Од бога Бес Мекнил до индијског рубина Пети Смит

Изговорити своју молитву

(о песничком трокњижју The ClashAve Maria! Breaking the Waves Драгана Бошковића)

„Jesus died for somebody’s sins but not mine“

(Patti Smith, „Gloria“)

У српску поезију збирка The Clash (2016) Драгана Бошковића увела је ритам rock ’n’ rolla и punk-a (по узору на истоимени енглески бенд The Clash); Аve Maria! (2018), с друге стране, суочила је читаоце са чистим панк звуком, попут оног који је донео (пост)панк бенд Gang of Four (није случајно, имајући у виду првенствено Тhe Clash, али и првобитни састав бенда Gang of Four, да групу The Vocal Clash чине управо четири члана); док нова песничка збирка Breaking the Waves призива у сећање музику и поезију Пети Смит. Стога, као што је Breaking the Waves део филмске трилогије Ларса фон Трира, и истоимена збирка песама Драгана Бошковића, може се посматрати као део песничке трилогије, коју би чинили (другачијим редоследом него код фон Трира) The Clash, Аve Маria! и Breaking the Waves. Ове три песничке књиге повезане су како на тематско-мотивском, тако и на стилском плану.

Збирку Breaking the Waves отвара песма „Глорија”, као што деби-албум Пети Смит Horses започиње песмом „Gloria“. Поред недвосмислено јасног и композиционо идентичног (иницијалног и стога семантички релевантног) упућивања на музику Пети Смит, у целокупној збирци Breaking the Waves налазе се многобројне алузије на музику и поезију ове америчке уметнице. Елементи биографије Пети Смит („Поезију је почела да сриче уз лагане акорде гитаре, / па уз све жешће, бесне и сугестивне, / узвикујући политичке пароле… / Андрогин, имала је још двоје деце. / Није постала фанатични Јеховин сведок, / гледала је свет очима тибетанског будизма, / била заљубљена у Џона Колтрејна…“1)), односно поетичке карактеристике њене музике („Чувала се дефиниција, / била је глас, револуционарни, сексуални,“2)) уткани су у песму „Глорија“, као што је и песма „Дечак“:

Драган Бошковић; извор: www.novosti.rs

„Дечак сам,
дечак сам био,
полупан дечак,
да, то,
и нисам живео како је требало,
Господ ме је хватао са сладоледом у устима,
и викао: Буди добар, мали! Јасно!,
а пошто сам то упорно понављао,

у ћошак ме је терао,
одсекао ми прсте,
и на еухаристијској трпези причеснике служио њима…“3)

у недвосмисленој и нескривеној интертекстуалној вези са песмом коју је Пети Смит посветила Сему Шепарду:

„Лош бејах
не чиних што устребах
мама ме ухвати са лизалицом,
и рече да будем добар
кад у два наврата лош бејах
у рупу ме гурну
и одсече све моје прсте
и положи их у чинију за њих.“4)

а, исто тако, и песма „Празних џепова“, са „ужицаним кованицама“ и „враћеним кусуром“ као да дозива у присуство „Free money“ Пети Смит.

Стихови којима се завршавају „Индијски рубини“ Пети Смит (из књиге Сакупљање вуне):

„Могу ли да вам понудим ово звоно
тргујем шапатима
Изузетно је скупоцено
Музејски примерак, непроцењиво
Не хвала, одговарам
не желим то
Али дивно је звоно
свечани предмет
лепо звоно
Моја глава је звоно
мрмљам
између
прстију у завојима
и већ спавам“5)

наликују стиховима песме „Гутљај воде“ Драгана Бошковића:

„Могу ли вам понудити звонце,
шапуће трговац, веома је вредно,
музејски експонат, непроцењив.
Не, хвала, одговарам,
не желим ништа да поседујем,
мада је дивно, то звонце, тај комад церемоније...
шта ће ми,
моја глава је звоно,
звони међу испреплетеним прстима,
док падам у самоћу, сан:“6)

док су у стиховима исте песме (песме „Гутљај воде“), у којима је нежно проговорено о потрази за изгубљеном блискошћу:

„Видео сам и гора места
видео сам и боља,
видео људе, жене, нека бића,
којечега сам се нагледао....
А све што сам желео била је пријатељска рука,
да ме подигне са дна, из мене самога, из лепоте,
да ме подигне...
Да ми, ноћу, док изнова падам у сан,
само принесе гутљај воде:“7)

као ритам чежње, дозвани у присуство стихови који су интерполирани у „Уметност у Рају“ Пети Смит:

„Видела сам и гора места
Видела сам и боља
Штошта сам видела...
А све што желиш је пријатељска рука
Да те подигне из глиба, из лепоте
Да те подигне....“8)

да би позивање на поезију и аутобиографско-мемоарски дискурс Пети Смит кулминацију доживело у песми „Писала би ми усред ноћи“, којом је реинтерпретирано опроштајно писмо Пети Смит од Сема Шепарда.

Бол, дубоко личан и проживљен, сећање на љубав, али пре свега и надасве лиричност и меланхолија писма Пети Смит:

„Позвао би ме усред ноћи однекуд с пута, из неког напуштеног града у Тексасу, са бензинске пумпе код Питсбурга или из Санта Феа где се паркирао у пустињи, да чује којоте како завијају. Али најчешће би ме звао из свог дома у Кентакију, током хладних, мирних вечери, када сте могли да чујете звезде како дишу.“9)

свој лирски пандан пронашли су у песми „Писала би ми усред ноћи“ Драгана Бошковића:

„Писала би ми усред ноћи,
негде с пута,
из неког напуштеног града на Јадрану,
са бензинске пумпе код Манчестера,
из gift-shopa на аеродрому у Канзас Ситију,
или из Шпаније, где се паркирала у некој недођији,
да чује завијање андалузијских вукова.
Али најчешће би ми писала из свог дома,
током хладних, мирних вечери,
када се могло чути како звезде дишу.“10)

Поред транспарентне интертекстуалности и веза Breaking the Waves са поезијом и музиком Пети Смит, за поезију Драгана Бошковића карактеристична су тиха, лајтмотивска сагласја, прожимања, надовезивања; својеврсни рефрени. Песма којом је отворена збирка Отац (песма „Када бих био песник“11)), као рефрен и ритмичка / модална доминанта повезала је ову збирку са књигама The Clash, Ave Maria! и Breaking the Waves, упркос чињеници да књиге настале након Оца радикално раскидају са поетиком ове збирке, доносећи нов ритам и ново осећање света. Кланатељица Крви Христове, часна сестра Инес, којој је посвећена збирка Отац, биће присутна и у Аve Maria! „откуцај срца покојне Кланатељице Крви Христове, часне сестре Инес / (То је тек blues!)”12), као што ће се Trinity Ave Maria! (Иван, Драган, Марија) појавити већ у песми „Into My Arms“13) (збирка Тhe Clash), песми која је поетички најближа поеми Ave Maria! и која јој претходи, као наранџасто јутро, као најава доласка Богородице, као „Дођи“, као „Hüsker Dü“14) (при чему ово није сећање на оно што је било, него сећање на оно што ће тек бити, што ће доћи, што ће се об-јавити, оно што ће тек постати, тек би(ва)ти предмет сећања). Једна од лепших љубавних песама српске поезије, „Santa Maria della Salute“ Лазе Костића, посвећена католичкој цркви-вољеној жени-мајци-Богородици, као подтекст поезије Драгана Бошковића, у непосредну везу доводи мајку и Богородицу, како у збирци Отац (песма „Блажена Иванка од Страха“15)), тако и у збирци The Clash „Не, ниси ти она Богородица из српске поезије, / Тројеручица и сл., / него мајка моје мајке, Иванке од Страха, / вага од хороскопа, Давидов торањ, / звезда са конзерве Heineken-а / Богородица Београдска, прва линија галицијског фронта, / Salve, Regina, mater misericordiae, / мајко луталица, Марија од Старог сајмишта / мајко бескућника, једноставно Тhe Marija, Заштитница hardcore-а“16), односно „Данас ми је умрла мајка. / Да, данас је годишњица смрти моје мајке. (…) У Хамбургу једва да има католичке цркве. / Лутао сам, уторак је био, 15 км, / нема богомоље, нема где човек свећу да запали.“17), којом као да је исписан пандан песмама „When you’re gone” и „Ode to my Family“ групе Тhe Cranberries („Ода мојим родитељима“, The Clash 18)). И док се локални пијанци „(…) тихи, кô улични кучићи, подвијених репова“, у збирци Тhe Clash19), шушкају једни уз друге „очима молећи госте да им наруче пиће, / јер сами то не смеју),“20), дотле се, у Аve Maria!, лирски субјект и Богородица, у подразумеваној аутоиронично-самилосној призми, као Шапица и Флекица, „два шугава и олињала мачета“21), шћућурена и сакривена иза смедеревца, пипкајући шапицама око себе, шушкају једно уз друго „(: Колико се ви волите, бре!)“.22) С друге стране, мотиви цветања срца и умножавања комора и преткомора срца из збирке The Clash, „треба писати тек о цвету у свом срцу,“ („Писати као љубавник“23)) „и анђела је ставила у наш кревет, цвет у наша срца,“ („Because the Night“24)) „Да ли је могуће да после целе ноћи у стану / нисам приметио да постоји и друга соба, / да ми у грудима расте још једно срце.“ („Непостојећа соба“25)) „и сваки пут кад ме пољуби израсте ми још једно срце. / и због тога је заиста вредело чекати.“ („She Loves You, Yeah, Yeah, Yeah”26)) „и Марија би ушла у стан, / и, од љубави, стану би израсла још једна соба / срцу – још једна преткомора….“ („Када бих био песник (Изгибосмо, Господе!)“27)), у Аve Maria! биће у креативном садејству са семантички плуралним мотивом длана „гледај, види, види, ево цвета длан нашега Бога,“28), да би у збирци Breaking the Waves кулминирали у цветању Бога „а из ње би изникао Бог / (види: Цвета Бог!)“ („Када бих био песник”29)). Мотиви јагодица прстију, длана и мале шаке најчвршће су повезали књиге Тhe Clash, Аve Maria! и Breaking the Waves и највише допринели кохерентности и структуралном јединству овог песничког трокњижја. Од готово програмског „(Ова поезија се чита јагодицама прстију!)” („Када бих био песник (Изгибосмо, Господе!)”30)), јагодице прстију повезују се са рукавицама (поцепаним) и лицем које те јагодице додирују „додир без прстију има јагодице / које ми из поцепаних рукавица милују исперутано лице.” („Када бих био песник (из А-мола)”31)), односно са песмом „Јагодице“: „Погледај, погледај, види ово: / јагодицама својих прстију, / што вире из поцепаних рукавица мога живота, / Девица Марија већ чита ову поезију”32), или „Двоје алкоса се тако лепо мазило по лицу, / само јагодицама прстију које вире из поцепаних рукавица. / Она га толико воли, он је тако мило гледа, / очи им обасјавају црвене, ветром исперутане образе. / То боли.”33), те „Опет у кафаници, опет моја конобарица, / опет јагодице прстију…. / То неподношљиво боли.”34), а исти мотиви и у истим односима јавиће се и у књизи Аve Maria! „биће лице, твоје, моје, додириваће га јагодице прстију / (…) и сијаће очи, исперутани образи, / и имаћеш руке, поцепане рукавице, јагодице прстију…”35), „само ће нас мазити јагодице прстију Хипербореје, / и бићу тако скрушен, скроман, мрвица, ништа, / нестајаћу у понизности, невиности, девичанству,”36), „И поздрав мојим јагодицама, Драгановим / (овако стављам отисак прстију у свакој посланици: ГАЛЕ).”37), да би се ове две књиге повезале, посредством истих мотива, са збирком Breaking the Waves „Читала је Шекспира, Блејка, Силвију Плат, / додиривала јагодицама прстију репродукције Далија, Шагала…” („Глорија“38)), „она ће ући, случајно, претерано случајно, / гореће јагодице прстију, / сама празнина ће имати симетрично лице…” („Gotta Light?!”39)) и „тако лепа мртва природа сам постао, / моји прсти храна за причеснике.” („Дечак”40)). Мотив длана варира од песме „Ћутим“ (збирка Тhe Clash) „Сакријем се у песму, / ћутим и разбацујем оним што је остало од мене, / што може стати на длан“41), преко Аve Maria! „и држаћу те на длану, драга, Дођи, / (…) само ћу те држати на длану, рекох, хостију, сику-сикицу“42) до збирке Breaking the Waves и песме „Празних џепова“, односно новчића „Још увек их осећам на длану, / могу их видети, / на челима лепих жена, / у песниковом вапају, / у рукама крадљиваца, на глави дората, / у огрлицама принцеза, / како им, као бодљикава жица, притискају недра, / а капи крви цветају на белом деколтеу…“43), а мотив длана из песме „Празних џепова“ повезује се са „Индијским рубинима“ Пети Смит (књига Сакупљање вуне), у којој се за изгубљени индијски рубин каже „Видим га на челу понеке жене. Између редова песме. Видим га на грлу оперске диве или на длану отпадника. Видим га притиснутог уз жичану ограду. Или као кап крви на памучној хаљини.“44). Мотив мале шаке из песме „Ква-ква!“: „– Како ти је тако мала шака!45) постаће вишезначан и значајан поетички елемент књиге Аve Maria!, у којој се прво алудира на песму „Ква-ква!”: „само ћу те држати на длану, рекох, хостију, сику-сикицу / (Права мера живота је оно што стане у шаку / : Како ти је тако мала шака? / : Како су ти тако велике брадавице? / : Ништа сам!)”46), да би се сама Богородица именовала као мала шака „…А када бих био песник, када бих био: / Богородица, Proud Mary, Мала Шака, са рукама детета, / дошла би, ево је, у звецкавим ципелама долази (звец-звец).”47), односно, да би мала шака постала мера љубави „и ствари ће се смањити, биће тако мале, смањићемо се и ми / (у љубави се све тако брзо смањује, / љубав је оно што може да стане у малу шаку, / трунчица, тек мрвица је љубав).“48), а овај мотив биће присутан и у збирци Breaking the Waves „Њена, мала шака, / са тетоважом чакре између палца и кажипрста, / била је ослоњена на сто.” („Писала би ми усред ноћи”49)). Са мотивима длана, јагодица прстију и мале шаке повезан је и мотив отиска прстију, који се, као најличније идентитетско обележје, нераскидиво везано за лична документа, јавља како у збирци Тhe Clash, „Ево ме, са рукописом песничке књиге под мишком, / ушао у нову годину као у смрт. / Зове се Тhe Clash, / аутобиографски дестилат, тек чиста бол, / мој rock’n’roll ДНК, литерарна лична карта и отисак кажипрста, / безгрешно зачеће смрти, Аlien.”50), тако и у Аve Maria!: „И поздрав мојим јагодицама, Драгановим / (овако остављам отисак прстију у свакој посланици: ГАЛЕ)”51). Мотив месеца, из збирке Тhe Clash (песма „Пробуди мртваца”) „Да, купио сам парцелу на месецу, / (Dark side of the Moon)”52), повезује се са два полумесеца књиге Аve Maria! „а ја нећу више климати главом него ћу је скинути са рамена, / уместо ње ставити месец / (два полумесеца, то Младо Сунце с висине),”53), односно, у збирци Breaking the Waves, са месецом као тетоважом (што је, заправо, поново алузија на биографску чињеницу из живота Пети Смит „Његова рука, са тетоважом младог месеца између палца и кажипрста, била је ослоњена на сто. Та тетоважа је сувенир наших младалачких дана; мој је муња на левом колену.”54)): „Та тетоважа је сувенир наших младалачких дана; / мој је: млад месец на левом колену.” („Писала би ми усред ноћи”55)) и кусуром дана „Уштап је тек новчић, кусур дана.” („Празних џепова”56)). Занимљиво је да ће се већ у првом делу песничког трокњижја, у збирци Тhe Clash, појавити алузије на филм Breaking the Waves Ларса фон Трира и на Бес Мекнил „и, као Bess, слушао Бога како режи мојим гласом: / Ти, мали, неваљали Гале…” („Непостојећа соба”57)), односно „а када бих био Bess Mc Neill, једноставно бих отишао на брод.” („Када бих био песник (из А-мола)”58)) и „живим Кроз таласе: / – Како су ти велике брадавице! / (Моје сике, моје сике, моје сике, сикице!,“ („Ква-ква!“59)). Аудитивне компоненте повезаће у нераскидиво тројединство песничке књиге Тhe Clash, Аve Maria! и Breaking the Waves Драгана Бошковића: љубав која куца „Knock, knock, knocking on the heavens door…“ у збирци Тhe Clash („Knock, knock“60)) биће потврђена као извесност доласка у Аve Maria! „(Љубав је дошла, одувек куцала на врата, куц-куц!“61)), као што ће звук sms-а „и неће више свицкати лампица на телефону / (мајушна љубичаста лампица), / и неће се више чути зу-зу вибрација: / срце ће куцати зу-зу, ја-ки-ца,“62), из поеме Аve Maria! постати звук ноћних порука у Breaking the Waves „Биле би то ноћне поруке, / звона усред сна / (свицкала би зелена лампица, чуло би се ја-ки-ца),“, („Писала би ми усред ноћи“63)), а није неважно и да се структура „песма би почела са јен-два-три-два, / имала би два рифа и истину, / а завршила се са Амен, / уз два закаснела ударца бубња / знате оно: ту-дум.“ („Када бих био песник (Изгибосмо, Господе!)“64)) одражава најдиректније на композицију Ave Maria!, која почиње са „Јен-два-три-два: Идемоооооо!!!“65), да би се, након „два рифа и истине“, завршила са АменСвета Марија, Мајко Божја, / цветамо, растемо, једно смо, ништа, мрвице, види, / сада, и у веке векова. Амен.“66), и са једним „Треп!“ које надомешта два закаснела ударца бубња и које је својеврсно ту-дум, дум-дум, те-деум „Тек назално: ВОЛИМ ТЕ!“67). Исто тако, као што је на Gang of Four (конкретно, на песму „At Home He’s a Tourist”) алудирано, у збирци Тhe Clash, стиховима песме „Одисеја“ („два корака напред / (шест корака назад, шест корака назад),“68)), тако ће упућивање на Gang of Four бити недвосмислено како на корицама књиге Аve Maria!, тако и у интерполирању наслова песме „At Home He’s a Tourist“ у стихове Аve Maria!69), односно у, донекле измењеном („(један корак напред / шест корака уназад / шест корака уназад),“70)), да би ритам ове песме постао најдубље уписан (иако на ову песму ничим није алудирано) у Breaking the Waves. Ритам песме „At Home He’s a Tourist“ постао је моделативни принцип, начело обликовања израза и принцип изградње поетских слика у новој збирци Драгана Бошковића. Снажни контрасти, оксиморонски спојеви и градацијски низ (који појачава како сугестивност песничких слика, тако и емотивни набој) обележили су појединачне песме, али и целокупну композицију збирке Breaking the Waves. Од гротеске и пародије као елемената који могу заличити на детронизацију (а заправо су позив на преиспитивање, ре-креирање, интериоризацију) свих метанаратива, ритам Breaking the Waves убрзава се, прогресивно расте, буја („(види: Цвета Бог!)“71)), све до нагле измене реторичких регистара и снажног контрапунктирања патоса и (ауто)ироније, који као да призивају оне најузбудљивије, најбрже, најбравурозније стихове „Two steps forward / (Six steps back) / (Six steps back) / (Six steps back) / (Six steps back)“ (песма „At Home He’s a Tourist”), да би кулминирали у задиханом ритму молитве оној која ће доћи, која ће се (об)јавити у освит вечности, у плавом јутру, (об)јавити без гласа и звука, само својим присуством, ритмом наслућеног, опеваног доласка, нéмим звонима. Контрастирање слика и мотива у Breaking the Waves толико је брзо и нагло, толико самосвесно и функционално, да је готово (п)остварено, оприсутњено, опредмећено у двема плазмама које су поменуте у песми „Вртим се укруг“. Наиме, контрасти збирке Breaking the Waves не рачунају на узастопност супротних слика и представа, на једно-иза-другог појмова, стихова и рима („he fills his head with culture / he gives himself an ulcer”; „culture/ulcer“, песма „At Home He’s a Tourist”), већ на истовременост слика, осећања, мотива, на једно-са-другим и једно-уз-друго (онтолошки) различитих бића и представа, на укидање просторних и временских оквира („ћутање ралика“), на са-постојање, са-гласје онтолошки различитих равни и предела. Опозитни мотиви и контрастно постављени књижевни поступци уписани у збирку Breaking the Waves били би: звона, звуци, музика с једне стране, односно тишина, ћутање, потонуће у дубину и тишину с друге стране (јер, од песме „Ћутим“ и збирке Тhe Clash „Зато ћутим. / Знам да је свака моја реч повређује.“72), до збирке Breaking the Waves, упркос надоградњи и надопуни значењског спектра мотива ћутања, ипак је јасно да љубав, песма и Бог ћуте „Била би то најтиша песма на свету, / мила, као кад се инклузивно дете радује, / а ћутала би, јер и љубав и Бог ћуте, / чист исихазам би била, / афазија, / угашени мустанг, / Тереза из Авиле, бре…“, песма „Када бих био песник“73)); вечност и пролазност; ништа и све; узвишено и ниско; озбиљно и пародијско; јагодице прстију, прсти, мала шака, додир и немогућност додира, удаљавање, трагање за изгубљеном блискошћу; дланови, прсти, јагодице с једне и језик с друге стране; иронија и аутоиронија (који подсећају на десакрализацију, иако то нису, и који доприносе депатетизацији свих повлашћених животних сфера и песничких тема) и библијски мотиви (пропуштени кроз призму забавне, игриве гротеске, учињени новим и аутентичним). Мотив пише и дечака са пишом из Аve Maria! „а стајаћу пред вама као дечак, са плавим локнама, / са морнарском капом, / као беба, с пишом“74), односно „као клинац са пишом, дечак на ноши“75), повезан је са ироничним мотивом чича-Глише, у збирци Breaking the Waves „Тако, две, три линије, као на икони, и то је то…. / Нос, очи, усне, пиша – ето чича-Глиша! / Молим лепо!“ („Када бих био песник“76)), а на сличан начин, иронични лајтмотив који се јавља у поезији Драгана Бошковића, биле би сике „живим Кроз таласе: / – Како су ти велике брадавице! / (Моје сике, моје сике, моје сике, сикице!,“ („Ква-ква!“77), у очигледној вези са филмом Breaking the Waves Ларса фон Трира и збирком Breaking the Waves Драгана Бошковића), односно „само ћу те држати на длану, рекох, хостију, сику-сикицу“78). Контрастно постављени, сучељени мотиви, у поезији Драгана Бошковића, били би мотиви – ништа и све. Од оног ништа „кондиционала када-бих-био-песник“ („Јагодице“79)), преко интертекстуалног призива „Ламента над Београдом“ Милоша Црњанског „и чујем, прах, пепео, смрт је то, / и ништа, шпанско nada и ничего“ („Јутро моје Богородице тек долази“80)), „ништа“ постаје модус ироничног односа према љубави „и ништа, ништа нас не држи заједно, / и ништа нас не може ни мм удаљити, / и бићу поштанска марка, а ти филателиста, / и чаша вина ако ћеш ме попити, / и смеће ћу бити, а ти мој recycle bin, / и ништа, ништа нас неће држати заједно, / forever and ever.“ („Ономатопеје“81)), да би у Аve Maria! „ништа“ било неодвојиво од љубави „ВОЛИМ ТЕ / (Ништа сам, волим!)“82), „(и биће то слободан пад у себе, тебе, мала, у ништа)“83), „писао бих да умем, да сам песник, а нисам, / ништа сам, волим, писаћу, бићу,“84), „а ја ћу бити срећан, веома, као Исаија срећан, / без страха, слободан од себе / (ништа сам, волим!)“85), „Ево и мене, ту сам, Богородице, ево нас, види, ништа смо (…) (: Колико се ви волите, бре!)“86), до збирке Breaking the Waves, у којој се ништа поново повезује са љубављу „Знао сам да ништа не може ни мм да нас раздвоји, / био сам код ње: / међу полицама са књигама и Ешеровим репродукцијама, / у њеном загрљају,“ („Писала би ми усред ноћи“87)), односно, као кулминација „Ништа смо, зато – све.“ („Празних џепова“88)). Супротан мотив, мотив који се може одредити као „све“, такође је функционалан у песничком трокњижју Драгана Бошковића: од збирке Тhe Clash и стихова „Богу сам све опростио, он мени.“ („Ква-ква!“89)) и Богородице која је све платила („Богородица је све платила“90)), у поеми Аve Maria! „све“ постаје стање бачености у љубав са Богородицом „О, како те осећа само / (Само да те осетим, само све!)“91) до збирке Breaking the Waves, у којој, како је већ поменуто, „Ништа смо, зато – све.“ („Празних џепова“92)), односно, у којој је Бес Мекнил концизно окарактерисана „(јер није она нестабилна, / каже Јан њеној другарици, / она само хоће све!)“ („Када бих био песник“93)). Најскровитији и најнеухватљивији (не толико транспарентан, зато благ и тих) јесте и лајтмотив полупаности, полупаних, заљубљених бића. У збирци Тhe Clash, у песми ироничног наслова „Како се заломи“, налазе се нежни стихови „и волим је, на свој спетљани, полупани начин…“94), у Аve Maria! полупаност се преноси на аутореференцијални и аутопоетички план „окренућете очи ка мени, њој, тим долазећим бићима, бићу ту / кроз немогућу поезију о полупанима а живима“95), све до збирке Breaking the Waves и полупаног дечака „Дечак сам, / дечак сам био, / полупан дечак, / да, то, / и нисам живео како је требало,“ („Дечак“96)), да би прогресивно-градацијским низом кулминирало у Божјем-свом обраћању „Мир теби, полупано дете Божије!“ („Дечак“97)).Ипак, ни мотив нежности није избегао дејство (ауто)ироније, у песничком трокњижју Драгана Бошковића. Од лепоте Богородице, као гротеске „И срицао, наредне зоре: / лепота увек свиће… / Због фациалиса, нежности, криве усне, / због искривљених стопала, прстију на рукама. / Ужас, љубио сам инвалида са 55 младежа по телу, / као да љубим бубуљичавог дечака, / са брадавицама већим од груди, ужас.“ („Knock, knock“98)), преко нежности и мира Аve Maria! „Мир вама, предраги, мир њеног Твоја сам: / Миииииииииииииииир!“99), иронични третман овог мотива врхуни у нежности инклузивне песме Breaking the Waves „сви би се чудили да у историји поезије / први пишем инклузивно нежну песму, / неупоредиво нежнију од ове, / чудили би се, чудили, / јер свуда, у поезији, нека помама је узвишености: / од романтизма се овде још нико опоравио није.“ („Када бих био песник“100)).

Мотив прстију „(Ова поезија се чита јагодицама прстију!)“101) и јагодица прстију (Тhe Clash, Аve Maria!), у збирци Breaking the Waves, поред алузије на поезију Пети Смит и мотив одсечених прстију („Лош бејах / не чиних што устребах / мама ме ухвати са лизалицом, / и рече да будем добар / кад у два наврата лош бејах / у рупу ме гурну / и одсече све моје прсте / и положи их у чинију за њих“102)) повезан је такође са мотивом причешћа „тако лепа мртва природа сам постао, моји прсти храна за причеснике.“ („Дечак“103)). Од прстију као репрезентације телесности, до прстију као сегмента обреда, свете тајне причешћа, тј. до симболизације тела и његове трансформације у Реч, (свето) писмо, логос, поезија Драгана Бошковића прелази пут од видљивог, стварног, реално присутног, материјалног, до симбола; од начина читања („(Ова поезија се чита јагодицама прстију!)“104)), до поистовећења са чином читања и речима у свој њиховој вишезначној знаковности. Иако део литургијске праксе, света тајна причешћа у збирци Breaking the Waves удаљена је од црквене семантизације, да би била измештена у простор личног, директног, неформалног општења са изабраном надинстанцом, дакле, симболика причешћа премештена је у простор поезије и учињена индивидуалном, интимном, непоновљиво својом.

Пети Смит

Поред лајтмотива који повезују књиге Тhe Clash, Аve Maria! и Breaking the Waves (прсти, јагодице прстију, дланови, мала шака, Богородица итд.), збирка Breaking the Waves, мотивом звона, повезана је са епиграфом поеме Аve Maria! и римским звонима „Вечерња звона Рима – описивана столећима – почињу да звоне пре заласка Сунца. Аve Maria.“, чиме се, управо посредством Рима (Аve Maria!) и латинског језика (Breaking the Waves) ствара оквир и кружна композиција песничких књига Драгана Бошковића. Присутна у првој и последњој песми збирке Breaking the Waves (у песмама „Глорија“ и „И опет, и још једном, и заувек“), као својеврсни оквир и повлашћени мотив:

„А звона су звонила, динг-донг,
звона су јој певала:
Исус је умро због нечијих греха,
али не због твојих,
звона су певала:
Thatʼs where Iʼll hold you, sleepinʼ like a child,
звона су све снажније урлала:
Glооооriа,
ЏИ-ЕЛ-ОУ-АР-АИ-ЕИ! (4X)“105)

звона се јављају и у другим песмама ове збирке, нпр. у песми „Гутљај воде“:

„Могу ли вам понудити звонце,
шапуће трговац, веома је вредно,
музејски експонат, непроцењив.
(…)
шта ће ми,
моја глава је звоно,
звони међу испреплетеним прстима,
док падам у самоћу, сан:“106)

затим у песми „Празних џепова“, у којој сребрњаци којима је Јуда продао Христа постају новчићи којима се лирски субјект:

„играо са Богом ‘глава-писмо’:
вртели бисмо се у ваздуху као опсесивна мисао,
спасоносно зазвечали на бетону као звоно за крај часа,
као позив на причест,
као глава од ударца песницом.“107)

преко звукова који представљају одређени тип звона, као што је звук ноћних порука:

„Биле би то ноћне поруке,
звона усред сна
(свицкала би зелена лампица, чуло би се ја-ки-ца),“108)

све до главе која звони:

„и глава јој је звонила
динг-донг, динг-донг,“109)

или:

„моја глава је звоно
звони међу испреплетеним прстима,
док падам у самоћу, сан:“110)

односно, до срца, које би постало песма (звук, звоно):

„а његово тек израсло срце била би ова песма,
која би само куцала, куц-куц, дум-дум,
тихо, тихо звонила, динг-донг,“111)

и коначно, до песме, која би се, благо, неприметно и неповратно, претворила у мале покрете, трептаје, дисање, у чисту благост, тј. до песме која би била „звонце које зове на еухаристију“112).

Ипак, последњи кадар фон Трировог филма Breaking the Waves, обележен звонима, утицао је на то да се стихови Breaking the Waves дефинитивно објаве као звона, да целокупна збирка Breaking the Waves буде написана звонима и да и сама звони („чиста благост“), позива, мами на песничко причешће прстима-речима:

„(а, у последњем кадру,
радар уопште не би детектовао тело,
моје тело, њњњњено тело,
тело моје песме у дугој светлој спаваћици,
поринуто с нафтне платформе
у стотинама мртвих девојчица дубоко море),
а писала би ме два звона изнад облака,
писала на латинском,
и то овако:“113)

Ритам песничког трокњижја Драгана Бошковића који прогресивно расте, убрзава се, буја („(види: Цвета Бог!)“114)), у обрнутој је пропорцији са смањивањем свега („(у љубави се све тако брзо смањује, / љубав је оно што може да стане у малу шаку, / трунчица, тек мрвица је љубав)“115)), а климакс доживљава, као ту-дум, дум-дум, те-деум, у молитви Богородици, инкорпорираној у епилошки сегмент збирке Breaking the Waves. У чему је, дакле, смисао молитве којом се завршава збирка Breaking the Waves? Као семантички и ритмички климакс, молитва Богородици (оној која се у целој песничкој трилогији, попут рефрена, непрекидно призива и чија се личност – Богородица има име и презиме! – богати епитетима, значењима, својствима) заправо је тачка пресека различитих дискурзивних пракси: књижевности и музике, књижевности и теологије, књижевности (као писма) и литургије (као гласа), али много више, молитва Богородици и еухаристички занос место је сусрета личног Бога Бес Мекнил и индијског рубина Пети Смит. Богородица збирке Breaking the Waves, као костићевски укрштај, у себи спаја Бога који се Бес Мекнил, у филму Breaking the Waves, обраћао њеним речима, њеним мислима, говорио јој њеним гласом, њеним уверењима, и рубин Пети Смит, ту „перлу туге“, коју је, несавршену и лепу као кап крви, избацило море негде у Индији116), а која симболизује све присно, драго, а (тренутно) затурено или потиснуто, која се може препознати „…на челу понеке жене. Између редова песме. (…) на грлу оперске диве или на длану отпадника.“117)Бог Бес Мекнил и рубин Пети Смит најличнији су и најиндивидуалнији поетички маркери, који се, управо том интимношћу, приближавају Богородици збирке Breaking the Waves. Богородица, она урбана (Тhe Clash), она брза (Аve Maria!), била је и остала она најличнија, своја, егзистенцијално и онтолошки неодвојена од лирског субјекта, она са којом се дијалог води њеним речима, она чијим речима се пишу стихови Breaking the Waves, она која цвета и доводи у присуство могућност цветања као таквог, она која представља сам догађај поезије као такве, она која звони и звонима се исписује, она која неће и не може доћи јер је (од)увек била и остала ту, она која је неодвојена и неодвојива од субјекта који пише, блиска, интимна, те према томе, она коју је немогуће мислити као било какву другост. Управо зато, треба изговорити своју молитву, својим / њеним речима говорити о себи и њој (у)/себи, својим / њеним гласом грдити себе и себи праштати, својим / њеним корацима освојити град, корачати градом, говорити / писати, јер:

„Треба изговорити своју сопствену молитву. Није важно на који начин. Јер, кад се молитва заврши, поседоваћете једини драгуљ који вреди чувати. Једино зрнце које вреди даровати.“118)

Управо ово једино зрнце које ћемо поседовати и које нам је даровано, овај индијски рубин, ово аутоиронично / самилосно „Ти, мала, неваљала, Бес!,119) / „Ти мали, неваљали, Гале!,120), настало је изговарањем молитве, своје, личне, али уједно и Њене, неодвојиве од Ње, сведене на Њу, ону која је и објект обраћања и субјект који се обраћа. Индијски рубин збирке Breaking the Waves, који би могао да асоцира и на поетику камена из збирке Babel Пети Смит („rock, like sculpture, is the solid body of a dream”121)), у поетичком укрштају са Богом Бес Мекнил, био би вршак начела укрштаја, скуп свих контраста, свих противречности, свег обиља супротности на којима је збирка саздана, а које је уписано и у сам лирски субјект (неодвојив од Богородице), али и у призивање Богородице и њено присуство које у себи садржи, нимало парадоксално – одлазак. Наиме, у критици већ уочен мотив блаженог, благог одласка122), карактеристичан за поезију Драгана Бошковића, у чину оприсутњења Богородице, повезан је, најдубље и најтише, са „Одласком“ Пети Смит (књига Сакупљање вуне) „Ти савети, дати с тако недвосмисленом узвишеношћу, прожели су ми удове таквом лакоћом да сам се подигла и наставила да клизим понад траве, премда се свима чинило да сам и даље међу њима, уроњена у људске послове, с обема ногама на земљи.“123). Хитри кораци Богородице, мала шака у којој је сабран читав свет, звона којима су исписани стихови, одломци јаве, ситне кованице, ноћне поруке, тоталитет свега спознатог, доживљеног, чулима опаженог и културом посредованог, свега што су како уметности тако и свакодневица уписале у субјект који мисли и пише, спој свих антитетичних представа и појмова, Бог Бес Мекнил и индијски рубин Пети Смит, упркос томе што зазивају еухаристију као врхунац љубави и заједништва, као присуство Богородице, симбола овог (не)могућег споја, уједно указују на одлазак, благ и интиман, неприметан, као „Одлазак” Пети Смит, као нежност инклузивне песме, као „њњњњ“ дурења које разуме, ћути и опрашта, као племенитост, као звона, као плаво („и смрт има плаво око као и млеко зоре“, „(Фуга)“124); „И бићемо плави, да, да, / плави, blaue, blond, ох бејби, blue“125). и „Плаво је све, Гале мој…., рекла је“, „Писала би ми усред ноћи“126)), као 7:1 за Немачку, као киша („ – киша је, не плачи, мила, м м м, ево ме, долазим – / will be lost like tears in rain.“127)), као раста капа, као Марлијев „Survival“, као старке, црвене, плитке („(Постоје ли неке друге?),“128)), „као рефрен, / као јутро, / као смрт.“ („Пријатељи, нема приј атеља“129)), као „извини-хвала-волим“, као „Glooooria, / ЏИ-ЕЛ-ОУ-АР-АИ-ЕИ! (4X)”, као:

„Шта то радимо Велики Баримуре?
Тетурамо се.
Шта да радимо убоги свештениче?
Да будемо доброг срца.“130)

Ауторка: Милица Ћуковић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 6.
2. Исто, стр. 7.
3. Исто, стр. 21.
4. Видети: „За Сема Шепарда, Пети Смит“, превод Радомир. Д. Митрић (приступљено 30. 6. 2019).
5. Пети Смит, Сакупљање вуне, превео с енглеског Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2015, стр. 39.
6. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 29.
7, 20. Исто.
8. Пети Смит, Сакупљање вуне, превео с енглеског Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2015, стр. 65.
9, 54. Наведено према: https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2017&mm=08&dd=13&nav_category=1864&nav_id=1292820 (приступљено: 30. 6. 2019).
10. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 37.
11. Драган Бошковић, Отац, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2013, стр. 9-11.
12. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 11.
13, 16. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 117.
14. „И, ево га, крај је, крај је близу, то, то, / време је да кажем своје последње: / Здраво, Марија! / Discharge нису знали за тебе, / нити да ме некада зовеш Лула, / нити да си Diane, / нити да знаш да Hüsker Dü значи ‘Сећам се’“ (Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 118). Док је у поезији Драгана Бошковића експлицитно поменута песма „Diane“ америчког рок бенда Hüsker Dü (Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 45, 119), односно „и чуће се онда, овако, редом: / Hüsker Dü, Дајен / (Дајеен, Дајеен, Дааајен, Дааајен…)“ (Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 16), за прозу овог аутора карактеристична је алузија на песму „The Girl Who Lives on Heaven Hill“ бенда Hüsker Dü. Видети: Драган Бошковић, „The Girl Who Lives on Heaven Hill“, Летопис Матице српске, год. 195, књ. 503, св. 5, мај 2019, стр. 588-590.
15. Драган Бошковић, Отац, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2013, стр. 45-48.
17. Исто, стр. 80.
18. Исто, стр. 32-33.
19. Исто, стр. 57.
21, 22. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 20.
23. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 27.
24, 97, 120. Исто, стр. 22.
25. Исто, стр. 130.
26. Исто, стр. 134.
27, 39, 83. Исто, стр. 12.
28. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 25.
29, 71, 114. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 48.
30, 101, 104. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 11.
31, 58. Исто, стр. 13.
32. Исто, стр. 151.
33. Исто, стр. 61.
34. Исто, стр. 70.
35. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 24.
36, 47. Исто, стр. 16.
37. Исто, стр. 30.
38. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 5.
40. Исто, стр. 24.
41. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 25.
42, 46, 74, 78. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 8.
43. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 27.
44. Пети Смит, Сакупљање вуне, превео с енглеског Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2015, стр. 38.
45, 77. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 128.
48. Исто, стр. 19.
49, 55. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 39.
50. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 101.
51. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 30.
52. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 124.
53, 61. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 14.
56, 107. Исто, стр. 27.
57. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 131.
59. Исто, стр. 128.
60. Исто, стр. 133.
62. Исто, стр. 20.
63. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 37.
64. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 12.
65. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 5.
66, 86. Исто, стр. 31.
67. Исто, стр. 9.
68. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 49.
69. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 30.
70. Исто, стр. 15.
72. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 26.
73. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 47-48.
75. Исто, стр. 28.
76. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 47.
79. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 151.
80. Исто, стр. 153.
81. Исто, стр. 126.
82. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 9.
84. Исто, стр. 18.
85. Исто, стр. 23.
87. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 41.
88. Исто, стр. 25.
89. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 129.
90. Исто, стр. 138-139.
91. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 12.
92. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 25.
93. Исто, стр. 46.
94. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 137.
95. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 23.
96. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 21.
98. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 132.
99, 125, 127. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 29.
100. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 43.
102. Видети: „За Сема Шепарда, Пети Смит“, превод Радомир. Д. Митрић, Hyperborea: kulturna čitanka, https://hiperboreja.blogspot.com/2017/08/za-sema-separda-peti-smit.html (приступљено 30. 6. 2019).
103. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 24.
105. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 8-9.
106, 110. Исто, стр. 29.
108. Исто, стр. 37.
109, 128. Исто, стр. 8.
111. Исто, стр. 45.
112. Исто, стр. 43.
113. Исто, стр. 50.
115. Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 19.
116. Видети: Пети Смит, Сакупљање вуне, превео с енглеског Зоран пауновић, Геопоетика, Београд, 2015, стр. 37.
117. Исто, стр. 38.
118. Исто, стр. 89.
119. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 46.
121. Patti Smith, Babel, Berkley Book, New York, 1979, 139.
122. Видети: Часлав Николић, „Ритам доласка или Блажени само тихо оду“, поговор у: Драган Бошковић, Ave Maria!, Самиздат, Београд, 2018, стр. 37-45.
123. Видети: Пети Смит, Сакупљање вуне, превео с енглеског Зоран пауновић, Геопоетика, Београд, 2015, стр. 90.
124. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 88.
126. Драган Бошковић, Breaking the Waves, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, стр. 40.
129. Драган Бошковић, The Clash, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 147.
130. Пети Смит, Сакупљање вуне, превео с енглеског Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2015, стр. 90.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *