Vito Nikolić: Noćas bih htio sebi – dječaku da ličim

„Možda i danas negdje gori
ljepota ona bosonoga“

Život je divan. Život je nemiran. Život je uvek nov. Život liči na kap žive na dlanu, sjajan, nestašan, nikad predvidiv. Taj nemirni, svetli, lepi život, koji nam priredjuje iznenadjenja svojim mnogim osobinama, svojom neočekivanošću, trenucima koji se pamte ili koje valja zaboraviti, zaslužuje da ga pazimo i čuvamo, da smirimo ruku:

„Život
kap žive na dlanu,
mali nemir
divan
u svom
vječnom nestašluku.“

Pesnik je umeo da vidi tu lepotu života. On živi na neki način od lepote, vidi lepotu i tamo gde je drugi ne vide. Lepota radja lepotu, pa onaj koji bolje vidi lepotu može da je potpunije izrazi. Divno je proleće, jer ono je vreme radjanja i rasta života. Ali su divne i boje jeseni. Belina snega vraća nevinost grešnoj zemlji. Lepota slobode ne može se uporedjivati. Nomadskoj duši neuporediva je lepota drumova što vode u nepoznato. Lepota mladosti shvati se tek kada se ostari. Ljubav je svakoj lepoti začin. Iz ljubavi se lepota i radja. Ljubav je lepota. Ko nije voleo taj ne može da razume lepotu, jer ljubav i lepota čine život vrednim življenja. Pesnik je toga svestan. On je zato zarobljenik lepote i ljubavi.

Govoreći u jednoj pesmi, inače napisanoj za njega zaista neobičnim dvadesetercem, Vito kaže: „Bože moj, skoro sam zaboravio da postoje ptice.“ To je pesma o lepoti iskazana na Vitu svojstven način. Ljudi iz grada retko vide ptice, a još redje čuju njihov cvrkut. Otuda to iznenadjenje lepotom ptica, lepotom njihovog leta i njihovog cvrkuta. Doduše, Vito je odao posebno priznanje ptičjim stanovnicima grada, vrapcima. „Moje poštovanje, vesela ruljo smijeha, drugovi vrapci – moje duboko poštovanje“. Istovremeno, kritikovao je „gospodjice laste“ koje su zimu provele negde na toplom jugu. Stanovnici grada uskraćeni su za mnoge lepote prirode, retko vide i zvezde, izlazak sunca prepoznaju po osvetljenim gornjim spratovima višespratnica. Lepo je drukčije za stanovnike grada u odnosu na one koji su u bliskom i stalnom kontaktu s prirodom. Zato i pesma ptica za Vita postaje „slavlje“, pa čak ne ume da se nasmeši toj neuobičajenoj za njega – ptičjoj svečanosti.

Ponekad mu i lepe stvari tvore tugu. Kako on sagleda dunje, voćke koje stavljaju na ormare u spavaćim sobama da učine prijatnijim vazduh u njima, dunje koje stoje u bajunima devojačke spreme, u sanducima sa ženskom odećom. To stvara onu lepu tugu, to je doba kada Vita dozivaju drumovi. To je poziv da bude nomad, da bude ptica selica, da i on ode negde na jug, a on taj jug smatra lepim i zato što tamo „lišće nikada ne žuti, gdje su ljudi vječiti regruti, a djevojke vječite nevjeste“. Idilična slika, koja se Vitu svidja, ali za koju sâm ne navija, njega vuku promene, ova večitost bila bi dosadna. Ipak ta slika je bekstvo od onog hladnog vetra koji nosi hladne pljuskove sa Vojnika, nosi plač topola brezovačkih koje miluju pogledi umirućih.

Kada piće oduzme kontrolu svesti, rodi se prava boemska pesma, jer Vitovo gostovanje u dolini Lima gde je dosta šljiva, a s jeseni počne da teče „prvotok ljut“, tada od bistrog soka prevrelih šljiva Vito i njegovo društvo počnu da „teku kao Lim“. Zlatna jesen „pjevala im danju“, a noći im svetlio jedan mjesec „ili možda dva“. Bilo je tako lepo, kaže on, da bi i danas bili tamo, da njega i njegovo društvo nije rasterao „ljubomorni bog“.

Zeleni Lim je tema mnogih pesama i pesnika, a pečenje rakije, uz bogatu jesen, dobro društvo, prijateljski razgovor, domaćinsko posluženje, sigurno je lepota koja se mora doživeti. Ova pesma posvećena ljubiteljima dobre kapljice i tih jesenjih okolokazanskih sedeljki je prava poslastica za jednu specifičnu vrstu ljubitelja Vitove poezije.

Vitova pesma „Rodjendan“ ima svoju unutrašnju lepotu koja dira punom iskrenošću, jednostavnošću i sa merom izabranim izrazima. Ova pesma sadrži malo šale, ironije, ali i vedrine, koja nije uvek prisutna u njegovim pesmama. Povod pesme je zaista lep – njegov dvadeset peti rodjendan. Ipak, on taj rodjendan smatra još jednom ratom, kao da je život samo odobreni kredit koji se tako isplaćuje. „Dvadeset peta opomena za dugujući život“. Medjutim, posebna veselost izbija iz njegovog opisa „ove matore planete“, koja se tako brzo okreće. Metafora koju je ovde upotrebio za planetu koja se okreće „kao zaljubljena šiparica blesava od sreće“ je jedna od najlepših u njegovim pesmama. Zamislite zaljubljenu petnaestogodišnjakinju, koja tek postaje žena, još u nekoj haljinici devojčice, koja joj postaje obećavajući tesna, koju je ozarila prva zaljubljenost, koja od navale snage, želje, mladosti i sreće ne zna šta će sa sobom, pa se vrti kao čigra, srećna zato što je živa zračeći svoju sreću prema svima. Nije joj potreban poseban razlog da bude srećna i lepa, život je pred njom, ljubav je tek počela, sunce je greje, proleće je, ona prepuna razdraganosti, vrti se na poljani prepunoj prolećnih mirisa cveća, zamislite sve to, pa to prenesite na ovu „našu matoru planetu“, koja se vrti po vasionskim zakonima, zarobljena užadima diktatorke „zemljine teže“, ali i ona kao „zaljubljena šiparica“, obigrava oko Sunca. A on, poslije dvadeset pete, siguran u sebe, a kada će ako neće tada, još kaže „okreći se ti samo stara“, okreći se do beskraja, jer „i poslije stote opomene biću dužnik ravnodušni“. Na žalost, otišao je znatno ranije, nije ispunio pretnju. U toj istoj pesmi sagledao je i svu lepotu naprednog veka u kome je živio, iskazavši to na zaista neuobičajen način:

„Uostalom,
već su počela da kevću
štenad po vasioni“.

Tada, u prvim godinama vasionskih letova, sovjetski stručnjaci poslali su u vasionu pse Lajku, Strelku i Belku, koji su bili prvi vasionski putnici, pre Gagarina. Eto, to je ta jednostavnost koja odlikuje Vitovu poeziju: i našu planetu Zemlju, tehnološki napredak prodora u svemir, vasionske letove stavio je u tih nekoliko pesničkih redova obraćajući se njoj i ruskim psećim kosmonautima jednostavnim, prijateljskim rečima, jezikom svakodnevice, uz mali dodatak humora, kao da govori o komšijskom dvorištu ili uličnom drvoredu. Baš ta neposrednost učinila je Vitomirovu poeziju prijemčivom svima, obezbedila mu ljubav i poštovanje čitalaca, a to se otima visokoparnim analizama književnih kritičara, koji radije prećutkuju njegovu popularnost, a sada i vremensku trajnost, nego da je svrstaju na pravo mesto, jer izlazi iz kalupa njihovih kritičarskih merila. Mnogi pesnici koji su u vreme nastanka ovih Vitovih pesama smatrali da su u vrhu po svojoj književnoj vrednosti u tada velikoj nam državi, danas su gotovo zaboravljeni, a Vitove pesme se i dalje prepisuju, žive, beleže se u spomenare, recituju ih i odrasli i te „šiparice blesave od sreće“. Tako Vito nastavlja da traje.

Vito je voleo i čitao narodnu poeziju, pa je, opet na njemu svojstven način, to pokazao i u svojim pesmama. Nije ih citirao, nego nam je na jednostavan način dao do znanja da je sagledao zašto je Starina Novak otišao u hajduke, nije zaboravio kako Jerina gradi Smederevo, u jednoj od pesama on se ruši kao Skadar na Bojani, pa pretpostavlja da bi ga spasila neka mlada Gojkovica, on zna i poštuje onog hrabrog junaka što razgoni buljuke neprijatelja, ali ne dozvoljava ni da braća dignu ruku na slabu ženu, iako ga je ona izdala. Zna on i šta se „bijeli u gori zelenoj“, zna Romaniju i prokleto Lijevno. Pomenu on i Čengića glavu i Crnu Goru, turski Onogošt. On time možda kaže, kao da se šali na račun modernih i teško razumljivih pesnika, da će on ostati kao jasan, jednostavan i razumljiv, blizak običnim ljudima, ali na svoj način.

Čak i kada zove drvoseče (on to lepše kaže: gorosječe) on vidi lepotu onih topola u Brezoviku što ih prate pogledi umirućih, vidi lepotu njihovu kada listaju i kada ostanu gole, pa kroz njih zviždi vetar. Kada opisuje veče u Brezoviku, kada kaže da su „ljudi sve tiši, a trave sve glasnije“, on i čitalac njegove pesme osete lepotu te tišine, tog dana koji se „topi u mlakoj kiši“.

Foto: Dimitrije Janičić, septembar, 1979.

NJegovo divljenje upućeno je i hrastu koji tako čvrsto, stameno stoji nasuprot svim udarima vremena i ljudi. On se divi hrastu jer, ko zna „koliko lišća i koliko proljeća“ prodje otkako on tu stoji, pored puta kao orijentir, kao čuvar, kao sigurnost trajanja. Stoji sam, kao da izaziva na megdan vetar i grom, vreme opako i žege ljetnje. Dok ždralovi sele, on ostaje. On je trajan, ali on ne može da drumuje. On je sigurnost, predstavlja luku mira u koju će i nomadi poput Vita da uplove jednoga dana. Nije mu lako, jer mora „biti i biti se“, ali u tome je i njegova lepota, koju Vito ume da vidi, iako mu ne zavidi, jer njega vuku daljine.

Žena se u Vitovim pesmama javlja na različite načine, ali on uvek pazi na način na koji je predstavlja: toplo, sa puno poštovanja, dostojanstveno. I Sonja koju moli da ponese malo topline ispod kaputa, i žena kojoj se odmeće u hajduke, koju vidi kao goru Romaniju prepunu dobrih trava, učiteljica koja ga u ratno vreme uči ljubavi prema pticama, gimnazijalke na snegu, žena sa detetom koja peva onu tužnu uspavanku inspirisanu odbacivanjem svih, sve one su predstavljene sa punom ozbiljnošću i poštovanjem. Ima u njegovim pesmama želje, čežnje, iskazivanja ljubavi, ali to ostaje na nivou onog Desankinog „sve je mnogo lepše… dok od sebe samo nagoveštaj da“, nema ni pomena erotskog, nema nijedna aluzija koja bi se mogla shvatiti kao nepristojna, čak ni dvosmislena. I kada se ujutro budi, on samo kaže „hvala ti za ljubav ženo“, ne upušta se u sadržaj noćnog odnosa, to se podrazumeva, to je intimna stvar muškarca i žene, on na dostojanstven način izražava lepotu doživljaja, njoj zahvaljuje za ljubav, čitalac pretpostavlja lepote ljubavnog doživljaja, ali se pesnik ne bavi njima, ta knjiga je zatvorena, ona je lični dnevnik. Takav odnos prema ženi daje Vitovim pesmama onu vanvremensku ili svevremensku dimenziju.

„Dobro je, mila, dobro, ipak, što te ima, što negdje postojiš“, kaže on, a onda posle ko zna kakve noći ima samo zahvalnost:

„Dobrojutro jutro sneno,
dobrojutro nebo plavo,
hvala ti za ljubav ženo,
hvala ti za ležaj travo.“

Kada govorimo o ženama, ne možemo preskočiti kratku Vitomirovu pjesmu „Gimnazijalke na snijegu“, koja govori direktno o lepoti. Te mlade žene „što vječno na ljeto misle“ čine zimu podnošljivijom, a sav život ljepšim i bogatijim. Zato ona strofa:

Gimnazijalke,
danas,
svakoj po petica
iz života,
ljepote
i poezije.“

Tako Vito vidi tu lepotu mladosti, lepotu tih tek propupelih mladih žena, koje na svet oko sebe gledaju sa željom da ga osvoje, gledaju vedrim i toplim pogledom mladosti, životne vedrine i radosti, pogledom otvorenih perspektiva za budućnost, svesne da se ona na njima zasniva, od njih zavisi.

Specifičan način gledanja na lepotu je u Vitovoj pesmi „Uspavanka“ („Buji, paji, grijehu moj mali“). U vreme o kome je reč, u onoj našoj i Vitovoj patrijarhalnoj crnogorskoj porodici roditi dete van braka smatrano je velikim grehom, sramotom za porodicu i bratstvo. Dete ljubavi dobilo je onaj grubi epitet „kopile“ koji ga je često pratio čitavog života. Vito je napisao jednu od najlepših pesama za tu decu ljubavi: „Grijeh moj mali, lijepe oči materine, lijepa sramota materina“ – obraća se majka u njegovoj pesmi svome čedu. Ona je isterana iz kuće „da tudje rublje prostire plotom“, nju su nazivali „svačim redom“, ali majčina ljubav se ne odriče svoga deteta, ploda utrobe svoje, ono nije krivo ni za moralne norme društva ni za svoj dolazak na svet, ono ne treba da oseti majčine muke i progon.

O lepoti na Vitov način govori i pesma „Pismo mojoj učiteljici“. Povod za to pismo bile su „dvije obične ptice na žici telegrafskoj“. On se priseća kako ih je učiteljica u to ratno vreme kažnjavala za praćke i kamičke kojima su gadjali ptice. A bilo je to vreme „rata, zime, gladi, bodljikave žice“, pa, zamislite, ta njihova učiteljica ih je tada uporno učila „da zavole ptice“.

„Gospodjo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja –
učiti nekog ljubavi uz huku
jednog strašnog rata, jednog propadanja“.

Eto lepote u trostrukom vidu: učiteljica koja ih uči, deca koja uz sav užas rata uče da vole i štite ptice, a na kraju lepota te pesme koja uči lepoti.

Neobično je, ali njegova četiri kratka stiha o miru, meni, a verujem i svima koji su patili u ratu, izuzetna su pesma o lepoti (mira):

„Čudna me ponekad želja hvata
da kupim razglednicu i napišem:
‘Dobro je: pošte rade, nema rata…’
I ništa više.“

To je dosta, to je mnogo, to je najlepša razglednica za onoga ko je morao da preživi sve užase rata, kao što ih je Vito preživeo. To je lepota „normalnog“ života, mirne svakodnevice. To je tako veliko i tako dragoceno.

Medju pesnicima je češća surevnjivost, nego priznanje. Vito odaje posebno priznanje Aleksandru Lesu Ivanoviću. Leso nije imao obiman opus, ali je svaka njegova pesma bila dovedena do savršenstva. Vito ga predstavlja kao čoveka koji „ode da traži riječ neku, ko travu od koje manje boli“. I ostade tamo u traženju riječi, trava čudotvorki, „prebira smilje i kovilje“. I Vito s tugom kaže da taj pesnik jednog dana „ode s kišom“, svi će osjetiti da je s njim otišlo „nešto lijepo i svijetlo“. Priznanje pesnika pesniku. Vito u svojim pesmama pominje i Jesenjina, koji je dosta uticao na njegovo stvaralaštvo, Gijoma Apolinera, Majakovskog, čak je neke pesme pisao izlomljenim stihom slično Majakovskom. Na osoben način i to je Vitov odnos prema lepoti, kroz priznanje načina na koji su drugi izražavali lepotu.

Vito je voleo lepotu. On je znao da je vidi i u jednostavnim stvarima. Znao je i da je izrazi isto tako jednostavnim rečima. Zarobljenik lepote, on je mnoge svoje pesme godinama doterivao, glačao ih do savršenstva. Lepota prirode, lepota ljubavi, lepota ljudskog postupka, lepota mira, lepota mladosti, lepota zdravlja, lepota majčinstva – sve je to bio izazov za Vita pesnika. Zato što je tu lepotu kojoj je poklonio i svoju dušu, izrazio na pravi način, on se i danas jednako čita, uči napamet, prepisuje, on živi kao pesnik, iako je otišao „u vječnu skitnju izmedju zvijezda“.

Autor: Dimitrije Janičić

Vito Nikolić: Nismo mi s Marsa pali, živa bila
Vito Nikolić: Drumovi uvek nekud vode

Vito Nikolić: Stalno prisutna crna gospa

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *