Podzemlje je spas

Čitava srž njegove vladavine jeste ostala u toj senci, koja je bila glavna delatnost demonolike diktature dvadeset četiri godine. Neki tvrde da je sve to radio za srpske interese i smatraju ga velikim rodoljubom, drugi ga optužuju da je bio izdajnik, treći su mišljenja da je samo balansirao izmedju Zapada i Istoka, dok manjina napominje da tu nikada nisu bila „čista posla“, iako nisu uspeli da javnosti objasne o kakvoj se zapravo „prljavštini“ radi.

Tihana Tica, Ustoličenje jarca

Ovako bi mogao izgledati presek nekih budućih istoriografskih razmatranja vlasti Mesije, zar ne? Ali to nije bio cilj, odnosno nije samo to bio cilj prvog romana Tihane Tice. Na zadnjoj korici romana piše: Nijedan lik nije slučajan, niti izmišljen, svi oni postoje i mogu se sresti na ulicama Beograda. I to je jedan od dva razloga zašto bez griže savesti nameravam da spojlujem – radnja romana nam je itekako poznata, a ona se ne svodi na jednu konkretnu ličnost ili vlast.

Ono što upada u oči svakako je stil pisanja, nekako barokan po svojoj prirodi. Ja ne bih mogao tako da pišem, nemam to bogatstvo reči, a i stim mi je sasavim drugačiji, no to sad nije bitno. Svojim stilom Tihana je nesumnjivo osveženje na ovoj našoj književnoj sceni, kojoj ne bih davao zajednički imenitelj. Najavljuje sledeći roman koji će temom biti drugačiji, ali načinom pisanja verovatno sličan. Tu, istina, ima jedan problemčić, ali o tome kasnije…

Podnaslov romana je Herr Faust, a Tihana kaže da je ovo postmoderna verzija. Neka pravila se poštuju, a neka ne. Prema pravilu je ugovor sa Djavolom (veliko početno slovo njeno) sklopljen na 24 godine. Ono što je prodato je nešto drugačije. Nije u pitanju duša, uostalom što bi Djavo bio zainteresovan za bilo čiju dušu, nego je reč o zadnjici.

„Naš junak“ (osim izvesnog Petrovića, naravno nebitnog, u romanu nema imena, samo neke tipske uloge (setimo se filma Ko to tamo peva) kao što su socijalista-komunista, student i profesor ezoterije, označeni kao RS, što nije više od zanimljivosti, čovek s krstačom, šankerica… i baba-Smiljana, gde očigledno nije reč o njenom imenu, a ona uopšte nije stara) kreće se u krugu „ideologa“ (njegov izraz koji često s gadjenjem upotrebljava) stranke čiji je član, tzv. elite gde možemo sresti socijaliste i gospodu, pravoslavce i ezoteričare, isl. Posle jednog povratka sa partijskog sastanka nepozvani gost mu nudi da postane nacionalni vodja, mesija, odnosno Izabrani.

Zanimljiv je ovaj naš junak. Odnosno neke spoljne okolnosti njegovog života. NJegov stan se nije promenio. Kada se pojavio u ulozi Izabranog, prva želja mu je da se najede u nekom jeftinom restoranu. Iako bi najradije zauvek ućutkao one u svom okruženju (pomenuti gore u zagradama), ona na svojoj crnoj listi, on ih ipak trpi. Žene ga ne zanimaju, mada je baba-Smiljana bika na putu da ga „otopi“. Jednostavno objašnjenje za te čudne okolnosti za jednog Vodju je na samom kraju romana. Ipak, daću ovde jedno svoje razmišljanje na koje me roman naveo.

Čast izuzecima koji se javno bahate, kao što je recimo Čeda Jovanović (Cedonir Chadda). Ostali političari su smorovi po tom pitanju, što ne znači da ne mogu izazvati smeh. Nema sumnje da su se nakrali, verovatno se to čuva za „crne dane“ (neki od njih nemaju decu, pa je pitanje kome su namenili blaga), ima raznih stanova, of-šor računa, privatnih firmi na ukradenu ličnu kartu… Ali pitanje je gde i kada (posebno oni koji su u fokusu javnosti) oni mogu da uživaju u (kako god) stečenom bogatstvu. Sećam se kad je Mladjan Dinkić pozvao novinare da im pokaže kako je samo fendera kupio od politike, pa je imao samo devet šoljica za kafu, da ih posluži. Izbrojao sam svoje šoljice, bilo ih je 13. Tada sam se selio, pa dobih dva servisa za useljenje…

Znači, od ukradene love nema mnogo selameta. Kako je sa moći? Srbija je vazalna zemlja, to znamo, dakle neku veliku vlast neko ko ovde „vlada“ ne može da ima. Ne može čak ni da sprovodi neograničenu represiju nad domicilnim stanovništvom, kao što naš junak ne može jednostavno da pobije one koji mu smetaju. Pa šta imaju od vlasti!?

Ovi „naši“ imaju pravo na logoreju, i mašala prostora da je upražnjavaju, ali protagonistu romana to ne zanima. Zapravo on veoma retko govori, i štur je u tome. NJega ništa ne zanima osim da mu povladjuju, „zašto sam se učlanio u stranku“, a ni u tome ne uživa. Naš junak je, tako, pravi nihilista, a roman pomalo podseća na Kamijevog Stranca. I naravno na Kafku, koji je autorkin omiljeni pisac, ali nažalost o njemu ne mogu mnogo toga reći… Ovo je nihilizam doveden do krajnje moguće granice. Korak dalje bio bi post-nihilizam, nešto u stilu Evole, ali taj korak naravno neće biti načinjen (mnogo pre kraja je potpisniku ovih redova to bilo jasno).

Zanimljiv mi je i profesor ezoterije. Za njega je Izabranog izabrao Pluton – bog podzemnog sveta, ali takodje i bogatstva, setimo se nekada popularnog izraza plutokratija. Nema indicija da on (niti bilo ko) zna za pravi dogovor Izabranog, niti se druga strana tog dogovora identifikuje sa Plutonom. Ne, on je jednostavno Djavo, a drugo ime koje koristi je Vij (koji se javlja kod Gogolja), ili kako je u romanu pisano: VIJ.

Profesorov Pluton ima nečeg dijaboličnog u sebi, ali to nije djavolska, pa ni triksterska figura. NJemu nedostaje pobuna. To je bog konformizma, pa nije čudo da profesor slavi krsnu slavu, gde zove goste da se pokaže, pa priča tamo o tom svom bogu. Kao da se ne može slaviti paganska slava. Ali profesora to ne zanima, uostalom neki njegovi sveštenici su i dalje pravoslavci.

Dosta toga saznajemo o Plutonu čitajući ovaj roman, ali samo ako smo baš pažljivi. Jer pažnja lako odluta u maratonskim monolozima. Romaneskni cilj Tihane i nije bila ezoterija po sebi, nego kontekst raspale elite u koji je ona postavljena. Kult Plutona nam je postavljen kao htonski kult, što naravno i jeste. O ulozi tih kultova u današnjem svetu sam već nešto rekao.

Možda bi mi se svideo ovaj profesor. Ljigav jeste, ali ima neke manire (kad se ne bavi pacovom u fazi dekompozicije tela). Omiljeni filozof mu je Šopenhauer (a ne Hegel, uostalom njega je Artur zdravo mrzeo), ali je lišen njegovog pesimizma. Ovaj svet je tiran tiraninu, što valja reče moj omiljeni vladika, pa šta onda! Bio bi profesor dobar sagovornik, kad „razgovor“ sa njim ne bi bio samo slušanje beskrajnih njegovih tirada…

Ovo je roman atmosfere, što može biti problem u praćenju radnje. Često bi mi pažnja odlutala zbog nekog mog „unutrašnjeg dijaloga“ koji bi nastajao oko samog motiva Djavola, i kako je on postavljen. Neko drugi, recimo neki hrišćanin, verovatno ne bi imao taj problem. Mada rekoh sama radnja kao da nije bitna, ona je toliko puta vidjena, posebno kod nas… Što bi rekla Knjiga Propovednika – ništa novo pod kapom nebeskom.

Sam kraj romana, koga neću odati – uostalom, čitaoče, nabavi roman, vredelo bi – je ono što je u nekim hororima alternativni kraj, a takodje se javlja i u nekim romanima koji se bave bizarnim diktatorima. Recimo roman Poslednji dan boga Saturna, napisan u jednoj rečenici (i na promociji Tihaninog romana je pominjan Saturn, iako ona sama ne pominje tog boga). Možda se naslućuje kakav bi to kraj bio, ali rekoh neću o tome.

I ovde bi bio kraj ovog prikaza, da mene sama tema ne muči, što je još jedan razlog zašto ovaj tekst pišem. Poneka brižna dušica bi zaista posumnjala na upliv entiteta nazvanog Djavo, Oca Laži i vladara ovog sveta… Onda idu one forice da ako ne veruješ kako takav postoji, to znači da on tobom vlada… Oni „racionalni“ bi rekli kako je to teza koja se ne može pobiti, samim tim nije naučna, ali jebeš nauku… Imam ja svoj način pobijanja i razmatranja ove teme uopšte…

Metafizički gledano Djavo ne postoji. Tačnije, biće nepostojanja, čiste negacije, ne postoji, nepostojanje ne postoji. Ništa ne može opstati bez božanske suštine, dakle ima je i sam Djavo. Ako je ima, onda je on makar negativac koji bi se mogao razumeti. Uostalom, ako postoji bog Jahve, postoji i buntovnik protiv njega, voc a big dil… Dakle to nije onaj djavo kojim nas plaše, neprijatelj svega živog.

Etički pogled bi ti, čitaoče, možda bio prihvatljiviji. Kada sam priman u omladinsku organizaciju (beše vreme pred sam kraj ocvalog socijalizma) došla nam je u školu devojka od nekih 25, dakle desetak godina starija od nas tada, da nam priča neke stvari… Jedino se sećam ovoga: Za sve probleme ljudi, krivi su ljudi. Dakle ne Djavo (pa ni Bog), ne vanzemaljci, Jevreji, komunisti, iluminati, biciklisti… Priča o djavolu tako može biti čak veoma štetna, ako nam skreće pažnju sa svojih problema i svoje (kolektivne) gluposti.

Ali može se i drugačije na sve gledati… Ako je stvarno sve u glavi, kako mislim od kako radim Rune, onda fakat svako ima nekog svog djavola, ili više njih, svoje demone. Zanimljivo je što naš junak u romanu prodaje bulju, a zna se šta to znači stvarno i figurativno, zna se i da „svako ima svoju cenu“. Dakle, on je prodao bulju nekom moćnom, iz straha, ili konformizma, ili revoltiranosti niskim položajem, ne mora biti bitno. Transakcija, formalna ili neizgovorena, je obavljena sa drugim čovekom, ali su ga naterali sopstveni demoni. Što se tiče potpisnika ovih redova, samo u tom smislu može se govoriti o djavolu.

Sa druge strane, naravno da ezoterije ili okultizma s kojom nas povezuje profesor ima u višim ešalonima svake vlasti, no to je tek posebna priča, koja se može naslutiti iz ovog romana (iako to nije glavna tema), a o tome je Kjubrik rekao mnogo toga svojim poslednjim filmom.

Autor: Ivan Vukadinović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *