Несрећни почучањ: Доротеј у гимназијама

Морам признати да ме изузетно забавља чињеница да су чак три позната прозна писца били и агрономи – Добрица Ћосић, Мишел Уелбек и, ево, Добрило Ненадић. За разлику од претходне двојице, Ненадић је био и успешан пољопривредник – неко ко је успоставио нове методе за узгајање малина по којима је његов, ариљски крај, чувен. И може о томе свашта да се каже, иако сам свестан да то није информација пресудна за поетику споменутих писаца, нити за наше животе уопште. Но, ред је и за коју реченицу о роману.

Доротеј је био прави домаћи бестселер, који је добио и своју, такође популарну, филмску верзију. Историја објављивања овог романа је занимљива и, као и многи моменти нашег књижевног живота, тиче се делом, вашара таштине наше књижевне чаршије. Ненадић је као до тада необљављени, непознати писац, успео да, ни крив ни дужан, свој простор пронађе у пукотинама насталим услед чувених напада на Kиша, који је и сам одговоран што је роман објављен. Ненадић се ушуњао, сместио и постао један од оних поштованих гласова који никад нису били у самом центру књижених збивања, али су, ето, ту негде. (Овај статус је упоредив нпр. са Видосавом Стевановићем или Радованом Белим Марковићем, а занимљиво је да сва тројица имају и јак завичајни моменат – Ариље – Kрагујевац – Лајковац.)

И након више распродатих тиража, од 1977. роман завршава у школској лектири за први разред средњих школа.

Зашто? Пре свега због времена радње, које може да се фино надовеже на градиво из средњовековне књижевности. Али мислим да ова повест о средњовековним неурастеницима, ариљска рашомонијада, крајње сликовитог, упечатљивог језика, представља, уз све своје квалитете, још један у низу промашаја наших перманентних реформи у просвети које нису више чак ни аутокарикатуре него килаве симулације.

Свет Доротеја јесте наличје масовно раширене представе средњовековља – наместо созерцања – месо. И то је само по себи занимљиво и подстицајно (то пишем као неко ко је био и остао љубитељ Раблеа), међутим, из овакве карневалске поставке произилазе, не само са методичке стране, критична места. Пре свега, шта год ко мислио, у делу за први разред средње школе (али, додао бих, не само за први разред), жене не треба да буду третиране као податне поховане тиквице које почучну на ливади да се породе и наставе да ору („Жена причучне, породи се и настави да ради као да се ништа није догодило.”) (9)1). Овој слици се придружује и сијасет неукусних и самосврховитих призора: „Плодан је, кажу, Дадара. Само мокре гаће над жену да наднесе она ће одмах трудна остати” (49) или, питање Јелене, једне од јунакиња дела: „Зар та пиша стварно намерава да ме сутра гребена?! Ово је наступило неко последње време!” (51). Да, последње време.

Заиста ми је доста прљавих натукница у приказивању телесне љубави у српској књижевности – шта год човек прочита, увек нека мука, неко злостављање, које, богами, није само део фолклора. И све питам – да ли знате неко домаће дело које не приказује сексуалност као нешто опсцено, мучитељско и патничко? Изузетно бих волео да нађем неки добар пример.

Ако неко мисли да је Ненадић оклеветан, нека прочита и ове реченице: „Трећи поменуше Јелену. Имала је времена, рекоше, да обрлати свог маторог мужа. Увалила му је дупе у крило, провртела се на његовим увелим јајцима, потурила му воћкицу, драшкала га длачицама по отромбољеној лабушини, сркутала до тобожњег миља, надносила му сисице над нос и додиривала га брадавицама по очним капцима.” (105)

Објективизација жена на стеродима исказује се и овим речима: „Разумем кад човек мушки и домаћински заклипачи жену те му она зарије нокте у леђа од миља и среће…” (122), а да не причам о, у најблажу руку, недоличним уопштавањима „Њена женска природа, дакле, курвинска природа…” (150) којима се придружује опис напупелог девочица које је као себарска курвица (168). Безброј пута – фуј.

И заиста нисам један од оних конзервативних карактера који зазиру од незгодних тема. Напротив, ако сам за нешто то је да се у наставним околностима покрене размишљање о табу темема, а разговор о делу може бити одлично полазиште за полемику. Један сам од оних који верују да је скривени курикулум важнији и трајнији од онога што се предочава као градиво под рефлектором. А настава се увек тиче успостављања и подржавања вредносних модела. Није дакле, толико проблем у самом делу, колико о траженом незнању у коме се наведена места занемарују и тиме чине непроблематичним.

Уколико је била намера да се у средњошколски програм уврсти неко савременије дело повезано са средњим веком, примеренији би био роман Опсада цркве Светог Спаса Горана Петровића2) (дело за који не мислим да је ремек-дело), или чак Басарина Фама о бициклистима, која може да буде подстицајна и за рад у одломцима. На нечији коментар како су ово превише наративно сложена дела, само ћу истаћи да је Доротеј један од ретких наших романа где главни јунак нема свој приповедни глас, већ остали јунаци који уланчаним псеудомонолозима праве наративни ланац. Тако је специфичност Доротеја што је истовремено и делатан лик и неко ко је присутан својим одсуством. Та наративна поставка дела прилично је успела – приповедање је гипко, течно и добро скројено. А има код Ненадића осим приповедања и већ споменуте упечатљиве лексике и живописних каталога, фолклорних мотива (један од њих директни коментар на Чајкановићев универзални лек – жртвовање црног петла, а овде, јарца), лиричних одблесака и још којечега.

Свет Доротеја јесте у целини мрачна гунгула, пуна детаљно описаних мириса телесних течности, који су и кључни покретачи ликова. Има у њему нечег о злокобности света блиског Булатовићевој поетици, али, истини за вољу, Ненадићева гротеска се спрам његове чини слабашном. Слабашна као аргументи појединаца који бране ово дело речима како је ово велики роман јер је успео да људе средњег века представи као нама блиске.

Прексутра ће моја сестра од ујака, четранестогодишњакиња, морати да, у оквиру наставе на даљину, одговара на истраживачка питања везана за роман. Само чекам утиске.

Аутор: Урош Ђурковић

ФУСНОТЕ:

Сви цитати потичу из: Добрило Ненадић, Доротеј, Антологија српске књижевности, Учитељски факултет Београд 2009.  
Интересантан је податак да је Петровићева Ситничарница „Код срећне руке“ у програму за други разред гимназија у Републици Српској.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *