Пегаз без крила

Говор је, после мукања Неандерталца, чаробно средство општења; смислена реч је још магичнија, ако је жива, пунословна, пунозначећа; ако је тако снажно и силовито утиснута на хартију да је ништа с ње померити не може; ако дише, ако упозорава и прети, ако говори, показује и исказује, и ако мења нешто, бар неку ситницу. Реченица, па и она најпростија пружа огромне могућности за најдубља и најисконскија разумевања и неразумевања; за споне и сукобе; од најбаналнијих, до најподлијих. Неколико реченица продубљује разумевање у безграничности, а исто тако сукобе доводи до још већих размера и досега. Један текст од неколико реченица може утиснути коначан печат и створити идеју о непроменљивости неког става или убеђења у глави другога, а исто тако може и отрезнити и охладити усијану главу, тек тако, одједном, ex actutum; сручити кофу хладне бунарске воде у усијано железо.

Из такве магије општења, од свих живих бића, својствене само човеку, родила се Књижевност, и њено најважније језгро: прича. Добра прича је као Пегаз. Просечна је попут коња (оног чергарског, који и сам обара очи и спушта главу с погледом у копита, срамећи се од толико хвале свога газде). Лоша је прича она, која је магарцу равна (баш оном инатљивом и тврдогривом: шибај га бичем, вуци га за реп, или му милозвучно шапући на ухо, умолити га и променити нећеш).

Од Џингис-кана до данашњих дана Књижевност живи и развија се. Од тада, описала је Oна више него Историја људских недаћа и несрећа, ратова и смрти, сеоба и херојстава уз стотину и један стил, са још хиљаду и једним подстилом великих литерата и талената. И је ли нешто изменила? Бар нешто? Од Старога завета, Каина и Авеља, до Шолохова и његових Црвоточина, све је исто. Убиство због летине и убиство због изгубљеног вола је исто. Већ четрнаест хиљада година ходамо усправно, и све ово време људи неуморно раде на томе да покажу и докажу како није ни требало да се усправе. А, Књижевност и даље тера своје: „Књиге оплемењују и мењају људе, самим тим и друштво“. Ма јок бре. Подвала. Писати по унутрашњој потреби; ко год каже да му је намера да „промени друштво“ лаже. То је немогуће. Стога Мртве душе нису роман, већ поема; Гогољ је имао мањи нос од Бјелинског и тачка. Критичари фантазирају; у праву је, ипак, само писац.

Аутор: Алекса Ђукановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *