Nadrealistički momenti u poeziji Vaska Pope

posmatrane kroz prizmu nadrealističkih slika
(Đorđo de Kiriko, Salvador Dali, Rene Magrit)

Priroda poezije Vaska Pope u srpskoj književnosti pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka uticala je na razumevanje i samo poimanje njegovih stihova, te upravo zbog toga i nailazimo na otežanu recepciju ovoga pesnika i nerazumevanje kod većine čitalaca. Međutim, iako je tadašnja, naša književnost bila u toku sa svim svetskim književnim dešavanjima, publika i kritika još uvek nisu mogle da pojme, na primer, Popinog konja sa osam nogu. A sa druge strane, postojao je još jedan „problem“. Naime, shvatanje njegove poetike je bilo nerazumljivo publici iz tog razloga što je on nikad nije teorijski objasnio, već ju je samo predstavljao i to implicitno, svojom poezijom. Ipak, postoje “tri sekvence” njegove poetike koje možemo izdvojiti: narodna umetnost, humor i snovi.Kako umetnost predstavlja jedan celovit sistem, to nam omogućava da iskoristimo princip interdisciplinarnosti. Naime, da bi se Popina poezija mogla razumeti, odnosno njegova poetika koja je istančano prikazana u njegovim pesmama, mogla bi se tumačiti kroz slikarstvo pojedinih slikara čije slike, uslovno rečeno, predstavljaju ključ za tumačenje Popinih motiva i pesničkih slika i oprečno. Valjalo bi napomenuti da to uistinu ne znači da ćemo u potpunosti dešifrovati pesme Vaska Pope kao i slike pojedinačnih i to nadrealističkih slikara, ali to će nam uveliko omogućiti lakše shvatanje, tumačenje i poimanje poetike ovoga pesnika čije pesme je bilo teško tumačiti. Stoga, valjalo bi uvideti koji nadrealistički momenti karakterišu Popinu poetiku posmatranu kroz prizmu slika pojedinih nadrealističkih slikara.

Polazište Popine pesničke pustolovine jeste suočavanje sa besmislom i zapažanje o čovekovoj usamljenosti u ravnodušnom svetu sa kojim ne može da uspostavi vezu, uokvireno je ironijom “trske koja misli” u zbirci Kora (“Patka”) i u predgovoru za Ponoćno sunce: “Čas zadivljeni, čas zastrašeni, vidimo kako se ukida smrtonosna nesrazmera između nas i svekolikog svemira, očuhinski ravnodušnog prema nama. Izjednačujemo se sa samim neprekidnim svemirskim stvaranjem. Vladamo tom zvezdanom čarolijom i u isti mah joj služimo. Nije li svaki od ovih svetova koji ovde, pred našim očima nastaju u stvari salik ili nelik ili pralik ovog našeg sveta jave?” (Vasko Popa, Ponoćno sunce, Beograd, Nolit, 1979 str.9) Ovakav prikaz odnosa i veza sa svetom možemo i razlučiti kao jedne od dominantnih motiva na slikama preteče nadrealista, Đorđa de Kirika.

Đorđo de Kiriko je bio jedan od predstavnika metafizičkog slikarstva koje se odlikuje vizualnim prikazivanjem onoga što je izvan dosega osećaja, tj. izvan je fizičkog sveta. Dela umetnika ovog pravca, čije značenje često ostaje tajanstveno, priopštavaju osećaj nestvarnosti, iščekivanja neobičnog događaja, prizivaju tišinu i san. Metafizičke slike su uznemirujuće, jer ih prožima istovremeno očaravajuće i odbojno raspoloženje. Ništa od onoga što je naslikano nije kako se čini: predmeti se postavljaju jedan uz drugi bez logičkog smisla, a odnosi koji ih povezuju ostaju nepoznati. De Kirkovu sliku Misterija i melanholija ulice možemo da iščitamo kao ključ za tumačenje Popinog fragmenta iz pomenutog predgovora: “Ne pristajemo li i mi s njima, pesnicima, da sanjamo i gledamo, nećemo videti ponoćno sunce. Dnevnim ovim očima samo se dnevne i svakodnevne stvari vide.” Upravo u ovoj izjavi kao i u de Kirkovoj slici Misterija i melanholija ulice možemo iščitati nerazumevanje između opštosti, tj. sveta i pojedinačnosti tj. čoveka. Misterija i melanholija ulice je prikaz uznemiravajućeg i nemogućeg univerzuma i njegovih zapuštenih površina “omeđenih” u jednostavnim geometrijskim formama. Slika predstavlja susret između dve ličnosti: jedne male devojčice koja vrti obruč i statue koja je prisutna u slici samo kroz njene senke. Zapravo, ovaj susret i možemo da iščitamo u kontekstu Popinog fragmenta da očima koje “koristimo” samo preko dana samo i vidimo dnevne i svakodnevne stvari, a ne otkrivamo ono što se nalazi ispod površinskog sloja, dakle šta je ono što vidimo “noćnim očima”. Devojčica se kreće ka izvoru, ka jakoj svetlosti koja se nalazi iza zgrade sa desne strane i osvetljava intenzivno levu stranu. Svetla žute boje horizontalno se pružaju i sliku razdvaja na dve zone: svetlost i tamu. Takođe, na slici primećujemo dve zgrade koje su u stilu renesansne arhitekture, stvaraju upravo taj prazan prozor između i stvaraju oštru atmosferu zamka. Nasuprot devojčice je vozilo na točkovima čija su vrata otvorena i prikazuje unutrašnjost koja je tamna i koja daje osećaj latentne opasnosti. Objekti na slici nemaju očigledno značenje, ali oni uvek uključeni u svrhe često, jer predstavljaju jedan od motiva iz detinjstva umetnika. Šta više, de Kiriko veruje da neki geometrijski oblici (luk, krug) projektuju određene emocije, kao što su nostalgija i iščekivanje. Voleo je grčku arhitekturu i skulpturu, ali one su bile uključene samo kao estetska referenca, da se uporedi sa prikazanim objektima i motivima. Nema još Sunca, ali kao da će uskoro zaći. Duge senke naglašavaju svaku teksturu i pokret. Eterično svetlo izgleda gotovo opipljivo, dajući svetu izgled sna i u tim tamnim senkama kao da je došla noć. I dok su za nadrealiste uzroci rascepa između čoveka i sveta prilično određeni, za Popu su oni neodređeni, odnosno više su tu da nagoveste nego što su jasno saopšteni. Ovaj postupak možemo zapaziti i u pomenutoj slici Đorđa de Kirika. Dakle, implicitno se ovaj odnos rascepa nagoveštava u delu kako bi se samo nagovestili uzroci datog rascepa kog učitavamo kao bitan motiv u stvaralaštvu Pope i Kirika.

Kod Pope, ustrojstvo sveta, pobuna protiv istog, iščitava se u sledećim stihovima : „Neka uđu/ Neka pregledaju neka pretraze” („Odlazak“). Dolazi do čovekove reakcije i neprihvatanja položaja u odnosu na svet. Ali isto tako, uviđamo da je ovaj stih zapravo obrnuto proporcionalno ključ za tumačenje de Kirikove analizirane slike. Stih može da se odnosi na senku koja je krenula ka drugom akteru datog panela, ka devojčici koja može da predstavi pesnika koji senci prkosno govori da dođe. A ta senka može da reprezentuje ceo svet protiv kog se Popa bori, dok svetlosni slap (gledan “dnevnim očima”) predstavlja se kao jaz između pesnika/slikara i sveta. A jedan vid i toga nepristajanja, kaže Popa, jeste i imaginarno napuštanje neprihvatljive stvarnosti: “Nisam više tu/s mesta se nisam pomerio ali tu više nisam”  (“Odlazak”). Dakle, vidimo da u ovoj pesmi u kojoj se ne zna da li se pretnja izražena trećim licem množine odnosi na neke konkretne progonitelje ili na pesnikove opsesije i strahove.

Međutim, odlazak iz neprihvatljive stvarnosti kod Pope se pojavljuje u tri vida koja ga približavaju nadrealizmu: vraćanje izvorima, san i humor.

Izvori kojima se Popa vraća nalaze se u detinjstvu. Ali dok nadrealisti teže da neposredno urone u taj svet bez protivrečnosti, Vasko Popa to čini posredno implicitno, kroz sugestiju, izražavajući svoj metafizički nemir leksikom dečje igre: “Vrati mi moje krpice/moje krpice od čistoga sna/od svilenog osmeha od prugaste slutnje/od moga čipkastoga tkiva” (“Vrati mi moje krpice“). Drugi vid otpora neprihvatljivoj stvarnosti Vasko Popa iskazuje kroz motiv sna, čije se delovanje vezuje za arhetipski polaritet dana i noći. Sukob svetla i tame se ocrtava u ciklusu „Podražavanje sunca“ u zbirci Sporedno nebo, a završava se porazom sunca koje se razočarano vraća svom početku i ishodištu, ali i nadom da ćemo, u očekivanju rađanja novoga sunca „naučiti mrak ovaj da sija“ (“Smrt sunčevog oca”). Smrt solarnog, čiju svetlost zamenjuje sjaj samoga mraka nagovešten evokacijama slepog sunca, modrog sunca, crnog sunca, ponoćnog sunca ukazuje na težnju ka obezvređivanju dnevnih vrednosti.

San kao inspiraciju itekako nalazimo u slikarskim delima Salvadora Dalija. Ali isto tako značajan deo njegovih slika je inspirisan detinjstvom i adolescencijom, pejzažima viđenim u ranoj mladosti. Na njegov razvoj uticao je Sigmund Frojd i njegovi tekstovi o snovima i podsvesnom. Svoje slike opisuje kao paranoično-kritičke. Govorio je da stvarnost gradi od elemenata vizije, snova, sećanja i psiholoških ili patoloških deformacija. Njegova tehnika se odlikuje preciznim minijaturama, često neskladnim, svetlim bojama, preciznom iluzionističkom tehnikom, koja je potpomagla da svet snova izgleda stvarnije od same prirode. Svoje slike je nazivao fotografijama snova slikanih rukom. Povod za prelazak iz stvarnog u fiktivni svet bile su obične stvari (sat, insekt, klavir, telefon, stara grafika, fotografija…). Tvrdio je da su krv, raspadanje i izmet njegovi osnovni motivi. Slikar kao paranoični ludak – to je njegov cilj. Dali je svoje halucinacije i snove prikazivao kroz svoje slike. Pojavljivale su se opsesivne teme erotike, smrti i rapsadanja, slike bogate mnogim simbolističkim prikazima često reflektuju scene u rasponu od fetiša pa do izvesnih verskih simbola.

Salvador Dali

Salvador Dali

Sliku Istrajnost sećanja je zanimljivo tumačiti baš u kontekstu Popinog poimanja sna kao odsustvo sunca i povlačenja, odnosno zalaženja, umiranja Sunca. Dakle četiri sata su istaknuta na ekranu, u praznoj pustinjskoj sceni. Satovi nisu ravni, dakle, kao što se očekuje da budu već su u savijenoj formi, kao da se tope. Nameću se pitanja: Zašto se ovi satovi tope? Zašto su satovi u pustinji? Gde su svi ljudi? Koncept sna je integralni deo ove slike u razumevanju Dalijevog stvaralaštva i samog nadrealizma i igra ključnu ulogu u smislu te slike. Slika prikazuje san. Naime, imamo prikaz iskrivljenih i istopljenih satova koji prikazuju varljiv protok vremena koji se doživi dok sanjamo. Ako posmatramo umetnost kroz perspektivu sna, iskrivljeni časovnici nemaju nikakvu moć u svetu snova i zato se i tope zbog toga. Prikazuje kako beskorisno, nebitno i proizvoljno naša percepcija ukazuje na koncept vremena u stanju sna. Dakle, imamo mnogo detalja na jako malom formatu. Na slici imamo i džepni sat po kom mravi hodaju. Mravi su kod Dalija statičan motiv koji se stalno ponavlja. Prostor je beskrajan kao na Tangijevim pejzažima. Prepoznatljivi objekti su prikazani u neobičnom kontekstu uz neprirodne atribure i u neobičnoj veličini. Profil velike glave čudovišta kao da nema koštanu strukturu. U centru slike je velika mesnata životinja nalik na stvorenje koje je sivkasto i leži na vrhu stene. Ovo stvorenje leži horizontalno preko peska. Ima mek, elastičan oblik. Glava mu je na levoj strain, a rep na desnoj. Glava kao da ima dug nos i trepavice. Glava predstavlja iskrivljen ljudski profil. Možemo prepoznati jezik, koji visi iz usta. Telo stvorenja izgleda glatko i bezlično, kao da je spoj ribe, delfina, čoveka, dakle prikaz metamorfoze. Profil je položen na zemlju, preko tela, police i grane je položen i prebačen mekani džepni sat. Stoga, ovde uviđamo da postoji upravo onaj fundamentalni aspekt nadrealizma a to je likovna metamorfoza u kojoj materija prelazi iz jednog stanja u drugo.

Međutim, pitanje koje se nameće je kako tumačiti Popu kroz prizmu Dalijeve slike na konto tematike sna? Naime, na slici upravo vidimo kako prirodno osvetljenje govori koje je doba dana i jasno je da je kasno popodne, sumrak ili čak rano ujutru, zora. To se da zaključiti, jer se grupa žućkaste svetlosti skoro poklapa sa horizontalnom linijom. Dakle, ovu sliku bi mogli opisati Popinim stihovima “Staro sunce je stalo/Pocrvenelo pozelenelo/Okrenulo se oko sebe triput/i vratilo svome ishodu” (“Smrt sunčevog oca”). To znači da, i pesma i slika, zapravo opisuju san, kada vlada odsustvo svega racionalnog prikazano kroz motivacijski zalazak sunca i nadolazak noći, s tim što slika Salvadora Dalija samo još više pojačava ovu konstataciju svojom motivikom sata koji ukazuje na relativnost vremena u iracionalnom stanju, tj. nesvesnom.

Sledeći momenat koji se pojavljuje u poetici Vaska Pope i koji je jako bitan i za sam nadrealizam jeste odnos između sadržaja i sadržitelja. Na razmenu između dnevnog i noćnog, gornjeg i donjeg, nadovezuje se razmena između velikog i malog, sadržitelja i sadržaja. Ova razmena se odvija prema sledećoj ustaljenoj shemi: dolazi do “unutrašnjeg umnožavanja” i umetanja: spoljašnje postaje unutrašnje veliko ulazi u malo, svet u predmet, sadržitelj u sadržaj. Kod Pope, naročito dolazi do izražaja u čitavom ciklusu “Lipa nasred srca” u zbirci Sporedno nebo: „Zmaj ognjeni u utrobi/U zmaju crvena pećina/U pećini belo jagnje/U jagnjetu staro nebo“ („Zmaj u utrobi“). Obrtanje odnosa između sadržatelja i sadržaja prenosi se na plan samoga građenja poetskog sveta u kome je reč, slika ili tekst predstavljaju anticipaciju događaja, a događaj potvrdu i obistinjenje onoga što je nagovešteno u tekstu.

Rene Magrit

Rene Magrit

Ovakav odnos između označenog i označitelja nailazimo kod još jednog slikara nadrealiste, a to je Rene Magrit. Naime, njegovi radovi često prikazuju kolekciju običnih predmeta u neobičnom kontekstu, dajući novo značenje poznatih stvari. Dakle, dok Popa ovaj odnos označenog i označitelja, ili sadržaj i sadržitelja, prikazuje kao sažimanje, Magrit prikazuje kao suštu kontradiktornost. Magrit je bio fasciniran interakcijom tekstualnih i vizuelnih znakova, a neke od njegovih najpoznatijih slika prikazuju odnos reči i slike. Njegove slike prikazuju često svakodnevne elemente u neobičnom ambijentu, koji će otkriti nova značenja u poznatim stvarima. Jedna od tih ikona je i “obmana slika” odnosno slika pod nazivom “C’est ne une pipe” (Ovo nije lula). Ovaj oksimoronski naziv prikazuje zapravo istinu, jer to zapravo nije lula, već je to samo slika jedne lule, oslikana površina. Ono što čini bitnu razliku između Pope i Magrita jeste to što Magrit želi da nas poseti na našu “mentalnu organizaciju”. Šta to znači? Zapravo gledalac odmah priznaje činjenicu da je na slici lula, a naš uigrani način razmišljanja sveta prikazuje sliku lule kao objekat same lule, pa gledalac pada u zamku percepcije. U nazivu “Ovo nije lula”, Magrit je u stanju da skrene pažnju na činjenicu da je gledalac preskočio par koraka u razumevanju. To nije lula, ali je slika same lule.

Stoga, da se zaključiti da, poezija i poetika Vaska Pope itekako može da se potanko iščita u korelaciji sa nadrealističkim slikama pojedinih slikara i oprečno. Istina je da je veliki izazov tumačiti poeziju sa nadrealističkim momentima, kao i slike nadrealista, ali ukoliko ih tumačimo paralelno, odnosno jednu umetnost kroz drugu, kao korelacione elemente, nameće se zaključak da i tumačenje pojedinih nadrealističkih momenata i nije nemoguće. Da se zaključiti da se poezija Vaska Pope mogla iščitati iz pojedinih slika kao i oprečno, da su slike mogle biti tumačene kroz stihove Vaska Pope, ali isto tako, mora se napomenuti da postoje i izvesne razlike u shvatanju pojedinih nadrealističkih momenata, kao što je bilo prikazano u poslednjoj tezi. No i uprkos tome, upravo i te razlike su omogućile donošenje zaključka da iako poezija i slikarstvo omogućavaju komparaciju i iščitavanje određenih motiva kroz zajedničku prizmu nadrealističkih momenata.

Autorka: Vesna Kojašević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *