Nesrećni počučanj: Dorotej u gimnazijama

Moram priznati da me izuzetno zabavlja činjenica da su čak tri poznata prozna pisca bili i agronomi – Dobrica Ćosić, Mišel Uelbek i, evo, Dobrilo Nenadić. Za razliku od prethodne dvojice, Nenadić je bio i uspešan poljoprivrednik – neko ko je uspostavio nove metode za uzgajanje malina po kojima je njegov, ariljski kraj, čuven. I može o tome svašta da se kaže, iako sam svestan da to nije informacija presudna za poetiku spomenutih pisaca, niti za naše živote uopšte. No, red je i za koju rečenicu o romanu.

Dorotej je bio pravi domaći bestseler, koji je dobio i svoju, takodje popularnu, filmsku verziju. Istorija objavljivanja ovog romana je zanimljiva i, kao i mnogi momenti našeg književnog života, tiče se delom, vašara taštine naše književne čaršije. Nenadić je kao do tada neobljavljeni, nepoznati pisac, uspeo da, ni kriv ni dužan, svoj prostor pronadje u pukotinama nastalim usled čuvenih napada na Kiša, koji je i sam odgovoran što je roman objavljen. Nenadić se ušunjao, smestio i postao jedan od onih poštovanih glasova koji nikad nisu bili u samom centru knjiženih zbivanja, ali su, eto, tu negde. (Ovaj status je uporediv npr. sa Vidosavom Stevanovićem ili Radovanom Belim Markovićem, a zanimljivo je da sva trojica imaju i jak zavičajni momenat – Arilje – Kragujevac – Lajkovac.)

I nakon više rasprodatih tiraža, od 1977. roman završava u školskoj lektiri za prvi razred srednjih škola.

Zašto? Pre svega zbog vremena radnje, koje može da se fino nadoveže na gradivo iz srednjovekovne književnosti. Ali mislim da ova povest o srednjovekovnim neurastenicima, ariljska rašomonijada, krajnje slikovitog, upečatljivog jezika, predstavlja, uz sve svoje kvalitete, još jedan u nizu promašaja naših permanentnih reformi u prosveti koje nisu više čak ni autokarikature nego kilave simulacije.

Svet Doroteja jeste naličje masovno raširene predstave srednjovekovlja – namesto sozercanja – meso. I to je samo po sebi zanimljivo i podsticajno (to pišem kao neko ko je bio i ostao ljubitelj Rablea), medjutim, iz ovakve karnevalske postavke proizilaze, ne samo sa metodičke strane, kritična mesta. Pre svega, šta god ko mislio, u delu za prvi razred srednje škole (ali, dodao bih, ne samo za prvi razred), žene ne treba da budu tretirane kao podatne pohovane tikvice koje počučnu na livadi da se porode i nastave da oru („Žena pričučne, porodi se i nastavi da radi kao da se ništa nije dogodilo.”) (9)1). Ovoj slici se pridružuje i sijaset neukusnih i samosvrhovitih prizora: „Plodan je, kažu, Dadara. Samo mokre gaće nad ženu da nadnese ona će odmah trudna ostati” (49) ili, pitanje Jelene, jedne od junakinja dela: „Zar ta piša stvarno namerava da me sutra grebena?! Ovo je nastupilo neko poslednje vreme!” (51). Da, poslednje vreme.

Zaista mi je dosta prljavih natuknica u prikazivanju telesne ljubavi u srpskoj književnosti – šta god čovek pročita, uvek neka muka, neko zlostavljanje, koje, bogami, nije samo deo folklora. I sve pitam – da li znate neko domaće delo koje ne prikazuje seksualnost kao nešto opsceno, mučiteljsko i patničko? Izuzetno bih voleo da nadjem neki dobar primer.

Ako neko misli da je Nenadić oklevetan, neka pročita i ove rečenice: „Treći pomenuše Jelenu. Imala je vremena, rekoše, da obrlati svog matorog muža. Uvalila mu je dupe u krilo, provrtela se na njegovim uvelim jajcima, poturila mu voćkicu, draškala ga dlačicama po otromboljenoj labušini, srkutala do tobožnjeg milja, nadnosila mu sisice nad nos i dodirivala ga bradavicama po očnim kapcima.” (105)

Objektivizacija žena na sterodima iskazuje se i ovim rečima: „Razumem kad čovek muški i domaćinski zaklipači ženu te mu ona zarije nokte u ledja od milja i sreće…” (122), a da ne pričam o, u najblažu ruku, nedoličnim uopštavanjima „NJena ženska priroda, dakle, kurvinska priroda…” (150) kojima se pridružuje opis napupelog devočica koje je kao sebarska kurvica (168). Bezbroj puta – fuj.

I zaista nisam jedan od onih konzervativnih karaktera koji zaziru od nezgodnih tema. Naprotiv, ako sam za nešto to je da se u nastavnim okolnostima pokrene razmišljanje o tabu temema, a razgovor o delu može biti odlično polazište za polemiku. Jedan sam od onih koji veruju da je skriveni kurikulum važniji i trajniji od onoga što se predočava kao gradivo pod reflektorom. A nastava se uvek tiče uspostavljanja i podržavanja vrednosnih modela. Nije dakle, toliko problem u samom delu, koliko o traženom neznanju u kome se navedena mesta zanemaruju i time čine neproblematičnim.

Ukoliko je bila namera da se u srednjoškolski program uvrsti neko savremenije delo povezano sa srednjim vekom, primereniji bi bio roman Opsada crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića2) (delo za koji ne mislim da je remek-delo), ili čak Basarina Fama o biciklistima, koja može da bude podsticajna i za rad u odlomcima. Na nečiji komentar kako su ovo previše narativno složena dela, samo ću istaći da je Dorotej jedan od retkih naših romana gde glavni junak nema svoj pripovedni glas, već ostali junaci koji ulančanim pseudomonolozima prave narativni lanac. Tako je specifičnost Doroteja što je istovremeno i delatan lik i neko ko je prisutan svojim odsustvom. Ta narativna postavka dela prilično je uspela – pripovedanje je gipko, tečno i dobro skrojeno. A ima kod Nenadića osim pripovedanja i već spomenute upečatljive leksike i živopisnih kataloga, folklornih motiva (jedan od njih direktni komentar na Čajkanovićev univerzalni lek – žrtvovanje crnog petla, a ovde, jarca), liričnih odblesaka i još koječega.

Svet Doroteja jeste u celini mračna gungula, puna detaljno opisanih mirisa telesnih tečnosti, koji su i ključni pokretači likova. Ima u njemu nečeg o zlokobnosti sveta bliskog Bulatovićevoj poetici, ali, istini za volju, Nenadićeva groteska se spram njegove čini slabašnom. Slabašna kao argumenti pojedinaca koji brane ovo delo rečima kako je ovo veliki roman jer je uspeo da ljude srednjeg veka predstavi kao nama bliske.

Preksutra će moja sestra od ujaka, četranestogodišnjakinja, morati da, u okviru nastave na daljinu, odgovara na istraživačka pitanja vezana za roman. Samo čekam utiske.

Autor: Uroš Djurković

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Svi citati potiču iz: Dobrilo Nenadić, Dorotej, Antologija srpske književnosti, Učiteljski fakultet Beograd 2009.  
2. Interesantan je podatak da je Petrovićeva Sitničarnica „Kod srećne ruke“ u programu za drugi razred gimnazija u Republici Srpskoj.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *