Olovni tren

(Ivana Dimić, Arzamas, Arhipelag 2017)

Ako bi poput filmskog crnog talasa, postojao crni talas lirike, tu bi se mogla bez svake sumnje svrstati poezija Emili Dikinson, zauzimajući pritom, visoko mesto. I zato ne čudi što je poetesa ušetala pravo u dramatiku romana Arzamas. Poetizujući svoj slučaj, ona svedoči kako udar sopstvene sudbine, čiji je uzrok nesrećno okončana ljubav, utiče na gubitak  volje za životom. Dobrovoljna i trajna vezanost za postelju, njen je neopozivi izbor.

Da li je književnica Ivana Dimić želela diskretno da skrene pažnju na, moguće je, svoju intimnu analogiju (koju nigde ne ističe eksplicitno)? U indirektnom smislu, oličenje ljubavi prema majci, koja  se iznenada razboli i dugo boluje, može biti jedno od tumačenja. Medjutim, zašto dramaturški i pripovedački stil Ivane Dimić, prelazi iz oblasti  proze u sferu lirike? Da li to znači bekstvo od sopstvene stvarnosti koja se obznanila sa praskom – u poeziju, ili pak  nosi u sebi sasvim drugačiju konotaciju, ostaje nedorečeno.

Kratke sentence autorkinih razmišljanja, integrisane   su ravnopravno u dramu realnog života, koji je brži od svakog dokaza, nezaustavljivo  jurnuo ka arduitetnom samouništenju. Medjusobno nepovezani, segmenti prvog dela romana, na momente deluju kao nasumično ugradjeni implatanti, koji i uz najbujniju čitalačku maštu ne mogu sintetisati romaneskni monolit. Izabrani postupak izlaganja, medjutim, daje neophodnu dinamiku, jer je opravdan: za rukopis se nema vremena, a zgusnuti koncentrat svake celine  je pod visokim naponom, prečišćen od nepotrebnih primesa i jasno sažet poput minijaturnih eseja, crtica ili jednostavnih dnevničkih beleški, implicitno obojenih turbulentnom refleksijom. Na svojevrstan način,  takvim izlaganjem, presićeni rastvor, tragikom prožete proze, nije više u mogućnosti da stvara sižejno iskristalisan reziduum. Stoga u drugom delu romana, estetski duboka emotivna zrelost, iznenadnom sublimacijom napušta temelje proznog pripovedanja. Poslednja žetva pesnikinje Emili Dikinson, oslobadja rezignantnu labudovu pesmu iz romana Arzamas.

Dobro je što književni kritičar Predrag Bajčetić ističe u prikazu romana, malo poznat  i još manje korišćen književni žanr  dance macabre (ples smrti), što neodoljivo podseća na ritam drame koja se odigrava u stvarnosti: neprihvatanje  i namerno previdjanje ljudske konačnosti sa  elementima neočekivanog apsurda. Tamo gde bolest majke, tiho, ali duboko i dugoročno nagriza  jedan život (drama), vrca vedri, duhoviti dijalog. Svakako, da se ne može biti uveren u njegovu apsolutnu istinitost. Nesumnjivo su izabrani iz devetogodšnjeg iskustva, najtananiji detalji.

Na drugoj strani, izbor: ,,2 u 1“ :  duo – drama + monolog  =  roman,   dovoljno  pokazuje kako i na borbenoj liniji, makar ona bila i na granici života i smrti, ljudski duh ne posustaje i kako baš onaj koji strada ume da od sebe da neprocenjivi doprinos intime obojene optimizmom, pa čak i na samoj ivici zamršenog kolopleta sve prisutnijeg, nadirućeg zaborava. Autorka romana je, pak, dualistički lik, i kao lice i naličje života, uranja u sopstveni svet  koji  iskazuje kroz tematski raznoliku, iskidanu priču. Sve dok joj polazi za rukom, ona vibrira po strunama reminiscentnih talasa podsvesti: doživljenog, pročitanog ili izmaštanog. Dekantacijom i filtracijom somnabularnog košmara svakodnevice koja je za pisca često tamnica (kako u jednoj svojoj priči mudro zaključuje pisac Mihajlo Pantić –  predsednik žirija za NIN-ovu nagradu), progovaraju autentični lirski biseri. Komparacija je više nego verodostojna. Poput ugrožene školjke, koja se bori sa stranim telom unutar svoje ljušture i da bi  ga izbacila, stvara oko njega sedefasti omotač – sjajni biser (koji će na telima egzistirati koliko i večnost sama), književnica Ivana Dimić, duboko traumatizovanu intimu preobražava u svojevrsne dragocenosti. Oni su čista poezija u prozi koja je mogla da završi u crnom talasu egzistencijalizma. Umesto toga, ona svetluca i prosvetljuje ceo njen život, dajući mu plemenitost trpljenja, strpljenja i laganog mirenja sa sudbinom. Povremeno, neminovno otiskivanje iz stvarnosti, cedi iz patnje kapi čiste ljubavi,  izmešane u zajedničkom bolu i najavi smrti, gospodaru svih gospodara, gde je učešće ćerke, uz sav napor i potpuno predavanje, promenljive sreće. Priči koja se kao i drama dozira u segmentima (minijaturama), posle izvesnog vremena ruku spasa pružiće pesnikinja Emili Dikinson, sa svojim   očajem  i užasom, tražeći utehu u pesmama, stvaralačkim izopštavanjem sopstvene ličnosti i povlačenjem u izolaciju.

Bez obzira koliko bi mogla biti, jer suštinski to i jeste – suva proza, dramatiku koja se svom silinom, poput lavine, obrušava na glavne junakinje romana Arzamas, duboko prožima isplivavajući na površinu – poetika. Ona aritmetičkom progresijom narasta paralelno sa gubitkom nade u budućnost, u onim intimnim trenucima sve prisutnije osamljenosti, kada se svakodnevni  život  transponuje do elementarno svodjenih  reči.

Simbolikom reči počinje i završava roman. Kratak osvrt na pojedine delove romana, najbolje svedoči o njegovoj prožetosti empatijom, koja preživljavajući uzane tesnace vremena, izranja  snagom poetskog kazivanja..

Na početku, reč amam, kao topla magla u koju se zaranja, ali  i obrnut lik u ogledalu (asocijacija na obrt u životu) zemaljski je proizvod ogromne moći…

Epistolarna Božićna poslanica anonimnog autora, nestaje u zaboravu  zajedno sa brisanjem njenih slova u kojima su bila pravila o tome kako treba živeti… Da li je srećno pismo  i njegova sudbina, bila najava da je  budućnost već izmakla?

Trenutak pesimizma pretvara se u kratki traktat o nesreći. Izostajanje preispitivanja sopstvenih postupaka, lišava saznanja kako nesreća može da pomogne sreći da se pojavi.

Breza nikada ne prekoračuje svoje mogućnosti. Usvajajući ovu Humboltovu misao, koju je vek kasnije prepoznao Hajdeger  i napisao da je bol skamenio trag, književnica Dimić, shvata kao poklonjenu zagonetku pred kojom donosi  odluku: Moram da pronadjem Hajdegerovu brezu.

(Inače, ne treba zaboraviti da zbog svoga tananog izgleda, beloga stabla i vitke krošnje, breza predstavlja omiljeno drvo poeta i njihova je česta iinspiracija.)

Na čudan način, misao o njoj povezaće tri različita, medjusobno daleka  razdoblja, istina, koristeći pritom, kako autorka tvrdi, taj nezaobilazni trenutak Hajdegerove radosti. Oslobadjanje od sna je moguće samo ako se on realizuje. Goja sve dok nije naslikao sliku svoga sna nije mogao da se oslobodi nesanice. Kako to izgleda kada neko nestane i više ga nema? Pa iako više ništa nije kao pre, dovoljno je nešto što će podsećati, kao što to čini Jelenin šal. Nežnost i osećaj  bliskosti ne prolaze, jer ih krasi majčinska toplina sklona praštanju.

Srce je redak sluga koji je mudriji od svog gospodara. Ne treba ga osluškivati, onda se ubrza, a da ubrzanje uvek nagoveštava blizinu smrti, asocijacije su iz zatvorenog kruga  surove svakodnevice. Razmišljanje da život traje je teško, kada se nikada ne zna šta će se dogoditi… Vapaj za spoznajom budućnosti i pretpostavka da se sve zna unapred, završava se umirujućom poetskom slikom nedužne –  tek ubrane bele lale.

Traganje za smirenjem, pojednostavljenjem i unutrašnjim skladom, odvodi do misli o sopstvenoj sahrani. Nešto poezije, oteće se pred neumitnom stvarnošću, pre nego se dogodi, imaginacijom prizvan, prvi susret u večnosti.

Irukandži je meduza, čije je samo postojanje smrtonosno. NJen dodir sa drugim bićem donosi smrt oboma. Samo smrt može da je izbavi od usamljenosti.

Proleće je nešto, čemu se uvek treba obradovati, jer tako će makar na trenutak, zaustaviti put kojim svet hrli u sunovrat.

To što pišem nije poezija, bar u prepoznatljivom obliku, priznaće Ivana Dimić, i odmah objasniti zašto to ona ne spada nigde. Zašto su je izopštile  književne vrste u kojima se kreće: drama, priča, poezija, da bi sa rezignacijom pomirljivo zaključila: „Nije ni uputno biti na njihovom rasporedu časova, kad vreme počne da menja svoj način postojanja“.

Opsesija od koje ne može pobeći: Evo je smrt, opet mi se prišunjava…. još od grčke mitologije hijerarhijski postavljena na viši nivo. Posmatranje sa svih strana, odmeravanje snaga i opet mirenje sa nadmoćnošću nepobedive neprijateljice od koje se ne može pobeći, i zato književnica smelo obznanjuje: ja je ne osudjujem i da je, štogod mi radila, svejedno, volim. U drugom delu romana, dve nevoljnice dugi vremenski interval ne razdvaja, već ih snažno zbližava neumoljivi zakon patnje. Emili Dikinson, uzalud očekuje povratak ljubavi jer vreme prolazi, a nikakvog glasa nema, pa ona rezignirano zaključuje: “Čekaću i pisaću pesme, to jedino umem”.

I ako se, mimo romana Arzamas, potraži sačuvani opus Emili   Dikinson (medju brojnim naslovima zbirki koji su po sopstvenim nahodjenjima konstruisali potonji priredjivači).

U pesmi koja se smatra za jednu od najznačajnijih, pesnikinja opisuje stanje posle nervnog sloma kao posledicu svoje duboke depresije: “Ovo Olovni Tren / Koji se pamti, ako bude preživljen..”

Napisala je na hiljade stihova, a objavila samo sedam ili osam pesama. Autorka romana Arzamas krenuće njenim tragom u pokušaju da otkrije šta se uistinu dogadjalo u pesnikinjinom životu. Upravo tu se podudaraju, književnica Ivana Dimić i pesnikinja Emili Dikinson. U najtežim trenucima života, obe pišu, simultano prevodeći svakodnevicu, onako kako se život odvija. Čine to, na  istinit i duboko iskren način. I mada se ne snalaze uvek  u tome šta ih  snalazi, uporno izlivaju, jedna na papir,  druga na ekran monitora, misli pretočene u reči, koje su im jedini oslonac, uteha i izlaz iz tamnog vilajeta tuge.

Na kraju romana Arzamas, simbolika reči ima završnu reč. Reč koja jedino preostaje je: osama. I utisak potpune pustoši: vreo dan, opusteo grad, spuštene roletne, potpuna tišina. Barice brzo isparavaju, asfalt se u daljini leluja i život napušta glavnu junakinju romana. Blagi nagoveštaj da sve ide dalje, svojim uobičajenim tokom, bez obzira na gubitke, pomirljivost i skretanje na nešto obično, reklo bi se marginalno, ali u datom trenutku, veoma meritorno (nalik uvodnom stihu eventualne pesme u najavi) sa sposobnošću da ponovo uspostavi normalno življenje, bez remećenja i prekidanja njegovog uobičajenog ritma.. Na pijaci se pojavilo groždje.

Možda je momenat da se, na kraju prozbori o vokalno reskom, zagonetnom i za većinu, anonimnom pojmu: Arzamas. Književnica nam nudi na početku moto romana i osnov svoje inspiracije koji je kumovao njegovom naslovu. U delu Viktora Šklovskog, Energija zablude, ona nalazi podatak u kome  na kratko upoznajemo grofa Lava Tolstoja, kao bogatog zemljoposednika, što je pisac ustvari i bio: Grof Tolstoj došao je da kupi veliko trgovačko imanje kod Arzamasa i gotovo postigao dogovor. Prenoćio je u trgovčevoj kući i iznenada u snu osetio užas. Smrt mu je na uvo rekla: to se ti mene bojiš, sreća i smrt – eto to je “arzamaski užas”. 

Ako se pak  krene u hronologiju topononimije, na prvi pogled, reč nepoznatog porekla, najpre je dala ime gradu  u dalekom Sibiru.  Potom je ime ušlo u ornitologiju preko ptice nazvane: arzamaska guska, a dobila je i svoj istoimeni narodni praznik. Grupa avangardnih književnika u ovom gradu je osnovala književni klub – kružok koji je po njemu i nazvan. NJen član je bio i Aleksandar Puškin, koji  je koristio pseudonim St. Arz. (Stari Arzamec). U istom gradu, proizvedena je i prva nuklearna bomba… Ponekad autori protumače svojim čitaocima po neku nejasnoću. Ovoga puta u romanu je to izostalo, što svakako ima svoje opravdanje. Medjutim, neko iz Sibira, pa i šire, nikada ne bi pomislio da se pod tim naslovom krije  roman,  na sreću, ovenčan najznačajnijom godišnjom nagradom časopisa NIN (2016), u državi kojoj ne manjkaju sopstveni istorijski užasi.

Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *