjale kao četiri sazveždja

Stihovi u kojima pesnik Bratislav Milanović koristi simboliku oka, veoma su bogati i raznorodni, često sa  notom duboke patnje: Na trajnom žrtveniku gore naše oči, ili: Vetar zviždi iz naših očiju, ili: S očima na tlu, ali istovremeno, oko može da zapamti svu prošlost sveta:  I oko/ što otkriva zrak provučen kroz/ ograde i kazamate./ Kad opet imaš hiljadu godina/ tvoje oči/ tvoje će oko u tajnim fabrikama/ oživeti u snu zgrčen vek.

Pesnik zna da ga pomno posmatraju, ali i da njegovo oko čini to isto i zato je: oko – ogledalo, ali pogled prodire i mnogo dublje, pa tako: I velike oči motre tvoju kost na zemlji .

Kada se pesnik obraća Beogradu, on njegove svetiljke vidi kao oči grada. Gledam sa ničije kule kako trnu, jedno po jedno/ hiljade tvojih očiju i kako te okiva mrak.

Ostareli osmeh sveta

Usne očekuju dodir nekoga i nečega: Ko na usne ogrubele/ Da kane il kapku meda ili kap bunike, ali očekuju i toplinu: Ljubim tvoju svetiljku na stolu/ grejem na njoj svoje mrtve usne. Medjutim, na kraju svega, zajedno sa starošću stiže tama: Prah oko dužica kao da polen pada/ na ostareli osmeh sveta i potom – tamnina.

Jezik je dat kao kao izuzetna moćna osobenost, pa i grubo izdvojen, on je mesto večitog uzleta: U vazduhu istrgnut blista jezik, i: poleću sa njega: gradovi: jabuka: zemlja.

Izvadi srce – postavi ga nasred puta

Pesnik je neko kome je mastilom zauvek umrljano srce. Ono je dijametralno postavljeno izmedju komparacije: Ko kardiogram oživelog srca – cvrčak i beskrajnog vremena u kome nestaje i gubi snagu: Padao je pepeo na naša srca i kamenio se dugo, dugo.

Habitusni fluidi

U Milanovićevoj poeziji, u nekoliko navrata, mesto dobijaju i habitusni fluidi od kojih su najizrazitije sentence o krvi: U vazduhu je mirisala predstojeća krv/ dok sam stezao samostrel.

Savršeni prikaz je, u prenesenom smislu, uticaj pesnikove poezije na one koji su je čitali (ispijali limfu).  Poezija je u njima budila svetlost, onu koja im noću osvetljava put i vodi ih kroz tamu  i pesnik, stoga, na kraju, ostaje beskrajno zadovoljan, jer je ispunio svoju misiju: Divno su mi ispijali limfu/ budila se fosforna svetlost/ u njihovim telima; na moju radost/ na moju veliku radost.

  ***

Uočen i izdvojen zajednički imenitelj, sprovedena anatomska opservacija pesama o  naznačenoj oblasti – habitusu (možda, po stilu, najbliža onome što ih primenjuje književni pravac formalizam),  u  poeziji Bratislava Milanovića pokazala se kao veoma složen i riskantan proces. Prostor do kojeg se stiglo, podsetio je na bogato razudjenu deltu reke (svaki rukavac – pojedinačan korpuskulativni elemenat) koja na svom ušću pokušava  da se ulije u jednom toku (sveukupna poetska homogenizacija). U toku istraživanja javila se jasna slika poezije Bratislava Milanovića, metaforički iskazano, kao uznemirujuće,  dramatične vode u koje ljudsko telo naizmenično potanja, duboko roni, lagano i brzo pliva, ali ponekad i veoma teško dolazi do daha.

No, kada se pesnik Bratislav Milanović upita: Zato ne znam zašto ja – letopisac,/ samo virim kroz ključaonicu/ i prebiram zrnevlje rasuto po jeziku/ kao da ispiram zlato, valja mu dati odgovor na njegov način, a zašto ne (?) i njegovim stihom  (a posebno, ako je to, kao u ovom slučaju, upravo iz pesme Balkanski pevač!):

Pevaj dok ti grlo ne natekne,
 Dok se saće nebesko ne ispuni glasom
 Pevaj dok se ne rasprsne žila.

Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *