MUŠKO TELO KAO TABU

Pre nekoliko godina (krajem 2012. i početkom 2013.) u Leopold muzeju u Beču, organizovana je izložba „Goli muškarci – od 1800. do danas“. Izložbu su propratili brojni skandali od plakata kojima je najavljivana izložba pa sve do pitanja potrebe da se takva izložba uopšte organizuje. Na plakatu koji je najavljivao izložbu bio je rad Pjera i Žilea – „Živela Francuska“, na kome su prikazana tri gola mlada muškarca – fudbalera, odevena samo u čarape i kopačke i to u bojama francuske zastave. Mladići su inače bili različitih rasa (crne, žute i bele) što je prema umetničkom shvatanju trebalo da, a i inače simbolizuje rasnu, versku, polnu i svaku drugu slobodu građana Francuske. Međutim, u Beču, nakon što su osvanuli ovi plakati sa obaveštenjem za izložbu, javila su se brojna negodovanja, a jedna baka je pripretila da će uzeti farbu i sama prekrečiti „sporna mesta“, nakon čega su organizatori odlučili da crvenim trakama prekriju golotinju na plakatima. Sličan skandal je propratio istu izložbu u muzeju Orsej u Parizu. Francuska koja slavi različitost i slobodu, poklekla je pod naletom golih muškaraca.

pierre_gilles_vive_la_france-2006-webDa li je iko, uopšte uočio o čemu se tu radi, šta umetnički rad i plakat poručuju, ili su svi u tome videli samo neprikrivene muške polne organe? Ovim se nametnulo pitanje otkuda toliki strah od penisa i nagog muškog tela, ako imamo u vidu da obnažena ženska tela „krase“ bilborde i reklame raznih kompanija, koje najčešće ni nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa proizvodnjom nečega što utiče na lepotu tela, već je žensko telo iskorišćeno kao instrument za privlačenje pažnje potencijalnih kupaca, muških ili ženskih svejedno. Još se jedno pitanje s tim u vezi nameće, da li su neka baka ili deka uopšte obratrili pažnju na takvu reklamu ili bolje reći na takav vid eksploatacije ženskog tela, a još manje da li im je pala na pamet ideja da uzmu farbu i prefarbaju sve te reklame koje sa sobom ne nose neku konkretnu, još manje plemenitu poruku, već samo degradiraju žensko telo. Ako samo malo obratimo pažnju, videćemo da se žensko telo sve manje prikriva, ono je takvo uključeno u razne reklame, filmove, umetnička dela, dok u prikazivanju muškog tela, postoji tendencija da se više cenzuriše i prikriva. S obzirom da je u društvu dominantna muška percepcija sveta, zašto je onda muško telo negativna kategorija, otkuda onda taj strah muškarca od muškog tela!?

U tekstu „Telo i pripovedanje“ Piter Bruks uočava da u svetskoj književnosti nema opisa muškog tela ili ga ima veoma malo u poređenju sa ženskim. Razloge zbog čega je to tako Bruks vidi u sledećem: „Ispostavlja se da je u patrijarhalnim društvima muško telo vidno neosporno, neisticano kao predmet znatiželje ili predstavljanja, pa sledstveno tome i bolje sakriveno. Očit je jedan paradoks: ako muško telo s patrijarhatom postaje norma, odnosno standard na osnovu kojeg se procenjuje ono drugo (i čime se onda stvara enigma žene), moglo bi se onda očekivati da muško telo bude otvorenije izloženo i razmatrano. Čak i letimičan pogled dopušta nam da zaključimo da je paradoks samo prividan. Upravo zato što je norma, muško telo je sakriveno od ispitivanja; ono je agens a ne objekt spoznaje: gledanje je „faličko“, njegov predmet nije.“ (258) Ako je, pak, muško telo norma prema kojoj se vrednuje i ispituje žensko telo, otkuda onda toliki strah od muškog tela kao nečega što je dominantno? Otkuda onda toliko česta „upotreba“ necenzurisanog ženskog tela u umetnosti (književnosti, filmu, pozorištu) i drugim medijima (reklame) i tolika želja da se muško telo prekriva i cenzuriše? Zbog čega se javio taj neprimeren „odnos snaga“ muškog i ženskog, ako je muškarac dominantan onda je njemu sve dozvoljeno, pa i da šeta nag ulicama, potpuno normalno, bez ikakve osude. Da li je toliki strah jednog muškarca od drugog muškarca inspirisan homofobičnom praksom negovanom kroz vekove ili je u pitanju nešto sasvim drugo? Iznenađuje i podatak da u Metropoliten muzeju u Njujorku, od ukupnog broja eksponata (skulptura, slika, fotografija) na kojima su prikazana gola tela, na samo 15% njih je prikazano golo muško telo. Interesantno je da je savremeni svet razvio jedan poseban mehanizam proizvođenja tela (teretane, masaže, fitnes) a da se nije osvrnuo na ovu pojavu, već je i dalje doživljava kao nešto što je zabranjeno, ali ipak samo po sebi razumljivo i jasno. Zanimljivo je i to da feministički orijentisane teoretičarke ne postavljaju ovo pitanje. Za njih je telo i telesnost u prvom planu u kontekstu opozicije muškarca i žene, kao opozicije uma i tela, u kome je um ekvivalentan muškosti, a telo ekvivalent ženskosti (videti: Gros 2005) i merama da se to promeni. Sledstveno ovakvim stavovima, heteroseksualni muškarac je po pravilu mizoginista, što je krajnje neobičan paradoks jer je čitava svetska umetnost nastala i dalje nastaje u slavu žena, ženske lepote, ženskog tela. S druge strane, činjenica je da žena još uvek nije punopravni član društva u mnogim zemljama sveta i da su žene najčešće izložene nasilju u braku. Kako objasniti ovolike paradokse u društvu kome pripadamo!?

paul-cc3a9zanne-baigneurs-1890-c2a9-rmn-musc3a9e-dorsay-_-hervc3a9-lewandowski-web

U tekstu „Diskurzivna ograničenja pola“ Džudit Batler, raspravlja o nemogućnosti opisivanja pola u savremenoj filozofiji, umetnosti i društvu bez nekog termina u kome bi bile sadržane i karakteristike pola kao prirodne datosti, već kao njegovu zamenu koja istovremeno i proširuje značenja, uvodi politički korektan termin – rod: „Ako se rod sastoji od društvenih značenja koja poprima pol, onda pol ne izoštrava društvena značenja kao dodatna svojstva već je zamenjen onim društvenim značenjima koja preuzima; u toku tog uzdizanja pol je otkazan, a rod se pojavljuje ne kao član u trajnom odnosu suprotnosti prema polu, već kao član koji apsorbuje i izmešta „pol“, iz čega se vidi da se pol potpuno supstancijalizovao u rodu ili, s materijalističkog stanovišta, da se potpuno desupstancijalizovao.“ (148, podvlačenje autorke) Prihvatanjem različitosti, svet je prihvatio i priznao pravo postojanja svih do tada marginalizovanih grupa, te su tako neke od najvećih gej parada u svetu, postale mesta okupljanja i javnog pokazivanja svih marginalnih seksualnih grupa, ali se izložba umetničkih dela koja prikazuje golo muško telo i dalje vidi kao problem.

kc3a1roly-halc3a1sz-body-builder-in-renaissance-manner-2000-c-webDa li je patrijarhalno iskustvo zaista u toj meri krivac za neprihvatanje bilo čega što prikazuje golo muško telo, jer ako je tako otkuda onda prihvatanje svih polnih i seksualnih razlika? Problem nastaje i u samim muškarcima koji misle da sve znaju o svom telu, a da je odlazak na izložbu ili govor o njoj potpuno gej, što opet dovodi do pitanja da li je ova izložba nastala kao izložba namenjena gej populaciji? Izložba nije namenjena gej populaciji (iako je verovatno ta populacija bila najčešći posetilac izložbe), golo muško telo, je svakako podjednako umetnički reprezentativno kao i žensko, samo što se Evropa i svet još uvek nisu oslobodili kartezijanskog i puritanskog morala. Šta se onda dešava sa ženama, kako to da ni žene nisu bile oduševljene ovakvom jednom postavkom, kako to da jedna žena želi da uzme farbu i prekreči sve penise na plakatima, umesto da u tome vidi naznaku nečega što će se  nazvati početkom ravnomernog tretmana muškog i ženskog tela! Volfgang Šmale će u svojoj knjizi Istorija muškosti u Evropi 1450 – 2000 pratiti razvoj i shvatanje muškosti kroz istoriju označenog razdoblja i utvrditi da je hegemona muškost koja se ogleda u zdravom, mišićavom telu, koga krasi bistrina i brzina rasuđivanja, čvrsta volja i aktivnost, što znači ratoborstvo – održavati jednu konstantnu razvojnu liniju koja će ne samo opstati i u ovim prvim decenijama 21. veka, već uzeti novi, čini se jači zamah.

Dakle, militarizovan muškarac, je dominantan model muškarca koji kroz vekove opstaje i u taj model se ne uklapa to da takav muškarac blagonaklono gleda na golo telo drugog muškarca, pa makar to bila i umetnost, koje u njemu može pobuditi strah da možda duboko u sebi otkrije ono što ne želi ili što već krije, a što će učiniti da bude diskriminisan u društvu. Stoga i umetnik koji bi možda i želeo da prikaže muško telo na filmu, na slici, fotografiji, bojeći se raznoraznih kvalifikacija i osuda društva, često odustaje od svoje namere. Zato je i ono prihvatanje marginalizovanih rodnih grupa, zapravo prihvatanje sa osudom! Muškarac može prihvatiti da se kupa u istoj kupaonici sa još gomilom drugih muškaraca, da vrši nuždu pred gomilom drugih muškaraca, ali će prihvatiti da pogleda izložbu na kojoj eksponati prikazuju naga muška tela tek kada se oslobodi straha od toga šta će reći drugi. Muškarac je ipak osećajno biće – biće koje se plaši!

Literatura:

  1. Šmale, Volfgang. Istorija muškosti u Evropi 1450-2000. Preveo Vladimir Babić. Beograd: Clio, 2011.
  2. Batler, Džudit. „Diskurzivna ograničenja pola“. Prevela Slavica Miletić. Reč 56. 2 (1999): 145-161.
  3. Bruks, Piter. „Telo i pripovedanje“. Prevela Brana Milovanov. Reč 57. 3 (2000): 247-267.
  4. Gros, Elizabet. Promenljiva tela: ka telesnom feminizmu. Prevela Tatjana Popović. Beograd: Centar za ženske studije i istraživanja roda, 2005.

Autor: Žarko Milenković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *