Pegaz bez krila

Govor je, posle mukanja Neandertalca, čarobno sredstvo opštenja; smislena reč je još magičnija, ako je živa, punoslovna, punoznačeća; ako je tako snažno i silovito utisnuta na hartiju da je ništa s nje pomeriti ne može; ako diše, ako upozorava i preti, ako govori, pokazuje i iskazuje, i ako menja nešto, bar neku sitnicu. Rečenica, pa i ona najprostija pruža ogromne mogućnosti za najdublja i najiskonskija razumevanja i nerazumevanja; za spone i sukobe; od najbanalnijih, do najpodlijih. Nekoliko rečenica produbljuje razumevanje u bezgraničnosti, a isto tako sukobe dovodi do još većih razmera i dosega. Jedan tekst od nekoliko rečenica može utisnuti konačan pečat i stvoriti ideju o nepromenljivosti nekog stava ili ubeđenja u glavi drugoga, a isto tako može i otrezniti i ohladiti usijanu glavu, tek tako, odjednom, ex actutum; sručiti kofu hladne bunarske vode u usijano železo.

Iz takve magije opštenja, od svih živih bića, svojstvene samo čoveku, rodila se Književnost, i njeno najvažnije jezgro: priča. Dobra priča je kao Pegaz. Prosečna je poput konja (onog čergarskog, koji i sam obara oči i spušta glavu s pogledom u kopita, srameći se od toliko hvale svoga gazde). Loša je priča ona, koja je magarcu ravna (baš onom inatljivom i tvrdogrivom: šibaj ga bičem, vuci ga za rep, ili mu milozvučno šapući na uho, umoliti ga i promeniti nećeš).

Od Džingis-kana do današnjih dana Književnost živi i razvija se. Od tada, opisala je Ona više nego Istorija ljudskih nedaća i nesreća, ratova i smrti, seoba i herojstava uz stotinu i jedan stil, sa još hiljadu i jednim podstilom velikih literata i talenata. I je li nešto izmenila? Bar nešto? Od Staroga zaveta, Kaina i Avelja, do Šolohova i njegovih Crvotočina, sve je isto. Ubistvo zbog letine i ubistvo zbog izgubljenog vola je isto. Već četrnaest hiljada godina hodamo uspravno, i sve ovo vreme ljudi neumorno rade na tome da pokažu i dokažu kako nije ni trebalo da se usprave. A, Književnost i dalje tera svoje: „Knjige oplemenjuju i menjaju ljude, samim tim i društvo“. Ma jok bre. Podvala. Pisati po unutrašnjoj potrebi; ko god kaže da mu je namera da „promeni društvo“ laže. To je nemoguće. Stoga Mrtve duše nisu roman, već poema; Gogolj je imao manji nos od Bjelinskog i tačka. Kritičari fantaziraju; u pravu je, ipak, samo pisac.

Autor: Aleksa Đukanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *