О хазард поезији

Поезије мамац то је голи врабац

Урош Ристановић, Сутра, Едиција Сент, Нови Пазар 2018.

Пишући о песничкој књизи Пуј, пике Мирјане Фрау Коларски (рођ. 1987), написала сам да су игре и ерос неки од „одговор[а] нове песничке генерације на ‘Жмуре’ Васка Попе, на сву озбиљност и тежину коју носи поезија различитих песничких генерација. Попа је у песми написао: ‘Тражи га тражи / Где га све не тражи / И тражећи њега изгуби себе’, а песникиња Коларски карневализује игру у покушају не само да пронађе ‘њега’ и ‘себе’, већ и оне који ће разумети важност ‘празничног начела’, како би рекао Алексић и ‘тријумфа смијеха’, како би рекао Горан Максимовић“.1) Функцији ероса у поезији Мирјане Фрау Коларски у поезији Уроша Ристановића (рођ. 1994) донекле одговарају хазардне игре. Линија жмурки (Попа – Коларски) била би аналогна поетици игара на срећу у српској књижевности у последњих неколико година.

Ради се, наиме, о књизи есеја / читања / одломака Алеаториј (КЦНС, Нови Сад 2013) песника Бојана Савића Остојића (рођ. 1983), те песничкој књизи Коцке су бачене (СКЦ, Крагујевац 2015) филозофа Николе Оравца (рођ. 1984). Како наводим у приказу „Јеретички рубикон“, „постоје две верзије Цезарове чувене реченице коју је изговорио пред прелазак реке Рубикон: Alea iacta est (Коцка је бачена) и Alea iacta esto (Нека падне коцка). Чини се да се првом верзијом Цезарове реченице може одредити књига-есеј Алеаториј, која се чита у сталном ишчекивању исходишта коцке која је бачена, па  књига постаје коцкарница размишљања, а тек након читања целе књиге можемо сазнати шта смо књигом добили, а шта изгубили, јер ‘коцка је пала’ истовремено кад су се корице склопиле“.2) Никола Оравец, пак, даје наслов књизи према последњем стиху песме „Yamb“: „Тајна се крије у стратегији, / у распоређивању, / у великим бројевима / статистичка грешка, лоша процена, / погрешни потези напросто блистају! / Коцке су бачене!“ Дакле, насупрот књизи као месту, „коцкарници размишљања“, стоје три циклуса Николе Оравца („Крици“, „Смејати се самом себи“ и „Просветљење случаја“) као три бацања у јамбу. И као што играч у сваком од бацања бира коцкице које му највише одговарају, преостале баца три пута и најпосле уписује резултат, песник тако распоређује своје песме, јер „тајна се крије у стратегији“. Такође, коцке Николе Оравца се можда могу осмотрити као непроменљивост среће („погрешни потези напросто блистају“), без обзира на увек нова бацања, или увек ново писање поезије. Иако ничег новог нема под сунцем, како каже Књига Проповедникова, иако су „коцке бачене“, то не значи да не треба бити песник, стратег и распоређивач.

Коначно, Урош Ристановић у првој песничкој књизи Сутра чини се да уноси нову идејну парадигму хазард песништва. За разлику од десет година старијег Николе Оравца, чије је насловно тежиште у перфекту („коцке су бачене“), Ристановић ставља фокус на будућност („сутра“). Већ у првом циклусу „Триптих термина“ апострофира се игра барбот: „Има ли бар под / заплетима / нечега страшно важног, / или и они / сатима / само играју барбот?“ („Завршни“). У барботу, наиме, који се игра са две коцкице (за разлику од јамба који може са 5-6), иако је број играча неограничен, увек играју двојица један против другога, а улози могу бити посве велики. „Триптих термина“ (наратив, сиже и заплет) сугерише већ на почетку да лирски субјект ове поезије има велики улог, а да је његово писање уједно и двобој. Веза између коцкања и двобоја позната је још од романтизма. У Пушкиновој Пиковој дами, примера ради, нема „класичног двобоја, али се картарошки обрачун између похлепног официра Хермана и славног коцкара Чекалинског може и тако посматрати. Приповедач то отворено сугерише: ‘Све је ово личило на двобој’, каже он описујући одлучујући тренутак приче“.3)

Барбот је, стога, увод у ону игру која није толико експлицитно поменута, али која се може наслутити. Циклус песама „О врапцу“ и неретко провлачење мотива ове птице кроз песме „Шта је ту и није“ и „Крајем лета“ из циклуса „Нужне песме“ и „Сутра“, повезано је са катуловским мотивом врапца, тј. љубавно-еротском тематиком, а, самим тим, потенцијалним коцкањем и двобојем са љубљеном женом или супарником. Врабац се сматра Афродитином птицом и симбол је чулне љубави. У Катуловој песми „Врабац“ симболизује фалус, док је у „Смрти Лезбијиног врапца“ тренутак после коитуса представљен врапчевом смрћу илити клонућем фалуса (смрћу ужитка). Код песникиње Сапфо пламен љубави био је прочишћујућ, али код Катула се суочавамо са пламеном страсти и чула који може да опече и који је потрошан. Урош Ристановић ослања се на античку семантизацију врапца, али уноси један занимљив моментум у његово песничко обликовање. Врабац је песма којој се стреми, а која настаје из губитка пуке страсти и пожуде, као што губећи заувек Еуридику, Орфеј почиње да пева праву песму. За ову претпоставку имамо потврду у другој песми поеме „Врабац“: „Ипак, када га тражиш у крошњама / пролећним – / нема га, нема га. // * Врабац је насумични смирај духа, / неочекивани расплет и мир / чистији од девичанских груди / љубљених у минут до сутра, / и мада јој је кожа и сад мека / лепша је била сенка, / једино сенка врапца“.

Оно што је Еуридика за Орфеја јесте врабац за Уроша Ристановића, с једном битном разликом – код њега се ради о стварању песме из клонућа страсти и ероса, а не из наслеђа мотива „мртве драге“.

У томе би била поставка у којој се песничка књига Сутра разликује од збирке Пуј, пике. Постоје елементи ероса и игара, али су код песникиње они обједињени игром жмурки, док код Ристановића мотив врапца функционише као обједињујућ фактор еротског и чулног, али и хазардног, будући да постоји и игра са коцкицама голи врабац. У тој игри свако баца коцкицу у круг, али се резултат уписује десном суседу, дакле, као да наша срећа увек припадне неком другом, а други одлучује о нама. Једини тренутак када се противнику не приписује поен и једина могућност да играч баци коцкицу и себи упише срећу јесте да му падне Јединица. Та Јединица се зове голи врабац и може се рећи да песник пише о врапцу баш због нужне жеље за вољом да одигра за самог себе, да његова поезија проговори у сопствено име и положи испит зрелости.

Драгослав Михајловић је у роману Кад су цветале тикве јунака Љубу Шампиона најпре назвао Љубом Врапчетом у раној младости и пре но што је изгубио невиност. Врабац је и симбол Београда где се радња романа одиграва, али жаргонски надимак Врапче у себи садржи и нешто од симболике врапца као сексуално незасите птице. Отуда је песнику врабац био неопходан, као сигнум обреда прелаза и залог за превазилажење песничке невиности. Не чуди што се лирски субјект са њим обрачунава и дисовски доводи у питање његову смрт: „у ормару мртав врабац, / баш је смешна ова фарса. // Теши ме да ће, након смрти, / за мном остати: неразумевање, / једно уморно тело, / игра сенки и нијанси, / плава изношена кошуља, / неизговорена реч / и отворена врата – / ако врабац није мртав, / ако спава, ако спава“ („Кравата“).

Такође, међу веома успелим деловима песничке књиге Сутра спада „Нестали еп“ из циклуса „Дугих песама“ хватање варијација грча: звук грча у линијама, минули грч, грч средине, грч нема станиште, у сновима грч, грч сржи, грч површине, грч заборава, грч питања, грч тела, нестабилан грч, грчеве прецртао У. Р. Грчеви су представљени и графички („прецртани су“) у виду линија које подсећају на отиске прстију и могућно је да значењску раван остварују управо у покушају да се остави лични печат, јединствен песнички отисак прста. Грчеви „Несталог епа“ могу се односити управо на грчеве и гримасе током врхунца сексуалног чина. Ако је тај чин био еп, оно што од њега остаје су исцепкана сећања на телесне осећаје, на минулу насладу која је исцурела у песме, као што „отичу из града аутобуси, / топе се престоничке станице / и све изгледа као на брзину / олизан сладолед“.

„Олизан сладолед“, телесна наслада преточена у песму, занимљив је одговор на питање поезије данас. Ако читалац читањем поезије може да осети ехо неког ужитка, истопљеног ероса који се увек изнова обнавља, он ће посегнути за песничком књигом. Бартовско „задовољство у тексту“ пронашло је упориште и специфичном третману мотива врапца и голог врапца у поезији Уроша Ристановића. Врабац је био ризик и коцкање, мамац да се привуку читаоци. Врабац је Афродита, фалус, али и игра у коју вас песник мами, као на порцију сладоледа или на партију барбота.

Ауторка: Јелена Марићевић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Јелена Марићевић, „Прч у хороскопу“, Култ: часопис за књижевност, уметност, литературу и театар, 29. 9. 2017.
2. Јелена Марићевић, “Јеретички Рубикон“, Књижевни магазин, год. 14, бр. 150-153, 2013/2014, стр. 60.
3. Јован Попов, „Литерарност живота и смрти: двобоји у руском романтизму: 1. Песник и бретер: Пушкин“, у књизи: Двобој као књижевни мотив, Академска књига, Нови Сад 2012, стр. 177.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *