Обећање слободе

(Никола Радић, „Пролећима си потребан”, Ковачница прича, Београд – Златибор, 2017)

Прва збирка песама Николе Радића (1989) „Пролећима си потребан” на аксиоматски постављену апорију стварања у (пост)постмодерном тренутку одговара ненаметљивом лиричношћу постигнутом без снажних формалних експеримената. Збирка је састављена од седам циклуса који су минималистички искројени, више подстичу слободне асоцијације, него што представљају самосталне целине. Њена осовина је лирски субјект, представљен у фигури путника, а основне теме су међуљудски однос унутар мушко / женске двојине и Путовање. Песме су прожете естетски осетљивим, чулним доживљајем живота у поетизованој свакодневици. Радић се на њу усресредио намерно избегавши да свој имагинаријум укотви у домену већ написане поезије и теорије књижевности.  Књижевне референце, почевши од наслова који упућује на поезију Р. М. Рилкеа, не оптерећују, јер су уклопљене у искрено доживљен свет.

Први циклус збирке насловљен „Јединство са предумишљајем” предочава нам, ауторовим речима срочено – распарање двојства у песмама које обликом подсећају на сонетни венац – сваки први стих наредне целине је последњи стих претходне. Поступак упућује на промишљање циклуса као наративне форме, уноси прозни импулс који Радићу није стран. Простор дешавања је апстрактан: пристаништа, заливи, капије Аквитаније, грчка острва мењају се у асоцијативном низу. У обраћању неименованом женском субјекту кроз више просторних метафора представљен је нераскидиви и неиздрживи заједнички однос, јединство у тесном плаветнилу, напуштеном игралишту, у милионском везу градова. Завршно премештање егзистенције женског субјекта (означеног словом С.) у Грчку показује начин на који се може доћи до ослобођења бића преко метапоетичког путовања. Она постаје „ослобођена гвожђа и точкова / Отиском писаће машине”. Мушки део двојства се преображава приближивши се женском. Она га именује новим именом, Он постаје Camarade. Слика њиховог сусрета није идилична. Непозната, отиснута С. и лирски субјект не достижу заједнички двоглас, постоји само: „Чекање на двоглас / Без поговора”. Узрок неразумевања остаје недокучен, осећа се дејство нечег нуминозног – Усуда или Судбине.

Други циклус „Вероника има кључеве” наставља започету тему љубави, овај пут јој постављајући интимнији, градски оквир. И ове песме се могу посматрати као прича, наративну нит одржавају њихови крајеви који описују покрете сада именоване јунакиње, Веронике Бехалкове. Свет собе, заједничко постојање иза „кратко подигнутих завеса” само наизглед је заштићено. Прича почиње спуштањем завеса, а завршава се гашењем светла у свету у којем остају само тајанствени знаци на картама, које се истичу као најважнији мотив целине. Спознаја Вероникине суштине припада Другима, а не субјекту који је само посматрач, припада онима који „сричу порекло њеног имена”.

Субјективност се најпре огледала у сусрету са другим људским бићем, а затим ће се дефинисати и при додиру са пејзажом. Путовање је катарзично у поезији Николе Радића, оно човеку нуди једину могућност промене и сазнања. Циклус „Посматрам нове зидине” предочава нам песме инспирисане француским пределима. Вредност Радићевог поимања путовања јесте његова непосредност. Локалитети нису пренесени из лектире, у њима не преовладава описивање, већ исказивање интимних размишљања. Река Гарона постаје артерија, плућно крило, или мишић песничког бића. Острво Сен Мишел изазива размишљање о протоку времена и у створеном оставља тежину ледених врхова, док шкољке у топлом Кап Фереу отелотворују у себи олупину детињства. Свежина, питома једноставност при описивању луталачких доживљаја је, вероватно, највреднија особина ове поезије.

Аутопоетички циклуси „Надахнуће”, „Доколица” и „Пена се подиже” су постављени између два путописна дела. Песма „Магла” из првог од поменутих циклуса је важна јер шири значењски оквир збирке показујући назнаке друштвене освешћености. Питање Нас, групе којој субјекат припада осећала се и у ранијим песмама као присутна, али закулисна тема, сада се јасно спомиње мотив новца, неасфалтираних улица, улица које су „искројене тако да се у њих никада не вратиш”. Магла која их прекрива је материјализовани одраз непромењивости света. Оснаживање свести о друштвеном контексту представља потребан контраст доминантом субјетку. Однос ја-она-ми је важан, осећа се да је крајњи циљ описаних дешавања долазак до целине, до припадности, како се закључује у песми „Кратковидост”, после још једног разговора који доводи само до удаљавања: „Причали смо о мимоилажењу планета / Мало о смрти / Више о ономе Ми / Које се никад неће десити”. Издвaја се и песма „Минут ћутања за Рајићеву 14” јер у фрагментисаној структури преноси згуснуто време заједничног трајања у доживљеном исечку упечатљивог београдског, урбаног простора, са нарочито показаним умећем коришћења глагола. Без рефреничног понављања наслова у завршном стиху песма би била још упечатљивија.  

Завршни циклус збирке надограђује однос према путовању као најважнијем егзитенцијалном чину слободног човека. Уколико нам је Француска приказана кроз пејзаже који су били пре свега промишљани и посматрани, Истанбул је место у које се ступа са ризиком. Без дотицања традиционалних мотива којима су опевани овај град и византијска традиција у српској поезији доноси се слика сусрета путника са једним савременим велградом. Лирски субјект у различитим правцима ниже мисаоне асоцијације заједно са сликама живота у граду, реалистичне ситуације спојене су са питањима о стварању, пролазности, подели улога у животу. Радња кулминира у сусрету са духовним водичем, првим бићем који се обраћа субјекту и њега самог промишља.  Резонер, двојник, потврђује личну и уметничку слободу и чулни доживљај као основне вредности. Лирски субјект са путовања треба да понесе „неку жицу, умирену жилу која ће се једном / пробудити”. Збирка „Пролећима си потребан” се завршава сном, успављивањем физичке егзистенције младића, старији човек обећава младом будуће буђење и предвиђа развој имагинације у међупростору сна у којем искуство постаје креативни садржај: „Лаку ноћ сада, младићу / Док све се ово у теби не слегне / Док нас папир не претвори у чудо / Лаку ноћ.”

Никола Радић је песник који полако развија свој језик и мотиве: светиљке, воде, светлости, карте, мотиве који успевају да се отргну од књижевног наслеђа и буду изнова доживљени. „Пролећима си потребан” наговештава могућности даљег ауторовог рада, ту пре свега мислимо на брушење тема односа према Другима и на развијање мотива путовања. Хибридни поетско / прозно / путописни текст био би место у којем би се могле наставити овде на прави начин започете теме. Тумачена збирка није без мана, постоје стилски слабија места, недорађене песничке слике, често коришћење апстрактних именица уме да отежа читљивост и разумевање. Чини се да је такав однос према форми последица свесног избора, део нарочитог ослобођења од ега и стерилности форме. Ова поезија у себи садржи првобитну невиност, субјективност која се не стиди себе и не имитира, у том потврђивању слободе налази се њена вредност. Песник позива читаоца на суделовање и обећава заједничко путовање: „показаћу ти иза привида ропства / Целу једну слободу / Сочну као грожђе које сањаш”.

Аутор: Милош Живковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *